- Mno­gi lju­di po­sta­vlja­ju pi­ta­nje za­šti­te ći­ri­li­ce kao svjet­skog kul­tur­nog na­slje­đa i vje­ru­jem da tu ini­ci­ja­ti­vu tre­ba po­dr­ža­ti, tre­ba sa­ku­pi­ti mi­šlje­nja re­le­vant­nih dru­šta­va, lju­di an­ga­žo­va­nih na tom pi­ta­nju, na­pra­vi­ti pe­ti­ci­ju, pot­pi­se pre­da­ti vla­di, ka­za­la je pro­fe­sor­ka Ja­nja To­do­ro­vić, fi­lo­log, autor­ka broj­nih knji­žev­nih dje­la ko­ja se ba­ve uni­ver­zal­nim vri­jed­no­sti­ma du­hov­ne i kul­tur­ne ba­šti­ne srp­skog na­ro­da.
To­do­ro­vi­će­va je u Ri­zni­ci SPC u Ko­to­ru, u sklo­pu obi­lje­ža­va­nja Da­na Sve­tih Ći­ri­la i Me­to­di­ja i ra­di­o­ni­ce ka­li­gra­fi­je, odr­ža­la pre­da­va­nje „Ći­ri­li­ca kul­tur­na i du­hov­na ba­šti­na srp­skog na­ro­da”, dok je njen sin, pu­bli­ci­sta i di­zaj­ner Du­šan To­do­ro­vić emi­to­vao mul­ti­me­di­jal­nu vi­deo pre­zen­ta­ci­ju „Kul­tu­ra ći­ri­li­ce” ko­ja je pro­šle go­di­ne do­bi­la na­gra­du Skup­šti­ne Gra­da Be­o­gra­da na Fe­sti­va­lu „Vi­tez umet­no­sti”. Film se ba­vi pi­sme­no­šću Sr­ba od naj­sta­ri­jih vre­me­na sa osvr­tom na gla­go­lji­cu, pr­vo po­zna­to slo­ven­sko pi­smo, do naj­sta­ri­jih ći­ri­lič­nih spo­me­ni­ka od 9. vi­je­ka do Vu­ko­ve re­for­me i mo­der­nog do­ba. Ja­nja To­do­ro­vić is­ti­če da po­sto­ji na­čin i me­tod da se ći­ri­li­ca za­šti­ti ne sa­mo u Sr­bi­ji, ne­go i ši­re. Pri­mjer je nji­hov rad na re­va­lo­ri­za­ci­ji li­ka i dje­la Sve­tih Ći­ri­la i Me­to­di­ja, ko­ji su bi­li pot­pu­no skraj­nu­ti, kao ne­bit­ni. Od­re­đe­na dru­štva u Be­o­gra­du po­kre­nu­la su ak­ci­ju i uz po­moć Ru­ske Fe­de­ra­ci­je po­dig­nut je spo­me­nik Ći­ri­lu i Me­to­di­ju u Par­ku kod Vu­ka.
- Mo­ra se kre­nu­ti u ak­ci­ju i ći­ri­li­cu za­šti­ti­ti kao na­še ne­ma­te­ri­jal­no kul­tur­no do­bro. Evo, mio to­me to­li­ko go­vo­ri­mo da su svi već obra­ti­li pa­žnju, po­če­le su po­le­mi­ke, ne­ko bu­de za, ne­ko pro­tiv, ne­ko po­li­tič­ki, ne­ko ova­ko ili ona­ko, ni­je va­žno, ali bi­tan je ovaj kul­tu­ro­lo­ški mo­me­nat. Bez ći­ri­li­ce smo di­vlja­ci, ne­ma­mo pro­šlost, kao da smo ju­če po­če­li sa kul­tu­rom, a sa ći­ri­li­com ima­mo du­bi­ne vje­ko­va. Ma­lo, po­ma­lo oži­vje­la je svi­jest o po­tre­bi sla­vlje­nja Ći­ri­la i Me­to­di­ja da bi do da­nas do­šli do­tle da je to zva­nič­ni dr­žav­ni pra­znik, svi slo­ven­ski na­ro­di ga sla­ve kao ta­kvog. To je na­še bo­gat­stvo. Mi stal­no ima­mo kom­pleks u od­no­su na la­ti­ne i la­tin­sko pi­smo, ho­ću da se to­ga oslo­bo­di­mo, da­kle po­štuj­mo nji­ho­vu kul­tu­ru, ko­ju po­zna­je­mo, ko­ri­sti­mo la­ti­nič­no pi­smo, ali isto­vre­me­no ko­ri­sti­mo i ći­ri­lič­no, kao jed­no bo­gat­stvo ko­je nam u kraj­njem da­je jed­nu su­per­i­or­nost. U tom smi­slu vje­ru­jem da mo­že­mo ne­što uči­ni­ti za ći­ri­li­cu kao ne­ma­te­ri­jal­no kul­tur­no do­bro. I kao svjet­sko do­bro. Ći­ri­li­ca je sve­vre­me­na. Lju­di su mi­sli­li da će ona ne­sta­ti sa li­ca ze­mlje, a ona se raz­vi­la vi­še ne­go ikad. To je lje­po­ta ći­ri­li­ce da tra­je kroz vje­ko­ve - ka­že za „Dan” To­do­ro­vi­će­va.
No, iako je naj­sa­vr­še­ni­je pi­smo na svi­je­tu, u ko­jem sva­ki glas ima slo­vo, ći­ri­li­ca se ne­do­volj­no upo­tre­blja­va. U cen­tral­nom di­je­lu Sr­bi­je sva ime­na gra­do­va na­pi­sa­na su la­ti­ni­com, a ći­ri­li­ca se ko­ri­sti sa­mo 10 po­sto, iako ni­ka­kve re­pre­si­je ne­ma. Uko­li­ko se srp­ski na­rod od­rek­ne ći­ri­lič­ne kul­tur­ne ba­šti­ne, ka­že To­do­ro­vić, po­sto­ji opa­snost da to pre­u­zmu dru­gi.
- Ima­mo su­vi­še raz­lo­ga da ći­ri­li­cu afir­ma­tiv­no dr­ži­mo, ne sa­mo u lič­nom ži­vo­tu ne­go in­sti­tu­ci­o­nal­no, ko­li­ko je to mo­gu­će, a ta­mo gdje to ni­je mo­gu­će da se or­ga­ni­zo­va­no bo­ri­mo za nju jer je vri­jed­nost ko­ju ne tre­ba ola­ko iz­gu­bi­ti. I Sve­ti Sa­va i Nje­goš su pi­sa­li ći­ri­li­com. Iako su ima­li iz­bor i bi­li pred iza­zo­vom mo­der­ni­zma tih vre­me­na, osta­li su re­per i te­melj­ne lič­no­sti na­še ci­vi­li­za­ci­je i na­šeg iden­ti­te­ta i tra­ja­nja kroz vje­ko­ve, ali i svjet­ski i nad­na­ci­o­nal­ni, što su bi­li u sva­kom po­gle­du i što je ja­ko bit­no. Ne­moj­mo da bu­de­mo mi oni ko­ji će uga­si­ti tu svje­tlost i pri­hva­ti­ti da ono što i ni­je sa­mo je­di­no na­še ovla­da na­šim du­ša­ma traj­no. Mi­slim da za to ima­mo du­hov­ne si­le, du­hov­ne sna­ge i da mo­že­mo, re­kla je To­do­ro­vić. M.D.Po­po­vić