Knji­žev­no ve­če pje­sni­ka An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća odr­ža­no je na Tr­gu Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še u Sta­rom gra­du u Bu­dvi u or­ga­ni­za­ci­ji Mu­ze­ja i ga­le­ri­je Bu­dve. O nje­go­vom stva­ra­la­štvu go­vo­ri­li su prof. dr Ra­do­je Go­lo­vić i pi­sac Bu­di­mir Du­bak. Mo­de­ra­tor knji­žev­ne ve­če­ri bi­la je pje­sni­ki­nja iz Bu­dve Stan­ka Sta­no­je­vić.
Dr Go­lo­vić je is­ta­kao da Ra­du­lo­vi­će­va pje­snič­ka zvi­je­zda si­ja pu­nim sja­jem na cr­no­gorskm knji­žev­nom ne­bu i da sje­me ko­je je po­si­jao ovaj pje­snik da­je ve­li­čan­stve­ne plo­do­ve u po­e­zi­ji. Go­lo­vić se za­pi­tao ka­ko pje­snik Ra­du­lo­vić sa in­ter­na­ci­o­nal­nim pred­zna­kom i bli­sta­vom bi­o­gra­fi­jom, i po­e­zi­jom ko­ja za­u­zi­ma vi­so­ku po­zi­ci­ju čak i u uti­caj­nim kul­tu­ra­ma i ze­mlja­ma ne­ma kod nas dr­žav­ne na­gra­de, što sva­ka­ko bo­de oči i go­vo­ri o si­tu­a­ci­ji istin­skih stva­ra­la­ca u na­šem dru­štvu.
Bu­di­mir Du­bak je is­ta­kao da Ra­du­lo­vi­će­vu po­ja­vu pra­ti go­to­vo če­tvrt vi­je­ka, i da je bio re­cen­zent nje­go­ve pr­ve knji­ge po­e­zi­je „Po­gled s mo­sta” ko­ja je na­ja­vi­la no­vo ime u na­šoj po­e­zi­ji. Ka­sni­je Ra­du­lo­vić se ja­vlja kao pred­stav­nik no­vog ta­la­sa u srp­skoj po­e­zi­ji, is­ti­ču­ći po­seb­no tri knji­ge ovog da­nas po­zna­tog auto­ra i to: „Sni­je­žna azbu­ka”, „Zvo­no” i „Bi­je­la pče­la Vol­ta Vit­me­na”.
- U naj­no­vi­joj knji­zi „Bi­je­la pče­la Vol­ta Vit­me­na” Ra­du­lo­vić sa­mim na­slo­vom upu­ću­je či­ta­o­ca na trag, ko­ji bi va­lja­lo da se pra­ti u ra­zu­mi­je­va­nju nje­go­ve po­e­zi­je. Ako su „bi­je­le pče­le” u na­šem na­ro­du da­le­ki po­tom­ci, on­da je ovo Ra­du­lo­vi­će­vo upu­ći­va­nje na jed­nog od ro­do­na­čel­ni­ka mo­der­ne svjet­ske po­e­zi­je, ame­rič­kog pje­sni­ka Vol­ta Vit­me­na, sa­svim ja­sna auto­de­tek­ci­ja. Na­i­me, naš pje­snik is­ka­zu­je te­žnju da se pri­bro­ji ve­li­kom, pla­ne­tar­nom brat­stvu po pe­ru, ko­je ne po­zna­je ge­o­graf­ske, isto­rij­ske, je­zič­ke, ili bi­lo ko­je ba­ri­je­re i gra­ni­ce. Ci­je­la knji­ga je u zna­ku te otvo­re­no­sti, kroz sin­te­zu tra­di­ci­o­nal­nog i mo­der­nog, lo­kal­nog i uni­ver­zal­nog – ka­zao je on.
Aso­ci­ja­tiv­na po­et­ska igra ne od­vi­ja se sti­hij­no, već sli­je­di unu­tra­šnje ve­ze me­đu sli­ka­ma, ko­je se skla­pa­ju u mo­za­ič­ku cje­li­nu.
-U pje­smi, po ko­joj je knji­ga na­slo­vlje­na „Bi­je­la pče­la Vol­ta Vit­me­na“, An­dri­ja Ra­du­lo­vić kao pri­pad­nik ro­ja tih pče­la (a pče­la u na­rod­nom vje­ro­va­nju oli­ča­va ljud­sku du­šu), če­zne za sve­ti­njom. Pre­po­zna­je­mo ma­na­stir Ostrog, u kom: „Do­ga­đa­ju se ču­da / I ljud­ska du­ša / Ne ve­ne / Baš kao i u po­e­zi­ji / Pla­ka­la je bi­je­la pče­la / Vol­ta Vit­me­na”. Nad­ge­o­gra­fi­ju i nad­je­zič­nost pje­snik vi­di kao sa­mi pro­stor slo­bo­de, bez­gra­nič­no­sti i vječ­no­sti. Pri­mjer tih po­e­tič­kih prin­ci­pa je i pje­sma „Ikar po­no­vo”. Pje­snik ve­li: „U mo­jim sti­ho­vi­ma / Di­šu pro­stran­stva”... „Ti­je­sno mi je / U iz­mi­šlje­nim je­zi­ci­ma / Gra­ma­ti­ka­ma i ge­o­me­tri­ja­ma“. Po­e­zi­ja i pje­snik su u sa­mom sre­di­štu Ra­du­lo­vi­će­vog svi­je­ta. Vi­zi­jom mi­to­lo­škog jed­no­ro­ga (u isto­i­me­noj pje­smi) autor od­re­đu­je tu po­zi­ci­ju stva­ra­o­ca. Uni­ver­zal­ni is­kaz o „ne­iz­lje­či­vo­sti” pje­sni­ka, tog svo­je­vr­snog tu­ma­ča, svje­do­ka i bi­lje­žni­ka isto­ri­je i ljud­ske sud­bi­ne, kao da sa­ži­ma Ra­du­lo­vi­će­vo po­i­ma­nje smi­sla i mo­ći po­e­zi­je. Jed­no­rog, ko­ji je vi­dljiv sa­mo za pje­sni­ke, po­tvr­đu­je nji­ho­vo po­zva­nje i sta­tus ne­pri­zna­tih za­ko­no­da­va­ca svi­je­ta. Po­e­zi­ja An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća upra­vo svje­do­či o toj mi­si­ji po­e­zi­je i pje­sni­ka u svi­je­tu. Ona tra­ga za taj­nim ve­za­ma, ko­je su, ka­ko ka­že Mi­loš Cr­njan­ski, „do­sad ne­po­sma­tra­ne” - ču­lo se na ve­če­ri.
A.Ć.