Se­dam­ne­sto­go­di­šnja Jo­va­na Alek­sić jedn je u ni­zu mu­zič­kih ta­le­na­ta ko­je je u gra­du pod Tre­bje­som iz­nje­dri­la Mu­zič­ka ško­la „Da­ra Čo­ko­ri­lo”. Dok su nje­ne vr­šnja­ki­nje, ko­je vo­le no­te, bi­ra­le sen­zi­tiv­ni­je i po­pu­lar­ni­je in­stru­men­te, ova krh­ka Nik­ši­ćan­ka iza­bra­la je ne­što te­ži i ga­ba­rit­ni­ji – har­mo­ni­ku sa ko­jom se dru­ži od svo­je osme go­di­ne. Tre­nut­no je uče­ni­ca je dru­gog raz­re­da Sred­nje mu­zič­ke ško­le, od­sjek in­stru­men­tal, a sa svo­jim „te­ška­šem” sa­mo za po­sled­nja dva mje­se­ca na me­đu­na­rod­nim tak­mi­če­nji­ma osvo­ji­la je tri pr­va i jed­no dru­go mje­sto.
- Sta­ri­ji brat i se­stra, Đor­đi­je i Alek­san­dra, ta­ko­đe su bi­li uče­ni­ci mu­zič­ke ško­le, pa sam ta­ko kre­nu­la nji­ho­vim sto­pa­ma. Har­mo­ni­ka me od­mah za­in­te­re­so­va­la jer pr­vo što smo svi­ra­li bi­le su dje­či­je pje­sme, me­ni do­bro po­zna­te. On­da sam ot­kri­va­la i dru­ge mo­guć­no­sti tog in­stru­men­ta. Na har­mo­ni­ci mo­že­te svi­ra­ti pop, rok, kao i kla­sič­nu mu­zi­ku - ka­za­la je Alek­si­će­va.
Dje­voj­ka sa har­mo­ni­kom u nik­šić­koj mu­zič­koj ško­li i ni­je ri­jet­kost. Alek­si­će­va ka­že da su na nje­nom od­sje­ku njih dvi­je, a dru­ge dvi­je svi­ra­ju kla­vir. Vo­lje­la bi, is­ta­kla je ona, da ih je vi­še jer har­mo­ni­ku sma­tra in­stru­men­tom sa broj­nim mo­guć­no­sti­ma.
- Ima spe­ci­fi­čan zvuk, a i pru­ža pu­no mo­guć­no­sti. Iz­vo­đe­nje kla­si­ka na njoj div­no zvu­či. Kla­sič­na mu­zi­ka ni­je ne­što po­pu­lar­na kod mo­jih vr­šnja­ka, ali me­đu sta­ri­jim i da­lje je­ste. Sve je to do osje­ća­ja i ka­da uz­me­te in­stru­ment u ru­ke bu­de dru­ga­či­je, pri­ma­mlji­vi­je jer vi stva­ra­te te zvu­ke. Mu­zi­ka kod me­ne iza­zi­va osje­ćaj opu­šte­no­sti, pri­ja mi kad svi­ram i sreć­na sam - is­ta­kla je mla­da umjet­ni­ca.
Po­čet­kom apri­la na Be­o­grad­skom fe­sti­va­lu har­mo­ni­ke osvo­ji­la je pr­vo mje­sto, kao i na „Eufo­ni­ja fe­stu” u No­vom Sa­du i „Har­mo­ni­ka fe­stu” u Tiv­tu, odr­ža­nom kra­jem ma­ja, dok joj je na Da­ni­ma har­mo­ni­ke u Bje­lji­ni pri­pa­lo dru­go mje­sto.
I u ra­ni­jim go­di­na­ma uče­stvo­va­la je na broj­nim me­đu­na­rod­nim tak­mi­če­nji­ma, gdje su mla­de vir­tu­o­ze ocje­nji­va­li struč­nja­ci iz ci­je­log svi­je­ta, a u rod­ni Nik­šić vra­ća­la se go­to­vo uvi­jek sa ne­kom od pr­ve tri na­gra­de. Uz trud i od­ri­ca­nje, is­ta­kla je ona, uspjeh je za­ga­ran­to­van, ali i ni­je mo­guć bez ne­se­bič­ne po­dr­ške po­ro­di­ce ko­ju ima, kao i za­la­ga­nja i struč­no­sti na­stav­nog ka­dra u Mu­zič­koj ško­li, po­seb­no nje­ne men­tor­ke, pro­fe­so­ri­ce Ire­ne Me­do­vić. Uz har­mo­ni­ku Alek­si­će­va vo­li i stra­ne je­zi­ke, tre­nut­no, ka­ko je ka­za­la, uči ita­li­jan­ski, a ra­ni­je je uči­la i nje­mač­ki. Nje­na lju­bav su i knji­ge, a od Dnev­nih no­vi­na „Dan” za ostva­re­ne uspje­he na­gra­đe­na je kom­ple­tom knji­ga kra­lja Ni­ko­le ko­je joj je uru­či­la Na­da Ja­ni­čić, re­fe­rent mar­ke­tin­ga na­šeg li­sta u Nik­ši­ću.
- Od ra­nog dje­tinj­stva vo­lim da či­tam. Ka­sni­je se lju­bav pre­ma li­je­pom šti­vu raz­vi­ja­la, pa me sa­da op­či­nja­va­ju kla­si­ci, po­put An­dri­ća, Se­li­mo­vi­ća i dru­gih. Po­ča­stvo­va­na sam i za­hval­na što me je Dnev­na no­vi­na „Dan” pre­po­zna­la kao ne­ko­ga što za­slu­žu­je da do­bi­je va­šu na­gra­du, a od knji­ga za me­ne ne­ma ljep­šeg po­klo­na - na­gla­si­la je Alek­si­će­va.
B.B.


Že­li da dru­gi­ma pre­no­si zna­nje

Mla­da Nik­ši­ćan­ka već sa­da „ku­je” pla­no­ve za bu­duć­nost. Ka­ko je is­ta­kla, že­lja joj je da na­kon za­vr­še­ne sred­nje mu­zič­ke, ško­lo­va­nje na­sta­vi na ne­koj od Aka­de­mi­ja, naj­vje­ro­vat­ni­je u Kra­gu­jev­cu ili Ni­šu.
- Že­lim da bu­dem kom­ple­tan mu­zi­čar, da upot­pu­nim svo­je zna­nje, ko­je bih sju­tra pre­no­si­la dru­gi­ma. Na­mje­ra mi je da na­kon što za­vr­šim ne­ku od mu­zič­kih aka­de­mi­ja pre­da­jem u ne­koj ško­li, mla­đi­ma od se­be pre­no­sim ono naj­bo­lje što znam i što sam ste­kla, ka­za­la je Alek­si­će­va.