Glu­mi­ca Je­le­na Iva­ni­še­vić-Pa­u­no­vić već 19 go­di­na ži­vi i stva­ra u Šved­skoj, sa­da pod umjet­nič­kim ime­nom Je­le­na Mi­la. Po­ri­je­klom je iz Cr­ne Go­re, otac sa Ce­ti­nja, maj­ka iz Bi­je­log Po­lja. Ro­đe­na je u Be­o­gra­du, gdje je za­vr­ši­la Fa­kul­tet dram­skih umjet­no­sti, ali je sva­ke go­di­ne po par mje­se­ci pro­vo­di­la što kod ba­ke na Ce­ti­nju, što u Bi­je­lom, Po­lju, Ivan­gra­du - Be­ra­na­ma, dje­li­mič­no Če­vu. Po­no­vo je u Cr­noj Go­ri, a po­vod je pred­sta­va „Ca­ri­ca Je­le­na, maj­ka ca­ra Kon­stan­ti­na”, ko­ju je u sop­stve­noj re­ži­ji, pre­ma sce­ni­ri­ju Sil­va­ne Ha­dži Đo­kić, u pro­duk­ci­ji „M.A.M.M.A.”, od­i­gra­la u Pa­la­ti Bu­jo­vi­ća, Mu­ze­ju gra­da Pe­ra­sta. Dio pred­sta­ve igra­la je i za osve­šta­nje Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kre­se­nja u Pod­go­ri­ci 2013. go­di­ne, na po­ziv mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja igra­la je Pod La­stvom Gr­balj­skom, za­tim u Tre­bi­nju, Mo­sta­ru, Be­o­gra­du, Štok­hol­mu, Oslu. Dru­gi, još va­žni­ji po­vod je to što je Je­le­na, za­jed­no sa Alek­san­drom Si­me­u­no­vić, isto­ri­čar­kom umjet­no­sti iz Ri­sna, osni­va­či­ca pr­vog Me­đu­na­rod­nog film­skog fe­sti­va­la „For­te­ca” ko­ji će bi­ti odr­žan od 26. do 30. ju­la u Pe­ra­stu. Mu­zej gra­da Pe­ra­sta, Go­spa od Škr­pje­la, Rim­ski mo­za­i­ci u Ri­snu po­sta­će bi­o­sko­pi, svu­da će se od­vi­ja­ti pro­jek­ci­je do­ku­men­tar­nih i igra­nih fil­mo­va. Je­le­na Mi­la je osno­va­la „Bal­kan New film fe­sti­val” ko­ji se odr­ža­va već se­dam go­di­na u vi­še gra­do­va Šved­ske i Nor­ve­ške, a ide­ja je da se pro­ši­ri i na Fin­sku i Dan­sku. Sa tom ide­jom htje­la je da „spu­sti” šved­ske fil­mo­ve na jug. For­te­ca je pe­ra­ška tvr­đa­va, ali je ov­dje u pi­ta­nju me­ta­fo­ra za od­bra­nu kul­tu­re, tra­di­ci­je, umjet­no­sti, fil­ma...
● Ko­li­ko je Šved­ska po­volj­na za ba­vlje­nje umjet­no­šću?
– Ta­mo go­re ima­mo ma­li pro­blem sa ide­ja­ma, ili su te nji­ho­ve ide­je me­ni po­ma­lo ne­za­ni­mlji­ve. Mi­slim da smo mi ov­dje bo­ga­ti­ji dra­mom, dram­skim sa­dr­ža­jem, ta­ko da u tom smi­slu ovi na­ši kra­je­vi su do­bri za stva­ra­nje. Ono što lju­di na sje­ve­ru Evro­pe ima­ju to je ta nji­ho­va este­ti­ka – oni ima­ju rad, red, mir, sve to po­ma­lo ste­ril­no iz na­ših uslo­va, ta­ko da i to stva­ra­la­štvo umi­je da bu­de ma­lo „ne­du­bo­ko”. Ne­ma tu ne­ku te­ži­nu, du­bi­nu, eho, vo­lu­men, ko­ji ov­dje mo­gu da se stvo­re. I da­lje mi­slim da stva­ra­la­štvo odav­de tre­ba pri­ka­za­ti go­re, u smi­slu da na­ši fil­mo­vi nji­ma ne­do­sta­ju. Po­sto­je ta dva fe­sti­va­la – Štok­holm­ski i Ge­te­bor­ški me­đu­tim, oni oda­be­ru je­dan-dva fil­ma i to pro­sto ni­je na­ša ki­ne­ma­to­gra­fi­ja, a obič­no ih bi­ra­ju sa tih dru­gih ve­ćih fe­sti­va­la, a pi­ta­nje je šta je taj dru­gi fe­sti­val oda­brao ako go­vo­ri­mo i Sa­ra­je­vu i.t.d. U tom smi­slu sam vr­lo kri­tič­ki okre­nu­ta u smi­slu da tre­ba bi­ra­ti na­še pra­ve fil­mo­ve i za­to po­sto­ji „Bal­kan New film fe­sti­val”, da bi pri­ka­za­li sve one fil­mo­ve ko­je ve­li­ki fe­sti­va­li pre­sko­če za­to što im ni­su po­li­tič­ki, ili već ka­ko, bi­li za­ni­mlji­vi. Isto ta­ko i nor­dij­ske ze­mlje sa svo­jim te­ma­ma, pri­ča­ma, ko­je mi po­ma­lo glo­ri­i­ku­je­mo iz ove na­še per­spek­ti­ve, kao da je sve ta­mo sa­vr­še­no, bo­ga­to, sre­đe­no, pro­sto mo­gu da uve­du ne­ku dru­gu vi­zi­ju, per­spek­ti­vu, mir...Mi­slim da je dra­go­cje­no da se ti fil­mo­vi vi­de ov­dje.
Spa­ja­nje te dvi­je ki­ne­ma­to­gra­fi­je je mo­ja mi­si­ja. Mo­gla bi za­i­sta da se de­si do­bra umjet­nost, jer oni su isto ta­ko ma­li i her­me­tič­ki kao i mi u smi­slu da Bal­kan, kao ne­ki re­gi­on sa svo­jim tra­že­nji­ma i tra­ga­nji­ma u svim per­spek­ti­va­ma i tr­za­vi­ca­ma, eko­nom­skim i po­li­tič­kim, mi­sim da je do­bro da se ma­lo „iz­mi­je­ša” sa tim sje­ve­rom ko­ji je „sre­đen” a opet i na svoj na­čin her­me­ti­čan, za­tvo­ren, po­se­ban, spe­ci­fi­čan... Evrop­ski fil­mo­vi su jed­ni od naj­ljep­ših, za­ni­mlji­vi su i eg­zo­tič­ni is­toč­njač­ki, ame­rič­ki –za­pad­ni su mi ma­nje za­ni­mlji­vi, ali za­i­sta mi­slim na evrop­skom tlu da sje­ver, jug ili aš Bal­kan mo­gu za­i­sta da po­mje­re stva­ri pri­lič­no u ne­ku no­vu kre­a­tiv­nost. Vje­ru­jem u to za­to što su to dvi­je ma­le ki­ne­ma­to­gra­fi­je ko­je pro­sto mo­gu da se po­re­de, po ne­kom mom ira­ci­o­nal­nom, ali vr­lo vi­dlji­vom za­pa­ža­nju.
● Da li ste an­ga­žo­va­ni i u po­zo­ri­štu?
– Sad ra­dim ne­ke mo­je pro­jek­te, već sam ta­mo osno­va­la mo­je ma­lo po­zo­ri­šte. Na­rav­no, igram i u fil­mo­vi­ma, bi­la je ide­ja da ov­dje pri­ka­že­mo šved­ski film u ko­jem igram, ali je is­pao iz kon­ku­ren­ci­je, vi­dje­ću, mo­žda će bi­ti idu­će go­di­ne. Ra­dim go­re sve što tre­ba da se ra­di, i film i po­zo­ri­šte ako tre­ba, ra­di­la sam u Dra­ma­te­nu, nji­ho­vom Grad­skom po­zo­ri­štu, to je bi­lo pri­je par go­di­na. Ne­mam svo­ju po­zo­ri­šnu ku­ću, uzi­mam ra­zna po­zo­ri­šta i on­da pri nji­ma ra­dim i to ono što me kre­a­tiv­no is­pu­nja­va, ta­ko da je „Ca­ri­ca Je­le­na” bi­la u Bu­le­var Te­a­tru, „Že­ne do­bro­volj­ci” su bi­le u „Te­a­ter Ver­ket”, jed­no ma­nje po­zo­ri­šte i „Mi­le­va Ma­rić-Ajn­štajn”, to je ono či­me sam sad pre­o­ku­pi­ra­na, čim za­vr­šim ove stva­ri ov­dje, on­da se za­tva­ram u „moj sje­ver”, ko­ji ima do­bru ti­ši­nu. Ako se po ne­če­mu raz­li­ku­je ovaj jug i sje­ver to je ta ti­ši­na u ko­ju se ja uvu­čem i stva­ram. Pro­je­kat „Mi­le­va Ma­rić Ajn­štajn” ra­di­ću na šved­skom za ta­mo­šnju pu­bli­ku, jer mi ima­mo do­sta in­for­ma­ci­ja o njoj, a oni tek tre­ba da ču­ju.
M.D.Po­po­vić


Na en­gle­skom dru­ga pri­ča

– Pre­mi­je­ra pred­sta­ve „Ca­ri­ca Je­le­na” je bi­la u Štok­hol­mu na srp­skom je­zi­ku, a za­tim sam je od­i­gra­la na en­gle­skom, to su prak­tič­no bi­le dvi­je dra­me. Ako ne­ko mi­sli da je to ista dra­ma na dva je­zi­ka – ne, to su dvi­je dra­me. Oni su pro­te­stan­ti, vi­de to ma­lo dru­ga­či­je, čo­vjek ko­ji do­la­zi odav­de ima hri­šćan­sku, pra­vo­slav­nu tra­di­ci­ju, pa ako zna i ma­lo vi­še, on­da to oni po­ma­lo seklžu­la­ri­zu­ju, ima­ju dru­go ra­zu­mi­je­va­nje – oni tu Je­le­nin zna­čaj vi­de vi­še iz na­uč­ne per­spek­ti­ve, ne­go što ima­ju du­ho­ne vi­zu­re. Dru­ga­či­ja je du­hov­nost uop­šte na sje­ve­ru ne­go ov­dje. Za­to sam pred­sta­vu pr­ven­stve­no na­pra­vi­la za se­be, jer sam že­lje­la da je igram, o toj že­ni se ni­šta ne zna, isto­rij­skih za­pi­sa je ma­lo­Bu­du­ći da se ca­ri­ca Je­le­na kre­ta­la ovim pro­sto­ri­ma ov­dje, ako po­mi­nje­mo Di­o­kle­ci­ja­na, taj Rim- tre­ći, če­tvr­ti vi­jek, pa i Kon­stan­ti­na, to je sve na ovom tlu, ta­ko da je lo­gič­no da sam ov­dje i da igram ca­ri­cu Je­le­nu. Po­što ra­dim ne­ke te­me ko­je me za­ni­ma­ju: Mi­le­va Ma­rić Ajn­štajn, Že­ne do­bro­volj­ci u Pr­vom svjet­skom ra­tu, to su sve pri­če ko­je su na­še, a do­ti­ču i sje­ver Evro­pe.., ka­že uz osmi­jeh šar­mant­na glu­mi­ca.


Pla­ni­ra i film

– Bi­la sam ov­dje par go­di­na na lje­to­va­nju u Pe­ra­stu, pla­ni­ram da sni­mim film „Ca­ri­ca Je­le­na” (što će iz­gle­da ma­lo po­ta­ja­ti) te sam tra­ži­la pro­stor za sni­ma­nje. Ovo je grad ba­ro­ka, ima ka­me­na i mo­ra, mi­slim da je ona do­sta bo­ra­vi­la u ta­kvom am­bi­jen­tu, ta­ko da bih za­dr­ža­la mo­re i ka­men, div­ne ste­pe­ni­ce, tu­ne­le, ne Pe­rast ka­ko ga zna­mo, ali iz ne­ke per­spek­ti­ve bi ite­ka­ko mo­gao da po­kri­je Rim, ide­ju Ri­ma u ne­koj na­zna­ci. Raz­go­va­ra­la sam sa po­sle­ni­ci­ma Mu­ze­ja, upo­zna­la sam An­dra Ra­du­lo­vi­ća, biv­šeg di­rek­to­ra i Alek­san­dru Si­me­u­no­vić, isto­ri­čar­ku umjet­no­sti i ta­ko se ro­di­la ide­ja da igram ov­dje pred­sta­vu. Iz­u­zet­no sam sreć­na zbog to­ga – ka­že Je­le­na Mi­la.