Kra­ljev­sko po­zo­ri­šte „Zet­ski dom” pred­sta­vi­lo se pu­bli­ci na fe­sti­va­lu Grad te­a­tar autor­skim pro­jek­tom Ar­pa­da Ši­lin­ga „Do­kle po­gled se­že”, i to pred pre­pu­nim gle­da­li­štem na sce­ni Te­ra­se iz­me­đu cr­ka­va. „Zet­ski dom” je, ka­žu kri­ti­ča­ri, na ovo­go­di­šnji bu­dvan­ski fe­sti­val sti­gao sa pro­vo­ka­tiv­nom, an­ga­žo­va­nom, cr­no­hu­mor­nom i kri­tič­kom pri­čom o na­ša­oj da­na­šnji­ci, a pu­bli­ka je iz­vo­đe­nje glu­ma­ca na­grad­fi­la ova­ci­ja­ma. U pred­sta­vi igra­ju Var­ja Đu­kić, Sr­đan Gra­ho­vac, Du­šan Ko­va­če­vić, Na­da Vuk­če­vić, De­jan Đo­no­vić, Je­le­na Si­mić, Alek­san­dar Ga­vra­nić i Zo­ran Vu­jo­vić. Oni su do­ni­je­li na sce­nu 25 raz­li­či­tih ka­rak­te­ra, li­ko­ve ko­ji po mno­go če­mu pod­sje­ća­ju na Če­ho­vlje­ve ju­na­ke, me­đu ko­ji­ma su rad­ni­ci-gu­bit­ni­ci ko­ji su osta­li bez po­sla, nji­ho­ve po­ro­di­ce, no­vi­na­ri, ko­rum­pi­ra­ni mi­ni­stri, ma­fi­ja­ški bo­ga­ta­ši i nji­ho­ve že­ne, mla­di ko­ji že­le da po­bjeg­nu odav­de, oni ko­ji osta­ju upr­kos sve­mu…
Var­ja Đu­kić, la­u­re­at­ki­nja Na­gra­de „Grad te­a­tar” za do­pri­nos po­zo­ri­šnoj umjet­no­sti, iz­ja­vi­la je da je iz­vo­đe­nje pred­sta­ve „Do­kle po­gled se­že” u am­bi­jen­tu bi­lo ma­lo ri­zič­no, jer ona na sce­ni – ku­ti­ji po­ka­zu­je svoj pu­ni ka­pa­ci­tet, i da je ve­o­ma ra­du­je ka­ko je pu­bli­ka is­pra­ti­la .
- Zna­li smo da će igra­nje na otvo­re­nom pro­sto­ru bi­ti avan­tu­ra, ali smo pri­sta­li da do­đe­mo na Grad te­a­tar, jer smo po­mi­sli­li da ova pred­sta­va, dra­ma ko­ja je na­sta­la iz glu­mač­kih im­pro­vi­za­ci­ja ne­ka­ko ov­dje u Bu­dvi baš sto­ji „je­dan na je­dan”, sa svim te­ma­mam ko­je no­si i o ko­ji­ma go­vo­ri, i či­ni mi se da je pu­bli­ci zbog to­ga bi­lo ja­ko dra­go­cje­no da je vi­di upra­vo ov­dje - re­kla je Var­ja Đu­kić, is­ti­ču­ći da pam­ti sve div­ne, sjaj­ne pred­sta­ve na Gra­du te­a­tru, ka­ko one u ko­ji­ma je igra­la, ta­ko i one ko­je je do­la­zi­la da vi­di kao gle­da­lac.
Po ri­je­či­ma glum­ca Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, za nje­ga je naj­va­žni­je to što je bu­dvan­ska pu­bli­ka po­ka­za­la ve­li­ku pa­žnju za nji­ho­vu pred­sta­vu.
- Kao glu­mac ko­ji že­li da sa sce­ne ne­što po­ru­či, ja­ko me ra­du­je ka­ko su gle­da­o­ci re­a­go­va­li na na­šu pri­ču. Jer, sva­ki ko­mad i sve ono što ra­di­mo u po­zo­ri­štu je vr­sta bun­ta, i to ne bun­ta pre­ma bi­lo ko­joj par­ti­ji i vla­sti, ne­go pre­ma či­ta­vom si­ste­mu – sve­mu ono­me što ne va­lja u nje­mu, so­ci­jal­nim fe­no­me­ni­ma i du­bo­kim ano­ma­li­ja­ma ko­ji su stva­re­ni u rat­nim i tran­zi­ci­o­nim okol­no­sti­ma u pro­te­kle go­to­vo tri de­ce­ni­je na ovim pro­sto­ri­ma. Na sre­ću, imao sam pri­li­ku da uče­stvu­jem u ta­kvom jed­nom pro­ce­su, kao što je pred­sta­va „Do­kle po­gled se­že”, ko­ja go­vo­ri i ši­re od ovog na­šeg pro­sto­ra, jer se u njoj mo­gu pre­po­zna­ti da­na­šnja dru­štva ne­ka­da­šnjih so­ci­ja­li­stič­kih ze­ma­lja Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe, i ko­ja ima ve­o­ma zna­čaj­nu mi­si­ju. Ako ne­ko gle­da ovu pred­sta­vu, i ako ga ona tak­ne da se za­pi­ta gdje mi to ži­vi­mo, u ka­kvim dru­štvi­o­ma, i po­mi­sli da tre­ba da poč­ne da mi­je­nja pr­vo se­be, on­da smo na­pra­vi­li ve­li­ku uspjeh - is­ta­kao je Du­šan Ko­va­če­vić. Ž.J.


Ser­van­te­so­ve „Me­đu­i­gre”

U okvi­ru Of pro­gra­ma Gra­da te­a­tra, ve­če­ras na sce­ni iz­me­đu cr­ka­va u 21.30, na­sta­vlja se ovo­go­di­šnja se­lek­ci­ja po­sve­će­na ostva­re­nji­ma aka­de­mi­ja i fa­kul­te­ta dram­skih umjet­no­sti iz re­gi­o­na. Pred bu­dvan­sku pu­bli­ku sti­že stu­dent­ska pred­sta­va „Me­đu­i­gre”, na­sta­la po ko­me­di­o­graf­skim tek­sto­vi­ma Mi­ge­la de Ser­van­te­sa, u re­ži­ji Vi­de Og­nje­no­vić, ko­jom se pred­sta­vlja Aka­de­mi­je le­pih umet­no­sti i mul­ti­me­di­je iz Be­o­gra­da.
U pred­sta­vi igra­ju stu­den­ti glu­me u kla­si pro­fe­so­ra Vi­de Og­nje­no­vić i Iva­na Bo­silj­či­ća - Jo­va­na To­do­ro­vić, Jo­va­na Ste­vić, Mi­lan Uze­lac, Og­njen Dre­nja­nin, Mar­ko To­do­ro­vić, Alek­sa Ra­doj­lo­vić, Jo­va­na Ra­do­va­no­vić, Ana Đor­đe­vić, Ida Velj­ko­vić, Ana Ma­ri­ja Ser­da i Oli­ve­ra Gu­co­vić. Ko­sti­mi su di­plom­ski rad Isi­do­re Ce­ko­vić, a scen­sku igru i mu­zi­ku pot­pi­su­je Ana Ži­va­no­vić.