Dje­lo ko­je i na­kon 170 go­di­na zra­či jed­na­kom sna­gom, ko­me je nje­gov tvo­rac, ge­ni­jal­ni pje­snik, vla­di­ka i go­spo­dar Cr­ne Go­re, Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš po­da­rio vječ­ni ži­vot, spjev či­je po­ru­ke i da­lje ima­ju isti zna­čaj, „Gor­ski vi­je­nac”, po­no­vo je pred či­ta­o­ci­ma. Ovo iz­u­zet­no dje­lo cje­lo­kup­ne ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti, u čast ju­bi­le­ja, 170 go­di­na od pr­vog iz­la­ska u Be­ču 1847. go­di­ne, sa­da su ob­ja­vi­li „Štam­par Ma­ka­ri­je”, „Obod­sko slo­vo” i „Her­ce­go­vi­na iz­da­va­štvo”, a mo­že se ku­pi­ti uz „Dan”.
„Je­zik `Gorskog vijenca` je ku­jun­džij­ski rad či­ste mu­dro­sti i po­e­zi­je”, za­pi­sa­la je svo­je­vre­me­no um­na Isi­do­ra Se­ku­lić, di­ve­ći se Nje­go­šu pje­sni­ku, fi­lo­so­fu, mu­dra­cu ko­ji je go­vo­rio iz gla­ve ci­je­la na­ro­da. Onog na­ro­da, ko­ji mu je i ne­ka­da, a i sa­da, za­da­vao naj­bol­ni­je udar­ce, a či­je je naj­svje­tli­je stra­ne - bor­bu za slo­bo­du, nje­go­vu etič­nost, Nje­goš na naj­ljep­ši i naj­u­zvi­še­ni­ji na­čin ovje­ko­vje­čio sti­hom upra­vo kroz „Gor­ski vi­je­nac”, po­sve­ću­ju­ći spjev još jed­nom ve­li­kom vi­zi­o­na­ru i bor­cu za slo­bo­du – vo­ždu Ka­ra­đor­đu. O zna­ča­ju ju­bi­le­ja, ali i va­žno­sti Nje­go­še­ve ulo­ge i po­ja­ve mi­mo umjet­no­sti, go­vo­ri za „Dan” mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je, ko­me je ne­dav­no u iz­da­nju „Sve­ti­go­re” ob­ja­vlje­na knji­ga „Sve­ti Pe­tar II Ce­tinj­ski Pu­sti­njak i Lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac”, ko­jom se i ce­tinj­ski ar­hi­e­pi­skop pri­klju­ču­je obi­lje­ža­va­nju da­tu­ma va­žnog ne sa­mo za Cr­nu Go­ru, već i mno­go ši­re.
- Iz­u­zet­no je zna­čaj­no da se po­no­vo štam­pa „Gor­ski vi­je­nac”, da se još uvi­jek o Nje­go­šu go­vo­ri, i ne sa­mo o nje­mu, već da se štam­pa­ju nje­go­vi spi­si, i nje­go­ve dru­ge knji­ge, kao „Lu­ča mi­kro­ko­zma”, i da se uvi­jek iz­no­va vra­ća­mo nje­mu. I da mu se ne vra­ća­ju sa­mo pje­sni­ci, već i fi­lo­zo­fi, bo­go­slo­vi, dr­žav­ni­ci, jer vla­di­ka Ra­de je bio i go­spo­dar Cr­ne Go­re. Svi za­jed­no da se vra­ća­mo nje­go­voj mi­sli, dje­lu, nje­go­vom vi­đe­nju taj­ne ljud­skog ži­vo­ta, i da ne pro­vje­ra­va­mo sa­mo nje­go­vo već i na­še vri­je­me. Jer, Nje­goš spa­da u ri­jet­ke lju­de ko­ji su sa­gle­da­li taj­nu Ne­ba i Ze­mlje, dra­mu ne­be­sku, i u isto vri­je­me u ogle­da­lu te dra­me i ze­malj­sku dra­mu svog vre­me­na, ali, na na­čin pro­roč­ki. Jer, Nje­goš je sa­gle­da­va­ju­ći svo­je vri­je­me i dra­mu svog vre­me­na u isto vri­je­me sa­gle­dao i što će se de­ša­va­ti po­sli­je nje­ga. Kao što i ovo što se da­nas do­ga­đa i što se do­ga­đa­lo u na­še vri­je­me, već je to Nje­goš, Lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac, na ne­ki na­čin pred­o­sje­tio, iz raz­lo­ga što se do­ta­kao naj­du­bljih ko­smič­kih to­ko­va, bo­žan­skih i ljud­skih – isto­rij­skih. Na­ve­di­mo pri­mjer, Nje­goš u ve­zi zbi­va­nja na Ko­so­vu pje­va: Na­da ne­ma pra­vo ni u ko­ga/ do u Bo­ga i u svo­je ru­ke/ na­da­nje se na­še za­ko­pa­lo/ na Ko­so­vo u jed­nu grob­ni­cu, ili, re­ci­mo: O Ko­so­vo grd­no su­di­li­šte/ na­sred te­be So­dom za­pu­šio! Nje­goš go­vo­ri o svom vre­me­nu i o sta­nju Ko­so­va i ot­kri­va taj­nu ko­sov­skog za­vje­ta svo­ga vre­me­na, a kao da je naš sa­vre­me­nik.
●Na šta kon­kret­no mi­sli­te ka­da ka­že­te da je Nje­goš naš sa­vre­me­nik?
- Ko­so­vo grd­no su­di­li­šte, kao da ga ni­ka­da ni­je ta­kvog bi­lo, u ži­ži isto­rij­skih zbi­va­nja, evrop­skih i svjet­skih, kao što je da­nas. Pre­ko sud­bi­ne Ko­so­va da­nas se ne pre­la­ma sa­mo na­ša, već sud­bi­na mo­der­nog svi­je­ta, sud­bi­na čo­vje­čan­stva. A da bi se sro­či­lo ta­ko ne­što - to je svoj­stvo istin­ski vi­do­vi­tih lju­di me­đu ko­je spa­da i Nje­goš, jer oni pro­roč­ki osje­te i do­ži­ve sve ono što se do­ga­đa­lo i što se i da­nas do­ga­đa. Iz tog raz­lo­ga je mno­go bit­no da je po­no­vo štam­pan „Gor­ski vi­je­nac”, i da se uvi­jek iz­no­va vra­ća­mo Nje­go­šu.
●Či­ni se da je „Gor­ski vi­je­nac” i da­lje pun ži­vot­nih so­ko­va, i to do­ži­vlja­va­ju i osje­ća­ju i oni ko­ji ga ci­je­ne i oni ko­ji ga ospo­ra­va­ju. Da li je to mo­žda raz­log i stra­ha onih ko­ji ga ospo­ra­va­ju, stra­ha od te isti­ni­to­sti i ži­vot­no­sti i raz­log to­me da na sve na­či­ne po­ku­ša­va­ju da ga ocr­ne?
- Ni­je se la­ko no­si­ti s Nje­go­šem. Oni ko­ji ga pri­hva­ta­ju i ko­ji kroz nje­ga tu­ma­če nje­ga, nji­ma je ja­sna nje­go­va lič­nost i dje­lo. Oni ko­ji bi htje­li Nje­go­ša da po svo­joj sli­ci i pri­li­ci ob­li­ku­ju, a ta­kvih je bi­lo i ra­ni­je, ne mo­gu da po­bjeg­nu od nje­ga, a s dru­ge stra­ne, te­ško im je, s ob­zi­rom na nji­ho­vu ide­o­lo­gi­ju i po­i­ma­nje ži­vo­ta da ga pri­hva­te na pra­vi na­čin i on­da ga tu­ma­če pre­ma svo­jim ide­o­lo­škim shva­ta­nji­ma. To što Nje­go­ša u no­vi­je vri­je­me na­zi­va­ju ge­no­cid­nim u „Gor­skom vi­jen­cu”, to je pri­mi­tiv­no po­i­ma­nje vla­di­ke Ra­da, ne­ra­zum­no i ne­ra­zu­mlji­vo, jer je on jed­na iz­u­zet­na lič­nost. Ako bi­smo Nje­go­ša pro­gla­si­li ge­no­cid­nim on­da bi­smo ta­kvim tre­ba­li pro­gla­si­ti i Dan­tea i Šek­spi­ra i Pu­ški­na i Ho­me­ra. Lju­di ogra­ni­če­nog uma i du­hov­ne po­mra­če­no­sti ne mo­gu shva­ti­ti sve di­men­zi­je Nje­go­še­ve lič­no­sti, a kroz ko­ga je pro­go­vo­rio i Bog. A, svje­stan je Nje­goš i onog dru­gog, jer do­ta­kao se i du­bi­na zla i du­bi­na do­bra, i što je u svoj toj grd­noj mje­ša­vi­ni shva­tio i do­ži­vio i po­svje­do­čio da nad svim um­na si­la tor­že­stvu­je. Oni ko­ji ho­će da ga po svo­joj ma­loj, si­ću­šnoj mje­ri iz­mje­re, on­da oni na­la­ze u stva­ri se­be u nje­mu, i to je ono što je­ste. No, Nje­goš osta­je mje­ri­lo i kri­te­rij. Kon­kren­to, taj nje­gov od­nos pre­ma isla­mu, nje­go­va re­če­ni­ca - Krst i lu­na, dva stra­šna sim­bo­la nji­ho­vo je nad grob­ni­ce car­stvo – ka­kvo je to du­bin­sko pro­zre­nje ljud­ske dra­me i tra­gi­ke, i su­ko­ba isla­ma i hri­šćan­stva, od­no­sno ti­ra­ni­je mu­ra­tov­ske ko­ja je za­vla­da­la pre­ko isla­ma Bal­ka­nom, i ko­ja je ugro­zi­la sa­mo bi­će ovog na­ro­da i hri­šćan­stva kao ta­kvog, a ti­me i bi­će Cr­ne Go­re. Jer, što je Cr­na Go­ra za Nje­go­ša ne­go ko­sov­ski zbjeg, Što se ne­šće u lan­ce ve­za­ti,/ To se zbje­že u ove pla­ni­ne,/Da gi­ne­mo i krv pro­li­va­mo,/Da ju­nač­ki ama­net ču­va­mo,/Div­no ime i sve­tu slo­bo­du. Oni ko­ji ne­ma­ju osje­ća­nja za to, on­da oni na­rav­no svo­jim po­vr­šnim iro­ni­zmom tu­ma­če sve to, i ne mo­gu da shva­te i pri­hva­te ko­li­ko je slo­že­na ljud­ska dra­ma na Ze­mlji, a ko­je je Nje­goš po­stao svje­stan, i ko­li­ko je va­žno spo­zna­ti isti­nu i ljud­skog bi­ća i svi­je­ta u ko­me ži­vi­mo i je­smo. Zna­čaj­no je što se po­no­vo vra­ća­mo Nje­go­šu, na­rav­no sva­ko na svoj na­čin i što on po­no­vo svje­do­či ve­li­ku i sve­tu isti­nu, a što je su­šti­na i nje­go­ve isti­ne i što je za­pi­sa­no i u nje­go­vom te­sta­men­tu – Tvo­je je slo­vo, Tvo­ja je ri­ječ vječ­na, Hri­stos je sve iz ni­če­ga stvo­rio to­me za­ko­ne sve­po­kor­no, da se Slo­vo Bo­go­o­ca obu­klo u če­lo­vje­če­stvo – i ot­kri­va ti­me du­bi­ne bi­ća i tvo­re­vi­ne, i tri­jumf ži­vo­ta nad smr­ću, do­bra nad zlom, Bo­ga nad sa­ta­nom, u taj­ni Hri­sto­vog vas­kr­se­nja. Lju­di ko­ji to ne ra­zu­mi­ju ne mo­gu ni da shva­te ni­ti da poj­me Nje­go­ša, ne mo­gu da shva­te da je nje­go­vo sve­u­kup­no ži­vot­no dje­lo i mi­sao sa­dr­ža­no u nje­go­vom za­vje­šta­nju – tu je Nje­goš.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Vra­ti­ti ka­pe­lu na Lov­ćen

● Da li je po Va­ma ta­čan slo­gan ve­zan za ovo iz­da­nje „Gor­skog vi­jen­ca” – „na vr­hu je sa­mo jed­no mje­sto”?
- Za­to je Nje­goš i oti­šao na Lov­ćen. Ka­ko mo­gu da shva­te, da poj­me nje­go­vu du­bi­nu i nje­go­vu ve­li­či­nu i vi­si­nu oni ko­ji su uda­ri­li pi­ju­kom u nje­go­vo za­vje­šta­nje, u nje­go­ve ko­sti, ko­ji su ok­sr­na­vi­li nje­gov grob, ko­ji su sru­ši­li cr­kvu nje­go­vog du­hov­nog oca i pret­hod­ni­ka Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog, ko­ji su ga utam­ni­či­li. Nje­goš je utam­ni­čen u onom me­spo­to­ma­skom zin­da­nu, u onom mer­me­ru, a po­bje­gao je od mra­ko­va, od rop­stva ze­malj­skog, od ljud­skih za­blu­da i stra­sti na Lov­ćen da bi oda­tle svi­je­tlio po­ko­lje­nji­ma. I sti­gli su ga ta­mo, i ne sa­mo mu­nje i gro­mo­vi, ne­go an­ti­nje­go­šev­ci ko­ji u ime Nje­go­ša se­be sa­me pro­gla­ša­va­ju za tvor­ce do­bra i zla. I sve do­tle dok se Cr­na Go­ra i Cr­no­gor­ci ne vra­te i ne is­po­štu­ju nje­go­vo za­vje­šta­nje i ne ob­no­ve onu cr­kvi­cu ko­ju je on pro­jek­to­vao i u ko­ju je tra­žio da bu­de sa­hra­njen, sve do­tle bi­će onih ko­ji mi­sle da Bo­gu i Nje­go­šu slu­žbu či­ne, od­ri­ču­ći se ono­ga što je su­šti­na u nje­mu, što je bio i što će bi­ti u bu­du­ćim vje­ko­vi­ma.


Sve­tač­ka i čoj­ska stra­na Nje­go­še­va

● I „Sve­ti­go­ra“ je ovih da­na ob­ja­vi­la Va­šu knji­gu po­sve­će­nu upra­vo Nje­go­šu, ta­ko­đe ve­za­nu za ovaj zna­ča­jan ju­bi­lej.
- Mi­tro­po­li­ji­na IIU „Sve­ti­go­ra” sa­bra­la je mo­je broj­ne stu­di­je i član­ke o Pe­tru Dru­gom, ko­je su ta­ko­đe ob­ja­vlje­ne, a me­đu nji­ma i ži­ti­je u ko­me je na ne­ki na­čin osvi­je­tlje­na dru­ga stra­na lič­no­sti Nje­go­še­ve, a ko­ja je bi­la pri­kri­ve­na, sa­kri­ve­na, ni­je bi­la pri­ka­za­na sem dje­li­mič­no u ova pro­šla dva vi­je­ka, a to je nje­go­vo svoj­stvo sve­ti­te­lja i pro­ro­ka. Tek se sad ot­kri­va da je Nje­goš kao lič­nost imao svoj­stvo ko­je su drev­ni mu­dra­ci de­fi­ni­sa­li kao - taj­no je po­ži­vio, od­no­sno ako je i bio pri­su­tan ov­dje, na ovom svi­je­tu i ostao pri­su­tan pre­ko svog dje­la, ne­što je osta­lo sa­kri­ve­no, i to je upra­vo ta di­men­zi­ja, jer vla­di­ka Ra­de, Lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac je iz­u­zet­na lič­nost, ko­ji ima di­men­zi­ju sve­to­sti kao pu­no­će ljud­sko­sti, čo­vječ­no­sti, čoj­stva.