Pi­še: RA­DO­MIR ULjA­RE­VIĆ

I naj­i­za­zov­ni­ja dje­la sa­vre­me­nih pi­sa­ca te­ško će po­nu­ka­ti kri­ti­ku da ih pro­či­ta, is­tra­ži i ob­ja­sni, i da ih po­u­zda­no smje­sti u pri­pa­da­ju­ću po­li­cu. Evo jed­ne knji­ge ko­ju mi sta­vlja­mo u naj­gor­nju po­li­cu, jer odav­no smo na­vi­kli da dje­la ovo­ga auto­ra sta­vlja­mo u tu po­li­cu. Kri­ti­ča­ri bi pro­na­šli sve ozbilj­ne raz­lo­ge za to, ali u no­vo­na­sta­loj si­tu­a­ci­ji (ot­ka­ko se knji­žev­na kri­ti­ka po­vu­kla u du­bo­ku ile­ga­lu) osta­je na­ma da po­ku­ša­mo da ob­ja­sni­mo po ka­kvom to osje­ća­ju ovu knji­gu mi sta­vlja­mo na to naj­gor­nje mje­sto.
U knji­zi „Pra­hu oca po­e­zi­je”, Ma­ti­ja Beć­ko­vić kao da se nad­pje­va­va sa Po­sve­tom, kao da se nad­pje­va­va sa Nje­go­šem, sa onim Nje­go­šem ko­ji je Nat­pe­vao ovog sve­ta he­ro­i­ku. U nje­go­vim vi­te­škim nad­pje­va­va­nji­ma sva­ka ri­ječ mo­že da na­đe svo­je mje­sto, i da ona za­zvu­či ta­ko sta­rin­ski, ma­kar to bi­la ri­ječ in­ter­net, ili ča­to­va­nje, ili laj­ko­va­nje, on je u svoj ro­vač­ki go­vor s la­ko­ćom ugra­dio sve one poj­mo­ve ko­ji su iz re­gi­stra „ne­pje­snič­kih”, ili „an­ti­pje­snič­kih” poj­mo­va i me­ta­fo­ra. On je na tom kraj­nje ri­zič­nom tlu de­mon­stri­rao ne­sva­ki­da­šnju smje­lost otva­ra­ju­ći mo­guć­nost da se u po­e­zi­ji bez kom­plek­sa sva­ka ri­ječ ko­ri­sti na „svoj” na­čin. Pro­ši­ru­ju­ći ta­ko na­glo aso­ci­ja­tiv­ni kor­pus i mo­guć­no­sti svog pje­va­nja i mi­šlje­nja, iz­no­va je za­te­kao ne­sprem­ne i te­o­re­ti­ča­re, i kri­ti­ča­re, i sljed­be­ni­ke, i pje­sni­ke, je­di­no su či­ta­o­ci sa­svim sprem­no i s pu­nim ra­zu­mi­je­va­njem, go­to­vo sa istom la­ko­ćom sa ko­jom je on pi­sao, po­ka­za­li sprem­nost da či­ta­ju, i da ra­zu­mi­ju taj beć­ko­vi­ćev­ski za­vo­dlji­vi bre­vi­ja­rij.
Sve če­šća po­re­đe­nja Beć­ko­vi­ća sa Nje­go­šem ner­vi­ra­ju kri­ti­ča­re. Ipak ta po­ja­va na­me­će pi­ta­nje, šta ta dva pje­sni­ka na pr­vi po­gled iz­dva­ja iz cje­lo­kup­nog kon­tek­sta srp­ske knji­žev­no­sti. Pri­je sve­ga nji­ho­vo cr­no­gor­sko po­ri­je­klo i nji­hov iz­ra­zi­to na­ci­o­nal­ni an­ga­žo­va­ni dis­kurs, na gra­ni­ci ep­sko-lir­skih us­hi­će­nja, i sta­ro­ru­sko-srp­ski (cr­kve­no­slo­ven­ski) je­zik kod Nje­go­ša, i brd­sko-pla­nin­ski (ro­vač­ki) kod Beć­ko­vi­ća.
U po­e­mi du­bo­ke oda­no­sti Nje­go­šu – „Pra­hu oca po­e­zi­je”, (na­slo­vlje­noj kao re­pli­ka na Nje­go­še­vu Po­sve­tu) je­zik se sa­svim upo­do­blju­je te­mi. Pje­snik nas i ovo­ga pu­ta sve­jed­na­ko za­ti­če ne­sprem­ne za no­vi knji­žev­ni do­ga­đaj, po­ka­zu­je vi­tal­nost do ta­da ne­vi­đe­nu u no­vi­joj srp­skoj po­e­zi­ji. Po­što je obe­ćao da će da bu­de sa­vre­me­ni­ji kad bu­de mla­đi, on sad to svo­je obe­ća­nje, u ko­je te­ško da je ne­ko vje­ro­vao, na sa­svim ne­sa­vre­men na­čin is­pu­nja­va. Bu­du­ći mla­đi, on pod­mla­đu­je sti­ho­ve na sta­rin­ski na­čin, a sti­ho­vi uz­vra­ća­ju istom mje­rom, svo­jim već za­bo­ra­vlje­nim zvu­ča­nji­ma.
U do­slu­hu s nje­go­šev­skim mu­zič­kim bra­vu­ra­ma Beć­ko­vić je či­ta­o­cu pred­sta­vio jed­nu iz­van­red­nu no­vost ko­ja će bi­ti uoč­lji­vi­ja u iz­da­nju knji­ge „Pra­hu oca Sr­bi­je” i „Pra­hu oca po­e­zi­je” ko­ja bi mo­gla ima­ti za­jed­nič­ki na­slov Pra­hu oca! Iza­ći će na vi­dje­lo je­din­stvo ko­je či­ne ta dva srod­na po­et­ska tka­nja u ne­po­sred­noj bli­zi­ni - od­zi­va se jed­na po­sve­ta dru­goj, je­dan stih dru­gom, pje­snik ula­zi u ži­vi di­ja­log sa Nje­go­šem, i ni­ko od pje­sni­ka ni­je bli­že pri­šao Nje­go­šu i „Lu­či”, iz neo­če­kiv­nog ugla, is­ko­sa, ni­ko ne zna ot­kud i ka­ko, ali to se do­go­di­lo! Po­sve­ta „Pra­hu oca po­e­zi­je” ni­je po­sve­će­na sa­mo Nje­go­šu, već i pra­hu ono­ga ko­me je po­sve­ćen „Gor­ski vi­je­nac”, i pra­hu svih ko­ji su u tom ne­pre­kid­nom vječ­nom ži­vom lancu spa­ja­li i spa­ja­ju svo­ja us­hi­će­nja, i ko­ji svo­je da­ro­ve pri­no­se na istu tr­pe­zu.
Pro­go­vo­riv­ši nje­go­šev­skim je­zi­kom, pje­snik iz­no­va ak­tu­e­li­zu­je taj je­zik i taj ri­tam, i tu mu­zi­ku, i taj du­hov­ni svi­jet ko­ji je po­to­pio to­li­ke na­pa­de i od­ba­ci­va­nja. Isto kao što be­smrt­na bor­ba pro­tiv Nje­go­ša ne da­je plo­da, ta­ko ni od­ba­ci­va­nje knji­žev­nog nje­go­šev­skog idi­o­ma ne da­je plo­da.
Re­fren ne­be­si­ma osi­jan pje­sni­če (u skla­du sa Nje­go­še­vim sti­hom: srp­ski pjev­če ne­bom osi­ja­ni), upu­ću­je na ono ne­po­sred­no Bo­ži­je pri­su­stvo u Nje­go­še­vom ži­vo­tu i dje­lu, o ko­jem je ta­ko na­dah­nu­to go­vo­rio mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. To je­ste po­sve­ta Nje­go­šu, ali i naš pje­snik pje­va pred vra­ti­ma Ada, i sam osi­jan ne­be­si­ma na­la­zi svo­je mje­sto, ne baš na ze­mlji. Za­ču­je se i kod Beć­ko­vi­ća onaj sta­rin­ski nje­go­šev­ski him­nič­ni ton, šta­vi­še na­slu­ću­je se i nje­go­šev­ska li­tur­gij­ska in­spi­ra­ci­ja. I u tom tra­ga­nju pje­snik je naj­da­lje oti­šao u ovoj po­e­mi. Tu ima prav­de, s Nje­go­šem se mo­že naj­vi­še vi­nu­ti, i naj­du­že pre­tra­ja­va­ti na tim vi­si­na­ma (pre­ma Ma­ti­ji­nim ri­je­či­ma Nje­goš se pi­šu­ći „Lu­ču” naj­du­že od svih na­ših du­ho­va za­dr­žao na ne­be­si­ma).
U tim vr­to­gla­vim nje­go­šev­skim vi­si­na­ma pje­sni­ku se je­ste za­ne­be­sa­lo, i otu­da ti sti­ho­vi na gra­ni­ci mo­guć­no­sti či­ta­nja, sti­ho­vi ko­ji su po­pri­mi­li u tom bez­va­zdu­šnom pro­sto­ru le­pr­ša­vost i le­lu­ja­vost, la­ko­ću i lje­po­tu ka­kve ne­ma do­lje, u pro­sto­ru u kom mi pre­po­zna­je­mo sti­ho­ve ko­ji su te­škim ne­gva­ma za ze­mlju ve­za­ni. Jer ovi su sti­ho­vi ve­za­ni za ne­be­sa. Sa po­ja­vom Nje­go­ša se one­be­sa­la po­e­zi­ja, i ko­li­ko god mno­gi že­lje­li, i upi­nja­li se iz sve sna­ge da tu nje­go­šev­sku po­e­zi­ju spu­ste na ze­mlju, ta nje­go­šev­ska ener­gi­ja se sve vi­še uz­di­že pre­ma ne­bu.
Po­gle­du­ju­ći na Nje­go­ša naš pje­snik je odav­no na­zna­čio Nje­go­še­vo mje­sto ri­je­či­ma Na vr­hu je sa­mo jed­no mje­sto. Kad bi bi­la dva mje­sta la­ko bi se do­go­vo­ri­li, ali Zna­mo da ta­kvih ne­ma­mo dvo­ji­cu. Ali sve­jed­na­ko, Beć­ko­vić po­gle­du­je ne­pre­kid­no i na to jed­no mje­sto, i na taj sa­mi vrh mjer­ka, zna­ju­ći da je i sam na jed­nom od vr­ho­va u po­li­ca­ma srp­ske knji­žev­no­sti. Na tom jed­nom od vr­ho­va, sa­mo je jed­no mje­sto - za Ma­ti­ju, kao što je na onom naj­vi­šem sa­mo jed­no mje­sto - za Nje­go­ša.