Bo­ra­ve­ći u Bo­ki Ko­tor­skoj, to­kom tra­ja­nja Ko­to­r­skog fe­sti­va­la, Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić je na­pi­sao 29 pje­sa­ma. Či­ta te „po­et­ske sli­ke” su­pru­zi Go­ci na pon­ti is­pred „Vi­le Ma­ri­je” u Pr­ča­nju. „Ja sam skri­bo­man, kad me ne­što uhva­ti, to me ne pu­šta dok se ne is­pra­znim sa­svim. To ću vje­ro­vat­no ob­ja­vi­ti u ne­kom svom iz­da­nju - Nik­ša Šo­vran, sin mog pri­ja­te­lja Mi­li­vo­ja Šo­vra­na, kod ko­ga lje­tu­jem, ima iz­da­vač­ku ku­ću u No­vom Sa­du”, ka­že u raz­go­vo­ru za „Dan”. Sve naj­po­pu­lar­ni­je Ršu­mo­ve pje­sme u rok rit­mu su spje­va­li mu­zi­ča­ri Vla­da Di­vljan i Gi­le Goj­ko­vić, a re­di­telj Ja­goš Mar­ko­vić „ugra­dio ih” u naj­no­vi­ju pred­sta­vu Po­zo­ri­šta „Du­ško Ra­do­vić” – „Ro­ken­rol za de­cu”. Po­zo­ri­šte je in­te­gral­ni dio nje­go­vog stva­ra­la­štva. Nje­gov „Bu­kvar deč­jih pra­va” sa dram­skim li­ko­vi­ma Mr­gu­da i Dok­to­ra za pro­ble­me osvo­jio je dječ­ja sr­ca i 1996. go­di­ne u Bo­lo­nji do­bio na­gra­du UNE­SKO-a. Ovaj bard dječ­jeg pje­sni­štva je kao uprav­nik Po­zo­ri­šta „Bo­ško Bu­ha” 1992. go­di­ne „ku­mo­vao” Ko­tor­skom fe­sti­va­lu po­zo­ri­šta za dje­cu, a za nje­go­vo 25. iz­da­nje po­ja­vio se u ulo­zi čla­na Struč­nog ži­ri­ja. Ma­da se dra­mom mo­že na­zva­ti „U ca­ra Tro­ja­na ko­zje uši”, do sa­da se ni­je ba­vio pi­sa­njem dra­ma, ali upra­vo ra­di na dra­ma­tur­škoj raz­ra­di „tra­gič­nog do­ga­đa­ja sa sreć­nim kra­jem” za od­ra­sle.
●Šta se „ku­va” u Ršu­mo­vom lon­cu, pi­še li se ne­ka no­va knji­ga?
- Uvi­jek imam ne­ke pla­no­ve, a je­dan plan sam za­po­čeo kao stu­dent knji­žev­no­sti. Sad je moj mla­đi sin Vuk ože­njen Anom To­mo­vić, po­zo­ri­šnom re­di­telj­kom, ko­ja je na­pra­vi­la uspjeh sa dra­mom „Brod za lut­ke” u No­vo­sad­skom po­zo­ri­štu (ko­ju je ame­rič­ko Po­zo­ri­šte „La Ma­ma” po­zva­lo u Nju­jork, pa je ona išla i ta­mo). Is­pri­čao sam Ani tu mo­ju stu­dent­sku fan­ta­zma­go­ri­ju. U to vri­je­me je to iz­gle­da­lo kao ne­ka iz­mi­šljo­ti­na – za se­mi­nar­ski rad sam do­bio sta­ro­za­vjet­nu „Pje­smu nad pje­sma­ma”, bi­blij­sku So­lo­mo­no­vu. U tom ra­du sam us­tvr­dio i čak na­pra­vio dra­ma­tur­šku še­mu, da je to osta­tak jed­ne pa­sto­ral­ne ri­tu­al­ne pred­i­sto­rij­ske pred­sta­ve. Imao sam osno­ve, pro­či­tao sam ne­gdje u isto­ri­ji, po­što me isto­ri­ja stra­šno in­te­re­so­va­la, ima­li smo do­brog na­stav­ni­ka u Gim­na­zi­ji u Uži­cu – u pred­i­sto­rij­sko vri­je­me na tom pro­sto­ru Bli­skog is­to­ka, a od to­ga je ne­što osta­lo i kod nas – kad se mo­mak i dje­voj­ka uzi­ma­ju, svad­ba, on­da ove dje­voj­ke ko­je pra­te mla­du, mi to na Zla­ti­bo­ru zo­ve­mo „jen­đe”, one pje­va­ju i ve­li­ča­ju svo­ju „ca­ri­cu”, mo­mak do­bi­ja ti­tu­lu ca­ra, a dje­voj­ka je ca­ri­ca. Dje­ve­ru­še ve­li­ča­ju svo­ju ca­ri­cu, a dje­ve­ri svog ca­ra... Za­bo­ra­vio sam na taj se­mi­nar­ski rad dok me na to ni­je pod­sje­tio moj pro­fe­sor Ni­ko­la Mi­lo­še­vić, ko­ji je u to vri­je­me bio asi­stent. Re­kao mi je da je to smje­la ide­ja ko­ja se mno­go go­di­na ka­sni­je is­po­sta­vi­la tač­nom, Ze­non Ko­si­dov­ski je na­pi­sao to, a Mi­lo­še­vić mi ob­ja­snio gdje je taj Po­ljak po­tvr­dio tu mo­ju ide­ju. I ja kre­nem ta­da, pr­vo uzmem tu dra­ma­tur­šku še­mu iz stu­dent­skih da­na i vi­dim da to sa­da ne bi u tom ob­li­ku bi­lo, me­đu­tim kod Ko­si­dov­skog, a to mo­že da se na­đe i u Pr­voj knji­zi o ca­re­vi­ma u Bi­bli­ji – ci­je­la dra­ma­tur­ška raz­ra­da „tra­gič­nog do­ga­đa­ja sa sreć­nim kra­jem”. Ta­ko sam ja to vi­dio i kre­nuo sam to da ra­dim, pra­vim dra­mu, ne za dje­cu.
●Za­što je rad sa dje­com i za dje­cu za­htjev­ni­ji od stva­ra­nja za od­ra­sle?
- Tre­ba se dr­ža­ti ono­ga što je Du­ško Ra­do­vić od­go­vo­rio jed­noj no­vi­nar­ki ko­ja ga je pi­ta­la ka­ko bi tre­ba­lo ra­di­ti, pi­sa­ti za dje­cu: „Kao i za od­ra­sle, sa­mo mno­go bo­lje”. U tom „sa­mo mno­go bo­lje” na­la­zi se su­šti­na ra­da za dje­cu – ako je to po­e­zi­ja, sva­ka pje­sma mo­ra ima­ti pri­ču u se­bi, jer dje­ca vo­le da slu­ša­ju pri­ču, a kad se ta pri­ča odje­ne u li­jep je­zik, pa se „za­ki­ti” li­je­pim ri­ma­ma, li­je­pim me­ta­fo­ra­ma,on­da je to pra­va stvar. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti šta su ve­li­ki lju­di re­kli – da je po­e­zi­ja cvi­jet sva­kog je­zi­ka. Ako za­ni­mlji­vu pri­ču za dje­cu na­pi­še­mo li­je­pim, du­ho­vi­tim je­zi­kom, ne sa­mo smi­je­šnim, jer to on­da mo­že da ode u far­su, ele­gant­nim je­zi­kom sa bla­gom pe­da­go­škom po­ru­kom, jer ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti šta je Ma­ja­kov­ski re­kao: „Pje­sma se ne mo­že na­zva­ti po­e­zi­jim ako ni­je i ko­ri­sna”- ni­je on to re­kao „ona­ko”. Ko­ri­sna zna­či u sva­kom slu­ča­ju, ne po sva­ku ci­je­nu „uti­li­tar­na”, ali da ima i po­u­ku. Po­u­ka ne mo­ra da bu­de eks­pli­cit­na, jer dje­ca ne vo­le na­re­đi­va­nja, mo­ra da bu­de po­e­tič­na. Ne mo­že­mo da po­bjeg­ne­mo od Ari­sto­te­la i od tih an­tič­kih mi­sli­la­ca ko­ji su de­fi­ni­sa­li šta je po­zo­ri­šna umjet­nost – mo­ra da iza­zo­ve ne­ku emo­ci­ju, kao što je ona grč­ka pred­sta­va „Ži­ra­fa”. Ona je li­je­pa, ta­kve pred­sta­ve u dje­ci iza­zo­vu ne­ku emo­ci­ju, dje­ca ni­su svje­sna to­ga, ali to osta­je u nji­ma upi­sa­no, ga­ran­to­va­no. Je­dan kli­nac je iza nas u gle­da­li­štu, kad su se po­ja­vi­la dva glum­ca- lut­ka­ra, re­kao: „Jao, vi­di nin­dže!”- i to je do­bro da vi­de, ti ani­ma­to­ri i je­su na ne­ki na­čin „nin­dže”, ču­do­tvor­ci, ja sam to ta­ko ra­zu­mio.
●U kom prav­cu bi tre­ba­lo da se raz­vi­ja Ko­tor­ski fe­sti­val po­zo­ri­šta za dje­cu?
- Ne tre­ba se pla­ši­ti da se do­ve­de ne­ko ve­li­ko po­zo­ri­šte – da se „pri­pi­to­mi” vlast da jed­ne go­di­ne i dru­ge go­di­ne pla­ti i da do­đu ne­ka ve­li­ka po­zo­ri­šta, ne mi­slim iz Sr­bi­je, iz Za­gre­ba, iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, iz Bu­gar­ske - oni su „ca­re­vi za lut­kar­stvo”, da se do­ve­de i da se pla­ti re­di­telj iz Bu­gar­ske da na­pra­vi lut­kar­sku pred­sta­vu. Tre­ba­lo bi go­vo­ri­ti o to­me da je po­zo­ri­šte u stva­ri vas­pit­na usta­no­va, pr­vo i osnov­no, vas­pi­ta­va bu­du­ću obra­zo­va­nu po­zo­ri­šnu pu­bli­ku za dru­ga po­zo­ri­šta. Ta dje­ca ko­ja se fa­sci­ni­ra­ju po­zo­ri­štem u naj­ra­ni­jem dje­tinj­stvu, ne mo­ra­ju bi­ti ni glum­ci, a mo­gu bi­ti glum­ci, ne mo­ra­ju bi­ti pi­sci, a mo­gu – me­đu nji­ma je ne­ki Du­ško Ko­va­če­vić, ne­ki Du­ško Ra­do­vić, De­san­ka Mak­si­mo­vić... ne mo­ra­ju bi­ti vr­hun­ski pan­to­mi­mi­ča­ri, ali će bi­ti vas­pi­ta­na i obra­zo­va­na pu­bli­ka, što je vr­lo va­žno. M.D.Po­po­vić


Tan­ka li­ni­ja iz­me­đu umjet­no­sti i estra­de

- Bi­lo je pred­sta­va, što je u ne­kom kla­sič­nom smi­slu, po Sta­ni­slav­skom, bi­lo za­bra­nje­no, re­ci­mo, pr­ska­ti pu­bli­ku vo­dom ili uop­šte mal­tre­ti­ra­ti pu­bli­ku. To je ne­za­mi­sli­vo. Ali sad je to ne­ka vr­sta na­pret­ka, pro­i­za­šla u in­ter­ak­ci­ji sa pu­bli­kom, sa dje­com – to vu­če ma­lo ka estra­di. Ja­goš je na­pra­vio sjaj­nu pred­sta­vu „San let­nje no­ći” u Po­zo­ri­štu „Bo­ško Bu­ha” i Bo­da Nin­ko­vić ko­ji igra Obe­ro­na za­co­pa­nog do uši­ju, ne­spret­no pa­da u jed­nu ma­lu kar­li­cu sa vo­dom na pro­sce­ni­ju­mu „da ola­di ja­ja” i ta­ko is­pr­ska pr­vi red. Mi­ro­slav Ve­lo­vić, Mi­nja De­dić, dva re­di­te­lja ru­ske ško­le, uče­ni­ci Sta­ni­slav­skog, tog mo­men­ta usta­ju i iz­la­ze na­po­lje. Mo­rao sam su­tra­dan da im se iz­vi­nja­vam zbog to­ga.


Kva­li­tet da­ju dje­ca

- Im­pre­si­o­ni­ran sam Fe­sti­va­lom, to je ne­što što se ne mi­je­nja za ovih 25 go­di­na – sva­ka pred­sta­va je i da­lje kr­ca­ta dje­com i od­ra­sli­ma, to je bez ob­zi­ra na sve, naj­ve­ći kva­li­tet, ne sa­mo ovo­ga, ne­go sva­ko­ga fe­sti­va­la. Dje­ca ne mo­gu da raz­li­ku­ju šta je tu „pra­va” pred­sta­va, mi ko­ji smo kao ne­ki „vaj­ni eks­per­ti” pra­vi­mo tu ne­ku raz­li­ku – dje­ca gle­da­ju ono što im je za­ni­mlji­vo i ona će ići to da gle­da­ju, ka­že Ršum.