Sli­kar Dra­go­ljub Stan­ko­vić je­dan je od broj­nih umjet­ni­ka ko­ji su na­kon po­nov­ne pro­da­je zgra­de „Ju­go­o­ce­a­ni­je”, po­sli­je dvi­je go­di­ne bo­rav­ka i ra­da u Art Du­kley cen­tru, mo­ra­li da na­pu­ste svoj ate­lje. Ova zgra­da je bi­la Dom umjet­ni­ka za 40 sli­ka­ra iz Cr­ne Go­re i Ru­si­je, mje­sto oku­plja­nja na broj­nim iz­lo­žba­ma avan­gard­nih umjet­ni­ka iz svi­je­ta. Stan­ko­vić je imao pri­li­ku da se pred­sta­vi ne­ko­li­ko pu­ta: pr­vu iz­lo­žbu pod na­zi­vom „Do­la­zak Alek­san­dra Ve­li­kog u Bo­ko­ko­tor­ski za­liv” odr­žao je na sa­mom po­čet­ku bo­rav­ka u ovom cen­tru, za­tim je imao iz­lo­žbu u ka­feu „Bar­dak” u sklo­pu Cen­tra, a sa tre­ćom iz­lo­žbom pod na­zi­vom „Od­la­zak (za sa­da) Alek­san­dra Ve­li­kog iz Bo­ko­ko­tor­skog za­li­va”, on se pri­vre­me­no opro­stio od Ko­to­ra i Bo­ke Ko­tor­ske, na­sta­vlja­ju­ći svoj put umjet­ni­ka. Na nje­go­voj iz­lo­žbi bio je i Ni­ko­laj Su­slov, oper­ski pje­vač u pen­zi­ji, pr­vak Mo­skov­ske ope­re, pri­ja­telj sa ko­jim se u Ko­to­ru dru­ži već de­set go­di­na.
- Po­sli­je Art Du­kley cen­tra idem u To­ri­no, po­zva­li su me pri­ja­te­lji, ko­le­ge Ser­gej Ba­lo­vin i Kla­u­di­ja Be­ka­to, ko­ji su ov­dje bi­li re­zi­den­ti. Bi­ću u jed­noj umjet­nič­koj ga­le­ri­ji, ima­ću svo­je pro­sto­ri­je za sli­ka­nje, a že­lja mi je da i ta­mo pri­re­dim iz­lo­žbu. Po­sto­ji mo­guć­nost da iz­la­žem i u Mi­la­nu, ta­mo ži­vi i mo­ja unu­ka Ma­ri­ja. Član sam Une­ska od 1981. go­di­ne, na­dam se da ću do­bi­ti pen­zi­ju od njih - ka­že Stan­ko­vić za „Dan”.
Svo­je iz­lo­žbe je ime­no­vao po Alek­san­dru Ve­li­kom zbog to­ga što ga ci­je­ni kao isto­rij­sku lič­nost, vo­li nje­go­ve ži­vot­ne pod­vi­ge, a naj­vi­še zbog to­ga što „ni­je bio `krvoločan`”.
To­kom bo­rav­ka u biv­šoj „Ju­go­o­ce­a­ni­ji”, kao i dru­gi umjet­ni­ci, Dra­go­ljub je re­ci­kli­rao sve što se mo­glo re­ci­kli­ra­ti – od pa­pi­ra i da­sa­ka, do pro­zo­ra, vra­ta or­ma­ra, stva­ra­ju­ći od tog ma­te­ri­ja­la no­va umjet­nič­ka dje­la, čak i pra­ve­ći stu­bo­ve, sto­lo­ve i klu­pe od dr­ve­ta. Što se teh­ni­ka ti­če, tu je ve­o­ma ma­što­vit i ra­zno­vr­stan - ra­di akril­nim bo­ja­ma na pa­pi­ru, dr­ve­tu i na plat­nu, a ot­krio je i po­seb­nu teh­ni­ku ra­da na sti­ro­po­ru, ko­ji osli­ka­va pra­ve­ći udu­blje­nja ras­tvo­rom ni­tro-la­ka i ulja­nog razrjeđivača. U po­stav­ci ko­jom se pred­sta­vio pu­bli­ci je i ci­klus cr­te­ža tu­šem, sa bo­kelj­skim mo­ti­vi­ma „Vi­la Al­ki­ma i nje­na kćer­ka”, „San Đo­va­ni”, kao i ma­na­sti­ri svi­je­ta, lje­po­te Cr­ne Go­re, por­tre­ti pri­ja­te­lja, a po­ča­sno mje­sto za­u­zi­ma por­tret nje­go­vog ču­kun­đe­da Da­ni­la Stan­ko­vi­ća, ko­ji je ro­đen 1738. go­di­ne u Će­kli­ći­ma.
Ob­ja­šnja­va da mu je otac bio Cr­no­go­rac, a maj­ka Je­vrej­ka. Ro­đen je 1948. go­di­ne u Sko­plju, a od dje­tinj­stva je vo­lio da se dru­ži sa cr­te­žom, is­tra­žu­ju­ći raz­ne teh­ni­ke. Po­čeo je Sred­nju umjet­nič­ku ško­lu u Za­gre­bu i Spli­tu, a za­vr­šio je u Sko­plju. Upi­sao Li­kov­nu aka­de­mi­ju u Mo­skvi, smjer gra­fi­ka, a on­da se is­pi­sao na dru­goj go­di­ni, te upi­sao i di­plo­mi­rao na Prav­nom fa­kul­te­tu. Od 1975. go­di­ne ži­vio je i ra­dio vi­še po­slo­va u SSSR-u. U Afri­ci je ži­vio i ra­dio osam go­di­na, pro­pu­to­vao je svi­jet, jer, ka­že, vo­li avan­tu­ru i ži­vot u naj­ljep­šem smi­slu te ri­je­či. U Cr­nu Go­ru je do­šao 2005. go­di­ne.
- Bo­ra­vak u Art Du­kley cen­tru mi pu­no zna­či - ži­vot, ra­dost što sam ov­dje, stva­ram i ni­ko me ne pri­ti­ska ka­ko i šta da ra­dim, to je su­šti­na umjet­no­sti – slo­bo­da u stva­ra­la­štvu. Ni­sam htio da bu­dem „re­zi­dent”, to mi se ne do­pa­da, ali sam pri­hva­tio da do­bi­jem ate­lje. Ne pla­ćam stru­ju i vo­du, ali sam ure­đu­jem svoj pro­stor i sam bi­ram šta ću i ka­ko ću da ra­dim. Sva­ka čast di­rek­to­ru Ma­ra­tu Gelj­ma­nu, ko­ji je ovo osmi­slio, kao i Pe­tru Ću­ko­vi­ću, isto­ri­ča­ru umjet­no­sti, ko­ji nam je bio ve­li­ka po­dr­ška - ka­že Stan­ko­vić.
M.D.PO­PO­VIĆ