Knji­ga „Mo­ja me­ra sre­će” ot­kri­la nam je Sa­nju Ma­rin­ko­vić, po­zna­to li­ce sa ma­lih ekra­na, kao oso­bu ko­ja vje­što ba­ra­ta ri­je­či­ma i dok pi­še, i prak­tič­nu že­nu ko­ja iz mo­ra dnev­nih in­for­ma­ci­ja zna da iz­vu­če naj­ko­ri­sni­je. Ova knji­ga, ko­ju nje­na autor­ka na­zi­va vo­di­čem za rje­ša­va­nje sva­ko­dnev­nih pro­ble­ma i di­le­ma, či­ta­o­ci od ne­dav­no mo­gu ku­pi­ti uz pri­mje­rak „Da­na” ši­rom Cr­ne Go­re..
– „Mo­ja me­ra sre­će” je svo­je­vr­stan prak­ti­čan vo­dič za rje­ša­va­nje sva­ko­dnev­nih di­le­ma u ko­me iz­ne­na­đu­ju­će iskre­no, emo­tiv­no, ali i du­ho­vi­to iz­no­sim lič­na is­ku­stva i ci­ti­ram po­zna­te go­ste iz emi­si­je „Ma­ga­zin in” po­ku­ša­va­ju­ći i, na­dam se us­pje­va­ju­ći, da od­go­vo­rim na pi­ta­nje ka­ko ži­vje­ti po mje­ri svo­jih že­lja, a ne tu­đih. Na­dam se da će že­ne uži­va­ti ci­ta­ju­ći mo­ju knji­gu, na­ro­či­to ako su od onih ko­je su hra­bro od­lu­či­le da že­le ne­što vi­še od ži­vo­ta.
• Ka­ko ste do­šli na ide­ju da ob­ja­vi­te knji­gu, po­sli­je mno­go go­di­na ra­da na te­le­vi­zi­ji i ure­đi­va­nja emi­si­je „Ma­ga­zin in”?
– Mu­ško-žen­ski od­no­si, brak, raz­vo­di, seks mo­žda za ne­ke je­su pro­za­ič­ne te­me, ali ka­da po­gle­da­te isti­ni u oči svi smo mi sreć­ni ili ne­sreć­ni u za­vi­sno­sti od to­ga ko­li­ko ima­mo lju­ba­vi i ra­zu­mi­je­va­nja u po­ro­di­ci, sa pri­ja­te­lji­ma i na po­slu. U „Ma­ga­zi­nu in” već 17 go­di­na raz­go­va­ram o te­ma­ma ko­je či­ne ži­vot, a „Mo­ja me­ra sre­će” go­vo­ri upra­vo o to­me. In­spi­ra­ci­ja za knji­gu su mi bi­le i is­po­vje­sti pu­bli­ke ko­ja mi du­šu otva­ra tek ka­da se ka­me­re uga­se i za­to sam po­že­lje­la da im se i lič­no obra­tim kroz pi­sa­nu ri­ječ i pi­šem o svo­jim pro­ži­vlje­nim emo­ci­ja­ma, a ne iz­mi­šlje­nim. Dra­go mi je ka­da mi ovih da­na po­sli­je pro­či­ta­nih stra­na če­sti­ta­ju na hra­bro­sti, slo­bo­di i iskre­no­sti, za­hval­ne što sam bez uljep­ša­va­nja is­pri­ča­la isti­ne o ži­vo­tu i lju­ba­vi ko­je mo­žda ni­su ima­li pri­li­ku da ču­ju od svo­jih ma­ma i ba­ka.
• Re­kli ste da ste bi­li su­ro­vo is­kre­ni ka­da ste pi­sa­li knji­gu. Za­što nam je po­treb­na su­ro­va iskre­nost da bi­smo go­vo­ri­li o stva­ri­ma ko­je se ti­ču na­ših ži­vo­ta?
– Na­vi­kli smo po­sled­njih go­di­na da ži­vi­mo la­žnu sre­ću i da su nam laj­ko­vi na dru­štve­nim mre­ža­ma afro­di­zi­jak ko­jim hra­ni­mo svo­ju du­šu. Uvi­jek sam se pi­ta­la šta se do­ga­đa u sr­cu i du­ši tih že­ne kad se jed­nog ju­tra iz te iz­mi­šlje­ne sre­će pro­bu­de i po­gle­da­ju svoj od­raz u ogle­da­lu bez fo­to­šo­pa, fil­te­ra, po­zajm­lje­ne gar­de­ro­be, auto­mo­bi­la ili sta­no­va. Naj­va­žni­je je is­kro­ji­ti ži­vot po svom šni­tu a ne raz­mi­šlja­ti da pre­ko pu­ta nas kom­ši­je ili pri­ja­te­lji­ce ima­ju ljep­ši i sa­vr­še­ni­ji ži­vot. Mi će­mo bi­ti sa­vr­še­ni, a bi­će i na­ša sva­ko­dne­vi­ca, ka­da pre­sta­ne­mo da mje­ri­mo svo­ju po mje­ri tu­đe sre­će.
• Na­zva­li ste „Mo­ju me­ru sre­će” prak­tič­nim vo­di­čem do sreć­nog ži­vo­ta? Da li smo za­lu­ta­li, pa naj­o­bič­ni­je pro­ble­me ne umi­je­mo da pre­po­zna­mo i ri­je­ši­mo?
– Mi smo sklo­ni da svo­ju du­šu hra­ni­mo i do­zom gor­či­ne ko­ju nam na­me­ću zlu­ra­de ko­le­gi­ni­ce, po­vr­šne pri­ja­te­lji­ce ili za­vid­ne kom­ši­ni­ce. Za­bo­ra­vlja­mo ko­je je naj­ljep­še oruž­je ko­jim vla­da­mo svo­jim sr­cem i svo­jim egom i rje­ša­va­mo pro­ble­me u svo­joj avli­ji.
• Da li su u pra­vu oni ko­ji su Va­šu knji­gu uvr­sti­li u po­pu­lar­nu psi­ho­lo­gi­ju?
– Ni­su, jer ni­sam ni psi­ho­log po stru­ci, ni­sam tre­ner za lič­ne pro­mje­ne, ni­sam te­ra­pe­ut. „Mo­ja me­ra sre­će” je svo­je­vr­sna an­to­lo­gi­ja mu­drih i du­ho­vi­tih iz­ja­va naj­po­zna­ti­jih lič­no­sti na­šeg jav­nog ži­vo­ta, ali i mo­ja po­e­tič­na i su­ro­vo iskre­na is­po­vi­jest iz ugla no­vi­nar­ke, za­po­sle­ne že­ne, maj­ke, su­pru­ge, pri­ja­te­lji­ce, že­ne ko­ja je po­ku­ša­la da pro­na­đe svo­ju mje­ru sre­će.
• Šta bi­ste po­sa­vje­to­va­li či­ta­telj­ka­ma (či­ta­o­ci­ma) ove knji­ge u Cr­noj Go­ri i gle­da­o­ci­ma Va­še emi­si­je?
– „Že­ne su na na­šim pro­sto­ri­ma ne­u­mo­lji­ve. Vo­le raz­boj­ni­ke i bi­tan­ge. Naj­ljep­še se uda­ju za naj­ve­će vu­ci­ba­ti­ne”, re­kao mi je u emi­si­ji Mi­lo­mir Ma­rić i to je jed­na od iz­ja­va ko­ja me je in­spi­ri­sa­la da na­pi­šem ovaj vo­dič. Ali i iz­ja­ve glu­mi­ce Ta­nje Bo­ško­vić ko­ja ka­že: „Slu­šam ove ljup­ke mla­de že­ne. Tra­že stan­dard. Ma ka­kav stan­dard! Vi se­bi va­šom že­ljom stva­ra­te stan­dard. Zna­te li ko je pra­vi i je­di­ni mo­gu­ći muž? Onaj ko­ji vas vo­li!”, kao i na de­se­ti­ne mu­drih iz­ja­va i ci­ta­ta naj­pa­met­ni­jih lič­no­sti sa na­še jav­ne sce­ne ko­ji su me in­spi­ri­sa­li da na­pi­šem ovih dvi­je sto­ti­ne stra­na. Vje­ru­jem da će že­ne či­ta­ju­ći ovih 11 po­gla­vlja bi­ti in­spi­ri­sa­ne da ri­je­še ne­ke svo­je di­le­me, pre­sta­nu da ro­bu­ju pred­ra­su­da­ma, su­prot­sta­ve se uti­ca­ju li­ce­mjer­ne oko­li­ne i is­kro­je ži­vot po mje­ri svo­je sre­će.
S.ĆET­KO­VIĆ