Ovo­go­di­šnje iz­da­nje Pod­go­ri­ca film fe­sti­va­la po­če­lo je pod­go­rič­kom pre­mi­je­rom na­gra­đi­va­nog de­bi­tan­skog igra­nog ostva­re­nja re­di­telj­ke Ha­ne Ju­šić „Ne gle­daj mi u pi­jat”. Mla­da hr­vat­ska re­di­telj­ka, na­kon de­se­to­mi­nut­nog do­ku­men­tar­nog fil­ma Vlat­ka Gi­li­ća „Dan vi­še” pri­god­nim ri­je­či­ma je otvo­ri­la fe­sti­val po­ru­čiv­ši da za­hva­lju­je or­ga­ni­za­to­ri­ma što joj je omo­gu­će­no da otvo­ri ovu ma­ni­fe­sta­ci­ju.
– Film mo­žda ni­je pri­kla­dan za otva­ra­nje fe­sti­va­la, ali dra­go mi je da su ga or­ga­ni­za­to­ri oda­bra­li i na­dam se da će se do­pa­sti pu­bli­ci – re­kla je Ha­na Ju­šić.
Pu­bli­ka je za­tim pom­no od­gle­da­la nje­no ostva­re­nje „Ne gle­daj mi u pi­jat” u ko­jem je por­tre­ti­sa­la jed­nu pro­sječ­nu če­tvo­ro­čla­nu po­ro­di­cu iz Ši­be­ni­ka, ko­ja si­ro­ma­šno ži­vi u jed­no­sob­nom sku­če­nom sta­nu. Pri to­me čla­no­vi ove po­ro­di­ce, ko­je igra­ju na­tur­ščik Mia Pe­tri­če­vić, Zlat­ko Bu­rić, Ari­ja­na Ču­li­na i Nik­ša Bu­ti­jer. ne us­te­žu se, sklad­no na­šem men­ta­li­te­tu i ne­kon­tro­li­sa­noj po­tre­bi da se ba­ve tu­đim ži­vo­ti­ma. Ta­ko­đe, ovo je i emo­tiv­na pri­ča o osva­ja­nju slo­bo­de u pa­tri­jar­hal­nom dru­štvu i po­ro­di­ci u ko­joj do­mi­ni­ra stro­gi muž i otac.
Sa Ha­nom Ju­šić, ko­ja je za svoj pr­vi film na­gra­đe­na broj­nim pri­zna­nji­ma me­đu ko­ji­ma i „Be­o­grad­skim po­bed­ni­kom” na FEST-u, na­gra­dom za re­ži­ju na Film­skom fe­sti­va­lu u Her­ceg No­vom, za­tim pri­zna­nji­ma u Ita­li­ji, Špa­ni­ji, ze­mlja­ma is­toč­ne Evro­pe, ka­že za „Dan” da se njen film po­seb­no do­pa­da slo­ven­skom svi­je­tu i na­ro­di­ma na ju­gu i is­to­ku kon­ti­nen­ta.
• Vaš pr­vi igra­ni film do­ži­vio je uspjeh. Da li ste oče­ki­va­li ta­kvu re­ak­ci­ju?
– Te­ško mi je da od­go­vo­rim na to pi­ta­nje. Ima lju­di ko­ji­ma se svi­đa film, do­bro je pri­mljen, i dra­go mi je zbog to­ga, jer sam ga ra­di­la, a isto­vre­me­no sam se bo­ja­la da će bi­ti ne­ra­zu­mljiv lju­di­ma iz­van Dal­ma­ci­je i Ši­be­ni­ka, a da će oni­ma u tom gra­du ne­će bi­ti po vo­lji. Po­što ve­ći­nu ži­vo­ta ži­vim u Za­gre­bu ima­la sam ko­mleks da će Ši­ben­ča­ni go­vo­ri­ti: `Vidi, pri­ča ne­što o če­mu ne­ma pojma`. Čak me ve­se­li što ima lju­di ko­ji ni­su kri­li raz­o­ča­ra­nje fil­mom, i ni­je im se do­pao. Ne­ki pri­ja­te­lji mo­jih ro­di­te­lja bi­li su pot­pu­no zgro­že­ni, re­kli su da im ni­je ja­sno za­što sam na­pra­vi­la film o `tako od­vrat­nim pr­lja­vim i an­ti­pa­tič­nim ljudima`. A, kad ču­jem ta­kve re­ak­ci­je to me raz­ve­se­li, jer vo­lim da is­pro­vo­ci­ram ta­kve lju­de.
• No, kad se za­gre­be is­pod po­vr­ši­ne „Ne gle­daj mi u pi­jat” je film o na­ma. To su lju­di ko­je gle­da­mo sva­ko­dnev­no. Gdje ste na­šli ins­pi­ra­ci­ju za ovaj po­ro­di­čni če­tve­rac?
– Li­ko­vi su i di­je­lo­vi mo­je lič­no­sti, kao i mo­jih naj­bli­žih. Ali, do­ve­de­ni do gra­ni­ce sa ka­ri­ka­tu­rom, jer po­ma­lo vo­lim da se ru­gam lju­di­ma. No, pre­ma tim li­ko­vi­ma osje­ćam i ne­ku nje­žnost. Ni­je da ih že­lim pri­ka­za­ti sa­mo od­vrat­nim. Isto­vre­me­no oni su mi i sim­pa­tič­ni i glu­pi.
• Da li je ovo i stu­di­ja o na­šem men­ta­li­te­tu ko­ji bi se mo­gao na­zva­ti i bal­kan­skim ili ju­žnjač­kim?
– Ni­sam to na­mjer­no smi­sli­la, vi­še je to film u ko­jem sam že­lje­la da po­ka­žem sve do­bro i lo­še sa čim sam se no­si­la to­kom od­ra­sta­nja i sa po­ro­di­com ko­ja ti je po­dr­ška, ali će vas gdje god stig­ne­te obez­vri­je­di­ti i skre­sa­ti kri­la. Na­rav­no, ne na­mjer­no, sa obra­zlo­že­njem `š­ta si ti se­bi umislio`. Ti­pič­no, zar ne?
• Film ima i ja­ku so­ci­jal­nu po­ru­ku?
– Po­ku­ša­la sam po­ka­za­ti ko­li­ko se dru­štvo u ma­njim sre­di­na­ma u Hr­vat­skoj uru­ša­va. Ka­ko se so­ci­jal­na mre­ža ras­pa­da, ka­ko ži­ve lju­di ko­ji su iz­gu­bi­li po­sao, ko­ji ne pri­ja­mu pla­tu, ko­ji su iz­gu­bi­li em­pa­ti­ju i osje­ćaj za so­li­dar­nost, već se okre­ću jed­ni pro­tiv dru­gih.
• Hr­vat­ska je u po­sled­njih de­se­tak go­di­na po­sta­la jed­na od naj­u­spje­šni­jih ma­lih ki­ne­ma­to­gra­fi­ja. Ko­ji je re­cept?
– No­vac se di­je­lio na no­ve pro­jek­te i no­vim auto­ri­ma, a ne kao pri­je – ma­lom bro­ju po­zna­tih mno­go pa­ra. Po­ja­vi­la se i no­va ge­ne­ra­ci­ja pro­du­ce­na­ta i re­di­te­lja ko­ji ne gle­da­ju na film kao elit­nu stvar. Ta­ko­đe, mi­slim da je va­žno što su auto­ri po­če­li sve vi­še da pu­tu­ju po fe­sti­va­li­ma i film­skim mar­ke­ti­ma, i ta­ko su shva­ti­li tren­do­ve i po­sta­li dio evrop­ske sce­ne. Ni­smo vi­še pe­ri­fe­ri­ja.
• Či­ni se i da su te­me lo­kal­ni­je...
– Za­sad još evrop­ski fe­sti­va­li tra­že da im da­je­mo te­me u ko­je po­ka­zu­ju ko­li­ko smo jad­ni i ko­li­ko smo po­go­đe­ni ra­tom i to­me slič­no. Fran­cu­zi ima­ju `pravo` da na­pra­ve film o to­me ka­ko je ne­kom zga­žen pas, a mi ne­ma­mo to pra­vo. Mi sa­mo – rat, bi­je­da... Da bi­smo bi­li in­te­re­sant­ni mo­ra­mo sni­ma­ti fil­mo­ve o ve­li­kim po­stran­zi­cij­skim te­ma­ma.
• Ka­ko se ukla­pa­te u to?
– Ni­sam su­gur­na. Mo­žda je stvar u to­me što sam že­na. Uvi­jek mi se či­ni da te fe­sti­val­ske pri­če ne za­vi­se sa­mo od kva­li­te­ta fil­ma, već da uvi­jek ima ne­što u po­za­di­ni. Po­ja­vi se na pri­mjer je­dan do­bar island­ski film i on­da će sle­de­ćih 30 island­skih fil­mo­va ima­ti uspjeh na fe­sti­va­li­ma. Fe­sti­val­ski si­stem je iner­tan i či­ni mi se da se or­ga­ni­za­to­ri tih smo­tri ugle­da­ju jed­ni na dru­ge. Ne­mam ro­man­ti­čan po­gled na fe­sti­va­le, ka­kav sam pri­je ima­la.
• Da li Ha­na Ju­šić pla­ni­ra no­vi film?
– Na­la­zim se na raz­me­đi i, ka­ko sam za­gre­ba­la po tom evrop­skom fi­mu, ma­lo sam se za­si­ti­la. Imam osje­ćaj da bi tre­ba­lo da ura­dim ne­što ra­di­kal­no i sa­svim dru­ga­či­je.
S.ĆET­KO­VIĆ


Gi­lić ni­je do­šao po na­gra­du

Ču­ve­ni re­di­telj Vlat­ko Gi­lić ni­je do­šao na Pod­go­ri­ca film fe­sti­val da pri­mi na­gra­du Cr­no­gor­ske ki­ne­te­ke „Ki­no oko” za iz­u­ze­tan do­pri­nos film­skoj umjet­no­sti. Ka­ko je po­ru­čio ovaj ro­đe­ni Pod­go­ri­ča­nin, on već 30 go­di­na ni­je do­bio sred­stva ni za je­dan svoj film.
No, iako Gi­lić ni­je do­šao, pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da vi­di nje­go­vo ču­ve­no dje­lo, krat­ki film „Dan vi­še”, ko­ji se na­la­zi u fon­do­vi­ma naj­pre­sti­žni­jih svjet­skih ki­ne­ma­to­graf­skih usta­no­va. Pu­bli­ci se obra­tio di­rek­tor Ki­no­te­ke An­dro Mar­ti­no­vić, ko­ji je ka­zao da je na­kon mno­go sa­ti na­go­va­ra­nja Gi­lić od­bio da do­đe iz raz­lo­ga zbog ko­ga se već go­di­na­ma ne po­ja­vlju­je u jav­no­sti.
– On ima svo­je raz­lo­ge ko­ji bi se mo­gli sa­že­ti u jed­nu re­če­ni­cu – za film­skog auto­ra naj­ve­će pri­zna­nje je da mo­že da ra­di no­vi film. Vlat­ko tu šan­su ni­je do­bio 30 go­di­na – na­veo je Mar­ti­no­vić.