U go­di­ni lič­nog i pro­fe­si­o­nal­nog ju­bi­le­ja, 70 go­di­na ži­vo­ta i po­la vi­je­ka knji­žev­nog stva­ra­nja, Ra­do­van Be­li Mar­ko­vić, je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih na­ših pi­sa­ca da­na­šnji­ce ogla­sio se ro­ma­nom „Pla­va ka­pi­ja”. Ro­man je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „Al­ba­tros”, a ko­ji se ove go­di­ne na­šao i u iz­bo­ru za pre­sti­žnu NIN-ovu na­gra­du. Kao i u pret­hod­nim dje­li­ma ovog pi­sca, rad­nja je smje­šte­na u nje­gov za­vi­čaj, u se­lo Će­li­je, Laj­kov­cu i Be­lom Va­lje­vu, dok su nje­go­vi pro­ta­go­ni­sti već „sta­ri” knji­žev­ni ju­na­ci iz pret­hod­nih ro­ma­na. Nji­ma se u „Pla­voj ka­pi­ji” pri­dru­žu­ju li­ko­vi iz dje­la Isi­do­re Se­ku­lić, Ste­va­na Srem­ca, To­ma­sa Ma­na, Mi­lo­va­na Gli­ši­ća..
Pre­ma ri­je­či­ma Ra­di­vo­ja Mi­ki­ća, re­cen­zen­ta, Ra­do­van Be­li Mar­ko­vić u nje­mu „do­dat­no re­la­ti­vi­zu­je gra­ni­ce iz­me­đu ovog i onog svi­je­ta, pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti, pa se pri­rod­no mi­je­ša­ju vi­dlji­vo i ne­vi­dlji­vo, isto­rij­sko i sva­ko­dnev­no”. I ovim, naj­no­vi­jim svo­jim ro­ma­nom, naš sa­go­vor­nik je do­ka­zao vi­so­ko knji­žev­no maj­stor­stvo.
- No­va mo­ja knji­ga, „Pla­va ka­pi­ja”, za­pra­vo je jed­na „sta­ra knji­ga”, dav­no za­mi­šlje­na, uz zna­nje da i u ta­ko­zva­nom ži­vo­tu ka­pi­ja pred­sta­vlja po­kret­ni dio avlij­ske ogra­de pred go­to­vom ku­ćom, a ku­ća se mo­že sa­zi­da­ti sa­mo ako imaš ku­ći­šte ili­ti plac, is­ko­paš te­me­lji­šte i na­o­ko­lo pri­be­reš po­treb­no gra­di­vo, s tim što po­re­đe­nje pi­sa­nja ro­ma­na sa zi­da­njem ku­će, i sa sla­ga­njem ka­pi­je, ne mo­že do kra­ja do­dr­ža­ti vo­du, po­što se za zi­da­nje ku­će unajm­lju­je dun­đer­ska taj­fa, ta­ko i za ka­pi­ju, uko­li­ko ga­zdi ni­je s ru­ke da sla­že fi­la­re­te i uga­đa ba­gla­me, do­čim ro­man, ka­kav god da bio, sam pi­sac mo­ra da iz­gr­ba­či, sam da mu bu­de „ar­hi­tek­ton i pro­to­mra­mor­nik”, ri­zi­ku­ju­ći da mu se već go­to­vo „ozda­ni­je na gla­vu sru­ši, po­sle če­ga i ka­pi­ja, ka­kva god da bi­la, gu­bi smi­sao, osta­ju­ći po ve­tru da se „tvo­ri­za”, uz ve­li­ku „pu­blič­nu bru­ku” i „so­kač­ke če­ste na­sr­ta­je”... Odav­no sam, na­i­me, za­u­mio da u pro­znu ogra­du oko mog svi­je­ta po­sta­vim „Pla­vu ka­pi­ju”, za šta mi je Tvo­rac dao ma­ho­ve i do­volj­no pod­ne­be­snih da­na, ali ni­je mo­je da ocje­nju­jem: da li sam va­lja­no po­vr­šio po­sao ko­ji sam pre­da se uzeo... - kaže Ra­do­van Be­li Mar­ko­vić.
●Kada se osvr­ne­te, da­nas, na­kon pet de­ce­ni­ja ne­u­mor­nog stva­ra­nja, ka­ko vi­di­te svoj knji­žev­ni put i uz­ra­sta­nje?
- Po­če­li smo sa iz­grad­njom ku­će, „ple­te­njem” ogra­de i „sla­ga­njem” ka­pi­je... Pro­znu svo­ju „gra­đe­vi­nu” za­po­čeo sam, pri­je po­la vi­je­ka, od onog što mi na vi­di­ku i pri ru­ci bi­ja­še, ugle­dom na mo­je Šu­ma­din­ce i Ko­lu­bar­ce, raz­bo­ri­te i pi­to­me lju­de, ko­ji su „re­al­ne” ku­će svo­je na ka­me­nu te­me­lji­li, ci­gla­ma zi­da­li, mal­te­rom od kre­ča ko­ji bi sa­mi „uži­za­li” i „ga­si­li”, do­da­ju­ći vo­du, pi­je­sak i šlju­nak iz Ko­lu­ba­re ili iz ne­ke od nje­zi­nih pri­to­ka, a od „der­va” iz sop­stve­ne šu­me „kro­je­ći ja­pi­ju”, ne po­mi­šlja­ju­ći pri­tom na ka­rar­ski mer­mer i osta­li dun­đer­ski „šmuk”, ne­pri­sta­li „arč” iz bi­je­log svi­je­ta, ka­kav se no­vi­jim do­bom uobi­ča­jio – po se­li­ma na­šim, gdje mu mje­sto ni­je ... Po se­bi se ra­zu­mi­je da su i ci­gle, od „rod­nog bla­ta”, sa­mi mo­dlo­va­li, „sje­kli” i „pe­kli” će­ra­mi­du i cre­po­ve, ta­ko­đe; ku­pov­na bi­ja­hu smo pro­zor­ska sta­kla, u bo­ljem sti­ca­ju, po­čem su mno­gi ovaj svi­jet i kro­za ra­za­pe­te go­ve­đe mje­hu­re gle­da­li, dok su, u ne­da­le­kom Be­lom Va­lje­vu, kla­vir-šti­me­ri uga­đa­li „Pe­tro­fe” i „Ber­gen­dor­fe”, za lir­sko-me­lan­ho­lič­ne Šo­pe­no­ve no­te, po ku­ća­ma u ko­ji­ma se i dru­gi do­ru­čak, ili­ti uži­na, u kre­ve­ti­ma po­slu­ži­va­še, oko po­dne­va, kad su ko­lu­bar­ski te­ža­ci pri­hra­nji­va­li umor­ne vo­lo­ve, a sa­mi do­ru­čak pre­ska­ka­li i sa ve­če­rom ru­čak sa­sta­vlja­li... Do­bri i če­sti­ti ze­mlja­ci mo­ji, sve ple­mić do ple­mi­ća – čak i ako su, go­lom nu­ždom, po po­tle­u­ši­ca­ma i ze­mu­ni­ca­ma vi­je­kom ži­vo­va­li; sa dje­či­com svo­jom, i sto­či­com, ko­li­ko im je Bog dao! Eto, knji­žev­ni moj put uta­ba­li su mi po­me­nu­ti i ne­po­me­nu­ti pre­ci, bez­gra­mot­ni i knji­žev­ni, pod­jed­na­ko, sa svih pro­sto­ra gdje­no se srp­ski go­vo­ri i na srp­skom ću­ti – vje­ko­vi­ma, ja­ko i sa­da, a i u jve­ko­ve, po­daj Go­spo­de... Elem, knji­žev­no mo­je ple­te­ni­je od srp­skog je pre­di­va, sa šu­ma­dij­sko-ko­lu­bar­skih pre­sli­ca i kan­če­la, prem­da ne tvr­dim da je baš sva­ka tog pre­di­va ka­nu­ra u lu­ko­vi­ni i ko­pri­vi pre­bo­je­na, do­sta je i ku­pov­ne far­be utro­še­no, ra­zu­mi­je se: u spo­ra­zu­mu sa ju­na­ki­nja­ma i ju­na­ci­ma pri­ča mo­jih i ro­ma­na.
●Kako iz ugla sa­vre­me­nog srp­skog pi­sca ko­ji od­bro­ja­va pe­tu de­ce­ni­ju knji­žev­nog ra­da i ži­vo­ta iz­van „kru­ga dvoj­ke”, vi­di­te po­zi­ci­ju knji­žev­ni­ka ko­ji upr­kos svim pred­no­sti­ma pre­sto­nič­kog ži­vo­ta za sva­kog stva­ra­o­ca pa i za pi­sca, bi­ra da ži­vi i stva­ra u pro­vin­ci­ji, da­le­ko od me­di­ja, kri­ti­ča­ra, vo­de­ćih iz­da­va­ča, kla­no­va, pa i do­brog di­je­la svo­jih či­ta­la­ca?
- „Dvoj­ka”, tram­vaj o ko­jem vi go­vo­ri­te, kru­ži oko sa­mog sre­di­šta Stoj­nog Be­o­gra­da, kao lep­ti­ri­ca oko lam­pe kru­ži, a u tom za­ča­ra­nom kru­gu, u dje­li­ću pro­stran­stva Go­spo­da na­šeg, sta­ro­sje­de­lač­kom sta­ni­štu, odvo­je­nom ina­če za Ope­ru i Po­zo­ri­šte, sku­ći­li su se, no­vi­jim do­bom, ku­si i re­pa­ti, mu­ti­ka­še i sno­bo­vi, ko­ji­ma po­sjet­ni­ce za­mje­nju­ju di­plo­me, a aj­fon sop­stve­nu pa­met... Oni „rje­ša­va­ju” ovog svi­je­ta va­žna pi­ta­nja, me­đu se ras­po­dje­lju­ju­ći ko­laj­ne i zva­nja, tu­đe pa­re i tu­đu imo­vi­nu, za ko­ju se pra­vi ti­tu­la­ri, to jest: na­sljed­ni­ci nji­ho­vi, bez­iz­gled­no po­vla­če po su­do­vi­ma... I pi­ta­nja srp­skog knji­že­stva se, ka­žu, u „kru­gu dvoj­ke” rje­ša­va­ju, što se za do­bro mo­ga­še pri­mi­ti je­di­no u vri­je­me Bog­da­na Po­po­vi­ća i Jo­va­na Sker­li­ća, do­čim je ta­ko što­god, ovim do­bom, sum­nji­va stvar – sva­kom ru­kom, pa i kao te­o­re­tič­no mo­guć­stvo, po­go­to­vo u svje­tlu em­pi­rič­nog sa­zna­nja o na­glom ko­će­nju po­li­tič­kog i knji­žev­nog šuc­ko­ra, či­ji nam pred­vod­ni­ci so­le pa­met i ra­de o gla­vi; bi­lo kao ren­ti­je­ri to­bo­žnjeg ro­do­lju­blja, bi­lo kao do­bro po­zi­ci­o­ni­ra­ni i još bo­lje pla­će­ni mr­zi­te­lji Sr­bi­je i sve­ga što je srp­sko... Ali „krug dvoj­ke” o se­bi, ni­ka­kve ve­ze s tim ne­ma... „Krug dvoj­ke”, u du­ši is­prav­nog čo­vje­ka, opi­san je oko pro­sto­ra sta­rin­ske lje­po­te srp­ske Pre­sto­ni­ce, Stoj­nog Be­o­gra­da, gdje­no se sa­ži­žu­ju sva si­ja­nja ze­mlje Sr­bi­je... Ne znam, ina­če, ni je­dan je­di­ni raz­log ko­ji bi mi kra­tio da, pri­bo­gu, Du­bro­vač­ku ili So­lun­sku uli­cu ne do­ži­vljav kao svo­je uli­ce, ko­ji­ma sam se, u ži­vo­tu i u snu, ra­do špa­ci­rao, gla­vom jem­stvu­ju­ći da ni­ka­da ni pri­mi­sli u me­ni ne bi­ja­še o mo­guć­stvu sop­stve­nog „atre­so­va­nja” u po­me­nu­tim uli­ca­ma, ni uop­šte u Pre­sto­ni­ci, po­što bih od ne­ka­kvog stra­nač­kog vu­ci­ga­će is­kam­čio tri­de­set kva­dra­ta, što ne bi ni pri­li­či­lo šu­ma­dij­sko-ko­lu­bar­skom ko­lje­no­vi­ću, s pra­vom pre­če po­gi­bi­je za prag ku­će ko­ju ne­ma, na či­jem se du­šev­nom po­sje­du „sa­sta­vlja” i uvi­re Ko­lu­ba­ra – naj­slav­ni­ja srp­ska ri­je­ka!
●Slovite za jed­nog od vr­lih ču­va­ra srp­skog je­zi­ka, o če­mu svje­do­či sva­ka od če­ti­ri hi­lja­de stra­ni­ca ko­je ste za po­la vi­je­ka ra­da is­pi­sa­li. Vaš je­zik, pa i stil pi­sa­nja je me­đu­tim po­sve auten­ti­čan i mo­že se re­ći osta­vlja je­din­stven pe­čat u na­šoj na­ci­o­nal­noj knji­žev­no­sti?
- Je­zik je je­di­no gra­di­vo knji­že­stva, što je sa­mo­o­bja­šnji­va či­nje­ni­ca, a upo­tre­ba je­zi­ka sva­kog pi­sca odva­ja od dru­gih pi­sa­ca, kao lič­ni pe­čat, što pod­jed­na­ko va­ži i ka­da je u pi­ta­nju „ma­te­ri­jal­no gra­di­vo” za dru­ge ljud­ske po­slo­ve... Ja­re­ća ko­ža, na­i­me „ide” na gu­sle, uz ko­je se vo­zdi­žu ju­na­ci, a bog­me i za do­bo­še ko­ji­ma se na­ja­vlji­va­hu tih ju­na­ka po­gu­blje­nja, uko­li­ko bi „pa­li u du­šman­ske ru­ke”... Isti­na je, vo­lim „sta­re” ri­je­či, o če­mu sam i va­ma ne­koć go­vo­rio, i na­sto­jim, ko­li­ko god mo­gu, da u mo­joj na­ra­ti­vi sta­re ri­je­či pro­zvu­če kao „no­ve”, ali sam po­znao, kroz sve ove go­di­ne, ža­lo­snu isti­nu: da se vi­še od po­lo­vi­ne svi­je­ta ko­ji sam po­zna­vao, i svo­jim sma­trao, odav­no na­ho­di u rječ­ni­ci­ma ma­nje po­zna­tih ri­je­či i iz­ra­za... Ne znam šta bi Ro­mi Vuk „od na­ro­da se­ljač­ko­ga” da­nas mo­gao da ču­je i za­bi­lje­ži, ali po­u­zda­no znam da bi po mno­zi­ni srp­skih se­la opu­stje­le ku­će za­te­kao i za­man­da­lje­ne ka­pi­je, s unu­tar­nje stra­ne i ko­cem pod­u­pr­te, a u do­sti­ni još na­sta­nje­nih ku­ća – opu­stje­le i du­šev­no za­klju­ča­ne lju­de, ko­ji ne­ma­ju šta da mu ka­žu...
●Na ko­jim knji­ga­ma ste sta­sa­va­li i uz­ra­sta­li kao pi­sac?
- Srp­sko knji­že­stvo je mo­je uči­li­šte, na­bra­ja­nje „udž­be­nič­kih” knji­ga od­ve­lo bi nas pre­ko ra­zum­nog obi­ma ovog raz­go­vo­ra, a i sa stra­ne sam „pa­ljet­ko­vao”, e da bih uto­lio glad i uta­žio žeđ po­hlep­nog či­ta­ta­te­lja – ka­kav sam udilj bio i na­vi­jek ostao...
●Kako ocje­nju­je­te sta­nje u srp­skoj knji­žev­no­sti da­nas?
- Ne osje­ćam se po­zva­nim da ocje­nju­jem sta­nje u srp­skom knji­že­stvu da­nas, ja sa­mo tvr­do vje­ru­jem da će srp­sko knji­že­stvo sva­ko, pa i sa­da­šnje sta­nje nad­vi­si­ti, nad­zi­đu­ju­ći ku­lu-ne­be­sni­cu naj­bo­ljim knji­ga­ma me­šte ci­gla­ma... Da, ku­lu-ne­be­sni­cu, s du­bo­kim te­me­lji­ma i ve­ran­da­ma s ko­jih se na oba svi­je­ta mo­že gle­da­ti, o če­mu je još ve­li­ki Du­čić pje­vao...
●Šta mi­sli­te o Na­cr­tu na­ci­o­nal­ne stra­te­gi­je za kul­tu­ru?
- Sr­bi­ja i ne bi Sr­bi­ja bi­la, uko­li­ko bi bez svo­je kul­tu­re osta­la, što sva­ki slo­ve­san čo­vjek, ako je iole Sr­bin ili gra­đa­nin Sr­bi­je, s „Na­cr­tom” i Bez „Na­cr­ta”, mo­ra uze­ti na zna­nje, ka­ko ne bi od­ma­gao ako ne mo­že da po­mog­ne!
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Ta­pi­ju na Ko­so­vo ni­ko nam ne mo­že po­ni­šti­ti

● Sve če­šći su i sve že­šći na­pa­di sa­da već za di­plo­mat­skim sto­lo­vi­ma i na­sr­ta­ji na ko­nač­no oti­ma­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je. Za­što je s dru­ge stra­ne u knji­žev­no­sti, do­šlo do po­manj­ka­nja na­ci­o­nal­nih te­ma, me­đu ko­ji­ma je i na­ša ko­smet­ska gol­go­ta ?
- Ko­so­vo će, mo­že­bi­ti, ote­ti i pre­i­me­no­va­ti, ali ta­pi­ja na Ko­so­vo Sr­bi­ma osta­je i nju ni­ko ne mo­že da po­ni­šti! Bo­jim se da se ta­ko­zva­na „po­li­tič­ka ko­rekt­nost” po­ma­lo uobi­ča­ji­la u knji­že­stvu i da se već otvo­re­no ismi­je­va po­zi­ci­o­ni­sa­nje Ko­so­va u Ne­be­skoj Sr­bi­ji, a do­brim okom se ne gle­da ni na knji­žev­nu ri­ječ o pod­ne­be­snom Ko­so­vu...