Po­stav­ka cr­te­ža Ili­je Šo­ba­ji­ća otvo­re­na u Ga­le­ri­ji so­li­dar­no­sti odu­še­vi­la je Ko­to­ra­ne ko­ji su po­hr­li­li da vi­de dje­la naj­ve­ćeg maj­sto­ra cr­te­ža ko­jeg je Cr­na Go­ra da­la. Po­stav­ku či­ne 44 ra­da na­sta­la od 1895. do 1938. go­di­ne, ko­ja se na­la­ze u zbir­ci na­sljed­ni­ce umjet­ni­ko­ve za­o­stav­šti­ne pr­va­ki­nje Be­o­grad­ske ope­re Mi­li­ca Tro­ja­no­vić Mi­la­di­no­vić, ko­je je po­klo­ni­la Nik­ši­ću. Ve­li­ki broj cr­te­ža su stu­di­je na­sta­le na beč­koj Aka­de­mi­ji, gdje je Šo­ba­jić di­plo­mi­rao 1901. go­di­ne. Do­mi­ni­ra­ju por­tre­ti i mu­ški ak­to­vi, a je­dan dio za­u­zi­ma­ju i ra­do­vi žen­skih li­ko­va i fi­gu­ra. Pri­ka­za­ne su i dvi­je ma­nje te­mat­ske cje­li­ne, na­sta­le dva­de­se­tih i tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, sa mo­ti­vi­ma cr­no­gor­skih kra­jo­li­ka sa sta­rom ar­hi­tek­tu­rom. Cr­te­ži su ra­đe­ni olov­kom ili ugljem i kre­dom na pa­pi­ru, teh­ni­kom ko­ja je naj­vi­še od­go­va­ra­la umjet­ni­ku ko­ji je bio dal­to­ni­sta.
- Na­dam se da će vam ova iz­lo­žba pri­bli­ži­ti, mno­gi­ma pr­vi put ot­kri­ti, lič­nost i umjet­nič­ko stva­ra­la­štvo Ili­je Šo­ba­ji­ća, sta­rog maj­sto­ra ko­ga mi u Bo­ki mo­že­mo sma­tra­ti po­ma­lo svo­jim, zbog ško­lo­va­nja u Ko­to­ru, i nje­go­ve su­pru­ge Na­ta­li­je, ko­ja po­ti­če iz po­zna­te po­ro­di­ce Tro­ja­no­vić sa Lu­šti­ce. Za­to ova iz­lo­žba, ov­dje gdje je Šo­ba­jić pro­veo dio mla­do­sti, za Ko­tor ima po­seb­no zna­če­nje - is­ta­kla je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ma­ri­ja Mi­ha­li­ček.
Su­sret sa cr­te­ži­ma Šo­ba­ji­ća zna­či upo­zna­ti umjet­ni­ka ko­ga je pri­ro­da us­kra­ti­la za do­ži­vljaj bo­je, ali za­uz­vrat ob­da­ri­la cr­tač­kim ta­len­tom. Iz­van­red­na moć za­pa­ža­nja, osje­ćaj za for­mu i vo­lu­men, svje­tlo i sje­nu, pri­mjet­na je već u cr­ta­nju od­lje­va­ka an­tič­kih skulp­tu­ra, a po­tom i na stu­di­ja­ma ra­đe­nim po ži­vom mo­de­lu. Šo­ba­ji­će­va si­gu­r­na li­ni­ja pra­ti ana­to­mi­ju i po­kret ti­je­la... Bi­ra­nje kla­sič­nih li­kov­nih te­ma, opre­di­je­lje­nost re­a­li­stič­kom is­ka­zu, a na­da­sve cr­tež i mo­no­hro­ni­ja, je­di­ni na­čin da se li­kov­no iz­ra­zi kao dal­to­nist su ipak sa­mo či­nje­ni­ce, ko­je ni u kom slu­ča­ju ne mo­gu uma­nji­ti sna­gu ovog maj­sto­ra cr­te­ža, ka­za­la je Mi­ha­li­ček.
Pu­bli­ku je po­zdra­vio i An­dro Ra­du­lo­vić, di­rek­tor Mu­ze­ja Ko­to­ra, kao i Pe­ko Nik­če­vić, di­rek­tor Cen­tra za kul­tu­ru Nik­šić, ko­ji je is­ta­kao sjaj­nu sa­rad­nju ove dvi­je usta­no­ve.
- Ima­li smo već šest za­jed­nič­kih pro­je­ka­ta, raz­mje­nju­je­mo pro­gra­me, što je ve­o­ma zna­čaj­no za oba gra­da, a već smo do­go­vo­ri­li i na­red­ne pro­gra­me. Ova iz­lo­žba je išla i u Pod­go­ri­cu, Ri­je­ku i Ko­priv­ni­cu, ve­o­ma če­sto je iz­la­že­mo, zbog to­ga što smo je­di­ni ko­ji ima­ju ovo­li­ko i na ovan na­čin se­lek­to­va­nih ra­do­va Šo­ba­ji­ća. On je je­dan od pr­vih na­ših aka­dem­skih sli­ka­ra, sja­jan cr­tač, di­zaj­ner, gra­fi­čar, pra­vo bo­gat­stvo - ka­zao je Nik­če­vić.
On je na­ja­vio na­red­ni za­jed­nič­ki pro­je­kat ko­to­r­skog i nik­šić­kog mu­ze­ja - iz­lo­žbu ba­kro­pi­sa iz fon­da Mu­ze­ja Ko­to­ra u Nik­ši­ću. Ku­stos umjet­nič­ke zbir­ke Cen­tra za kul­tu­ru Nik­šić Mi­lo­sav Mi­la­to­vić re­kao je da ova usta­no­va ba­šti­ni vi­še od 800 cr­te­ža, ra­do­va, ski­ca, ne­do­vr­še­nih cr­te­ža, di­zaj­ner­skih rje­še­nja za me­da­lje, za nov­ča­ni­ce, či­me se Šo­ba­jić ta­ko­đe ba­vio. On je pod­sje­tio da je u sa­rad­nji sa Ar­hi­vom Cr­ne Go­re u Nik­ši­ću ne­dav­no pred­sta­vlje­na iz­lo­žba Šo­ba­ji­će­ve pre­pi­ske i do­ku­me­na­ta, a slič­na po­stav­ka bi­će usko­ro otvo­re­na i u Plje­vlji­ma.
M.D.PO­PO­VIĆ


Ži­vot umjet­ni­ka

Ili­ja Šo­ba­jić je ro­đen 1876. go­di­ne u Da­ni­lov­gra­du, a od­ra­stao u Nik­ši­ću. U Ko­to­ru je po­ha­đao dva raz­re­da gim­na­zi­je, ko­ju je za­vr­šio u Be­o­gra­du. Ob­ja­vlji­vao je cr­te­že u po­pu­lar­nim li­sto­vi­ma, po­seb­no u dječ­jem li­stu „Ne­ven“ či­ji je ured­nik bio Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj, po či­joj pre­po­ru­ci je do­bio sti­pen­di­ju Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re za Dr­žav­nu aka­de­mi­ju u Be­ču. Pe­da­go­šku ka­ri­je­ru gra­dio je na Ce­ti­nju, u Nik­ši­ću i Be­o­gra­du, pre­da­vao je cr­ta­nje, ka­li­gra­fi­ju, fran­cu­ski i nje­mač­ki je­zik. Po­zna­ta su nje­go­va li­kov­no-gra­fič­ka rje­še­nja cr­no­gor­skog nov­ca i me­da­lja, ju­bi­lar­nih po­štan­skih ma­ra­ka, zbog če­ga je do­bio od­li­ko­va­nje od knja­za Ni­ko­le i ru­ski or­den Sv. Sta­ni­sla­va. Ra­dio je kao pro­fe­sor u Pr­voj mu­škoj gim­na­zi­ji i Umjet­nič­koj ško­li. U Be­o­gra­du je ži­vio od 1919. do smr­ti 1953. go­di­ne.