Dra­gan La­ki­će­vić (Ko­la­šin, 1954), naj­sta­ri­ji ak­tiv­ni ured­nik u iz­da­va­štvu Sr­bi­je, glav­ni je ured­nik Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge iz Be­o­gra­da. Ne­ka­da­šnji osni­vač edi­ci­ja „Reč i mi­sao” i „Zna­ko­vi po­red pu­ta”, a sa­da ure­đu­je „Ko­lo”, naj­sta­ri­ju i naj­gled­ni­ju iz­da­vač­ku ko­lek­ci­ju u ko­joj ove go­di­ne iz­la­ze knji­ge sa bro­je­vi­ma od 717 do 722. La­ki­će­vić je sve­stra­ni knji­žev­nik, autor vi­še pje­snič­kih i pro­znih dje­la, is­tra­ži­vač srp­ske na­rod­ne knji­žev­no­sti i srp­ske knji­žev­no­sti za dje­cu. Naj­vi­še iz­da­nja ima­li su nje­go­vi ro­ma­ni „Stu­den­grad”, „Čet­ni đa­vo” i „Ma­ster­majd”, kao i ro­ma­ni za dje­cu: „Baj­ka o ja­bu­ci”, „Mač kne­za Ste­fa­na”, „Prin­ce­za i lav”, „Be­o­grad­ska prin­ce­za”.
● Ovo je bi­la Va­ša go­di­na. U Cr­noj Go­ri ste pri­mi­li dvi­je knji­žev­ne na­gra­de: „Je­le­na Bal­šić” i „Mar­ko Mi­lja­nov”. Ka­ko ste to do­ži­vje­li?
– Moj za­vi­čaj je srp­ska knji­žev­nost, i sve na­gra­de do­la­ze iz te knji­žev­no­sti. Pri­je ovih, do­bio sam Vu­ko­vu, na­gra­du „Mi­lan Ra­kić”, Gra­ča­nič­ku po­ve­lju, Ko­či­će­vo pe­ro, knji­žev­nu na­gra­du „Po­li­ti­ki­nog za­bav­ni­ka” – naj­bo­ljoj knji­zi za mla­de… Ove dvi­je na­gra­de pri­mam u dr­ža­vi ko­ja je sa­da zva­nič­no za­seb­na, a ja sam ro­đen i od­ra­stao i ži­vot pro­veo u onoj za­jed­nič­koj: „Na iste sve­ča­no­sti za­jed­no su vo­đe­ni, od istih bo­le­sti svi pel­co­va­ni…” Na­gra­de su mi uru­či­li pre­ci i bra­ća. Pred ku­ćom voj­vo­de Mar­ka sa mnom je, u du­ši, bio i moj po­koj­ni pro­fe­sor iz ti­to­grad­ske gim­na­zi­je Lu­ka Po­po­vić, kod kog sam pi­sao ma­tur­ski rad „Eti­ka Mar­ka Mi­lja­no­va”. A dok mi mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je da­je iko­nu Je­le­ne Bal­šić, ja mi­slim na mo­ju pro­fe­sor­ku sred­nje­vje­kov­ne knji­žev­no­sti Rad­mi­lu Ma­rin­ko­vić od ko­je sam sa­znao za bla­go­vjer­nu kćer kne­za La­za­ra i nje­no „Ot­pi­sa­ni­je bo­go­ljub­no”. Zna­či, na­gra­de ne pri­mam sam, ni­ti sa­mo sa­da, već odav­no i za za­slu­ge mno­gih...
● Ob­ja­vi­li ste, ne­dav­no, no­vu knji­gu pri­po­vje­da­ka „Slat­ka je mu­zi­ka”, za­tim stu­di­ju o tvor­ci­ma ep­skih na­rod­nih pje­sa­ma „Srp­ski Ho­mer”. Va­ši su žan­ro­vi ra­zni, ne po­su­sta­je­te ni u jed­no­me.
– Te pri­če su na­sta­vak mog in­si­sti­ra­nja na po­ti­snu­tom žan­ru pri­po­vi­jet­ke, na ko­ju se pre­ma­lo obra­ća pa­žnja ot­ka­ko je u ro­man sta­lo sve i sva­šta, a po­go­to­vo šan­sa za ka­kvu na­gra­du. A mi smo na­rod pri­po­vi­jet­ke. Uzmi­mo sa­mo naj­bo­lje: Gru­jo Me­han­džić i Mak­sim Škr­ljić (na­rod­ni), za­tim Gli­šić, Lju­bi­ša, La­za La­za­re­vić, Ma­ta­vulj, Bo­ra, Sre­mac, An­drić, Bu­la­to­vić, Šće­pa­no­vić, D. Mi­ha­i­lo­vić... „Srp­ski Ho­mer” pred­sta­vlja mo­je ak­cen­te na vri­jed­no­sti­ma na­še ep­ske po­e­zi­je ko­ja je po sve­op­štem pri­zna­nju srp­skih i svjet­skih zna­la­ca na tre­nut­ke do­sti­gla, a na tre­nut­ke nad­ma­ši­la Ho­me­ra. Kao što je ne­kad pro­sve­će­na Evro­pa u toj po­e­zi­ji ot­kri­va­la ne­slu­će­ne vri­jed­no­sti, ta­ko da­na­šnja ne­do­bro­na­mjer­na Evro­pa uki­da taj duh i na­ma i se­bi. (Da­na­šnja Evro­pa je go­ra od one nad ko­jom su oča­ja­va­li Đu­ra Jak­šić i Vla­di­ka Ni­ko­laj.) Ba­vio sam se udje­lom Vu­ko­vih pje­va­ča u za­vr­šnim ob­li­ci­ma i u sa­vr­šen­stvu na­še ju­nač­ke po­e­zi­je ko­ja je na tre­nut­ke do­sti­gla, a na tre­nut­ke nad­ma­ši­la Ho­me­ra.
● Ured­nik ste u iz­da­va­štvu vi­še de­ce­ni­ja? Ka­ko gle­da­te na taj po­ziv u tim vre­me­ni­ma?
– Od 1979, ka­da sam iza­bran za mla­dog ured­ni­ka „Ra­da” i doc­ni­je, od 1992, ka­da sam iza­bran za sre­do­vječ­nog ured­ni­ka Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, pro­mi­je­ni­lo se mno­go to­ga – i lju­di i vri­je­me i dru­štve­ni po­re­dak. I sve to vri­je­me so­bom no­si. Žao mi je sa­mo što se, pri­lič­no ne­pri­rod­nim i ne­do­bro­na­mjer­nim pu­tem, pro­mi­je­nio od­nos pre­ma knji­zi i kul­tu­ri, što knji­ga vi­še ni u ži­vo­tu ni u dru­štvu, pa ni u po­ro­di­ci, knji­ga ne­ma onu ulo­gu i sna­gu kao ne­ka­da, ka­da su i pi­sci bi­li auto­ri­te­ti, a knji­žev­ni ju­na­ci uzo­ri, a ide­je i mi­sli – opre­dje­lje­nja. Po­tre­ba za po­e­zi­jom ne­će ne­sta­ti („Bog je slo­bo­du dao za čo­vje­ka”, ve­li Šan­tić), ali knji­ge su s na­ma bi­le sreć­ni­je ne­kad, ne­go mi bez knji­ga sa­da.
● Vi pri­pa­da­te srp­skoj knji­žev­no­sti. Sma­tra­te li da ne­do­sta­je­te cr­no­gor­skoj kul­tur­noj sce­ni?
– Ne ne­do­sta­jem ja, već, mo­žda svje­to­vi i ju­na­ci mo­jih knji­ga, po­go­to­vo oni iz mo­jih ro­ma­na za dje­cu „Mač kne­za Ste­fa­na”, „Prin­ce­za i lav”, Baj­ka o ja­bu­ci”. Vje­ru­jem da i sa­da u ko­la­šin­skim avli­ja­ma i po vi­so­vi­ma oko mog rod­nog gra­da ima dje­ča­ka ko­ji vo­le pod­vi­ge i vi­te­zo­ve na­še sta­ri­ne. Ta­mo gdje smo se mi igra­li Mi­lo­ša Obi­li­ća i Mar­ka Kra­lje­vi­ća, haj­du­ka Stan­ka i Ze­ka Bu­lju­ba­še, i sa­da ne­ko či­ta i sa­nja. Nje­mu su slu­žbe­no us­kra­ti­li i te knji­ge i ju­na­ke, i ime tog je­zi­ka, a tek po­sle to­ga me­ne. U Cr­noj Go­ri je ne­zva­nič­no uki­nut Nje­goš, ta­mo se sa svih ekra­na go­vo­ri su­prot­no Mar­ku Mi­lja­no­vu, i ja sam pri to­me ne­va­žan... Ja se na­la­zim u škol­skim či­tan­ka­ma u Sr­bi­ji, ra­de se na­uč­ni ra­do­vi o mo­jim knji­ga­ma i te­ma­ma, a u cr­no­gor­skim ško­la­ma ni­ko za me­ne ne smi­je da ču­je, jer sam srp­ski pi­sac i ne­mo­gu­će me je odvo­ji­ti od Vu­ka Ka­ra­dži­ća i od Bran­ka Ćo­pi­ća. Ali, knji­žev­nost ima svo­ju vi­šu prav­du i ona će sve do­ve­sti na svo­je pra­vo mje­sto.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Knji­ga ru­kom is­pi­sa­na

● Kad je po­če­lo Va­še za­ni­ma­nje za knji­ge i knji­žev­nost?

– U naj­ra­ni­jem dje­tinj­stvu. Knji­ga i ba­ba – to su mo­ji po­če­ci. Ba­ba sje­di po­kraj fu­ru­ne, pre­de i pri­po­vi­je­da o Pso­gla­vi i o Trip­ku Gu­ri­šu, a u knji­ga­ma buk­ti pla­men knji­žev­nih ju­na­ka: haj­duk Stan­ko, ha­ram­ba­ša Jo­van­če, Ma­li Ra­do­ji­ca, Hek­tor, Odi­sej, Ro­bin Hud... U ku­ći je ma­la oče­va bi­bli­o­te­ka, a pre­ko pu­ta, u ko­la­šin­skom Do­mu kul­tu­re, ve­li­ka grad­ska bi­bli­o­te­ka... Ne­gdje pot­kraj osnov­ne, u onom Ti­to­gra­du, na­pi­sao sam jed­nu po­du­žu pri­ču, ne­ku svo­ju mu­šku „Haj­di”. Pre­pi­sao je, naj­lep­šim ru­ko­pi­som, ći­ri­li­com, na for­ma­tu A6 od pre­sa­vi­je­ne i isje­če­ne kan­ce­la­rij­ske har­ti­je, pro­šio iglom i kon­cem kao knji­gu, na­cr­tao na­slov­nu stra­nu. Bi­la je to mo­ja pr­va knji­ga. Sa istim za­no­som ja i da­nas „maj­sto­ri­šem” oko knji­ga – svo­jih i dru­gih (ured­ni­ku su dru­ge na pr­vom mje­stu), i to za naj­sta­ri­jim sto­lom u srp­skom iz­da­va­štvu – u Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi


„Sta­ri­ca Mi­lja – po­sled­nji usme­ni ka­zi­vač”

● Šta još iz­la­zi iz Va­še knji­žev­ne ra­di­o­ni­ce?

– Upra­vo je sti­glo dru­go iz­da­nje mo­je knji­ge „Sa­bor po­gi­nu­lih – dnev­nik-ro­man Sve­to­za­ra Jo­va­no­vi­ća”. To je pro­za za­sno­va­na na pod­vi­gu jed­nog čo­vje­ka, na­šeg sa­vre­me­ni­ka, ko­ji je u vi­so­vi­ma svo­jih rod­nih Bra­to­no­ži­ća na­pra­vio ogrom­ni spo­me­nik svim Lu­tov­ci­ma ko­ji su gi­nu­li za slo­bo­du ot­ka­ko se pam­ti. Na oda­bra­noj sti­je­ni, na po­gle­du or­lo­vi­ma i obla­ci­ma, on kle­še ime­na lju­di, ći­ri­li­com – ako ne­sta­ne­mo da se zna ko je tu ži­vio, ka­ko se zvao i ka­ko je po­gi­nuo bra­ne­ći svoj prag i rod. Pi­sac je sve­mu to­me dao ro­ma­nesk­ni okvir, eros pro­ze, i do­mi­slio šta Sve­to­zar sa­nja i šta mu se do­ga­đa. Sve­to­zar je u isto vri­je­me stvar­na lič­nost i knji­žev­ni ju­nak – a stvar­no i iz­mi­šlje­no ne mo­gu se raz­dvo­ji­ti... Po­go­vor knji­zi na­pi­sa­la je prof. dr Zo­ra­na Opa­čić... Ta­ko­đe, tre­ba­lo bi usko­ro da iza­đe iz štam­pe i knji­ga „Sta­ri­ca Mi­lja – po­sled­nji usme­ni ka­zi­vač”, do­ku­men­tar­na stu­di­ja o na­rod­nim pri­po­vje­da­či­ma s kra­ja 20. vi­je­ka, me­đu ko­ji­ma je i mo­ja Sta­ri­ca Mi­lja iz Mo­ra­če, iz­van­re­dan usme­ni pri­po­vje­dač, ko­ja mi je ka­zi­va­la tri­de­set na­rod­nih pri­ča i nji­ho­vih osta­ta­ka. wTo je u isto vri­je­me ro­man o Mi­lji­nom ži­vo­tu i stu­di­ja o nje­nom pam­će­nju i na­či­nu ka­zi­va­nja. U knji­zi su i nje­ne pri­če ko­je sam po­o­dav­no ob­ja­vlji­vao u knji­ga­ma „Vuk i aj­duk”.