Ple­ja­da na­ših po­zna­tih li­kov­nih umjet­ni­ka, svih ge­ne­ra­ci­ja, lju­di iz umjet­nič­kog svi­je­ta, dru­štve­nog ži­vo­ta, zna­ni i ne­zna­ni... is­pu­ni­li su Mo­der­nu ga­le­ri­ju da bi vi­dje­li do­sad naj­sve­o­bu­hvat­ni­ju iz­lo­žbu maj­sto­ra ki­či­ce – ve­li­kog Vo­ja Sta­ni­ća. Ri­ječ je re­tro­spek­tiv­noj po­stav­ci do­a­je­na cr­no­gor­skog sli­kar­stva, ko­ja je na jed­nom mje­stu, na uži­va­nje pu­bli­ke, oku­pi­la plat­na na­šeg naj­ve­ćeg sli­ka­ra, ta­ko nam pred­sta­vlja­ju­ći na jed­nom mje­stu naj­zna­čaj­ni­ja dje­la iz svih nje­go­vih ci­klu­sa od 1955. go­di­ne naova­mo.
Sli­kar ču­da... me­lan­ho­li­je i ve­se­lja, sli­kar ko­ji je ki­či­com stvo­rio i osmi­slio je­dan po­se­ban svi­jet, i na­se­lio ga ču­da­ci­ma iz svo­je ma­šte – to je Vo­jo Sta­nić, naj­ve­ći ži­vi sli­kar, umjet­nik i stva­ra­lac, ili ka­ko je re­kao aka­de­mik Ni­ko Mar­ti­no­vić „me­di­te­ran­ski Je­ro­ni­mus Boš, ko­ji u vječ­noj mla­do­sti du­ha gra­di dje­lo ko­je da­je bo­je i to­no­ve vre­me­nu i epo­hi”. Sta­ni­će­va umjet­nost, za­pa­zio je on otva­ra­ju­ći ovu iz­lo­žbu, is­ka­zu­je se u ma­gič­no­sti br­đan­sko-ep­skog ata­vi­zma i me­di­te­ran­ske sen­zu­al­no­sti.
– I ne­za­vi­sno od te­me na Sta­ni­će­vim plat­ni­ma se svag­da ne­što zbi­va. Nje­go­vo dje­lo je pu­no fan­ta­zi­je i du­ha i ži­vot­nih pul­si­ra­nja is­pod ko­jih se kri­ju istin­ski hu­ma­ni­stič­ke ide­je i fi­lo­zof­ske na­sla­ge. Sve­pri­sut­ni op­ti­mi­zam, ži­vot du­ha i ži­vot ti­je­la, li­ri­zam iz­me­đu osmi­je­ha i me­lan­ho­li­je, to je ono što pli­je­ni u Sta­ni­će­vom dje­lu i što ga či­ni mak­si­mal­no ko­mu­ni­ka­tiv­nim – ka­zao je on.
Od stu­pa­nja na li­kov­nu sce­nu 1954. go­di­ne mo­glo se na­slu­ti­ti da je svi­jet bo­ja Sta­ni­će­va autoh­to­nost i da iz­ra­sta u jed­nu na­da­sve ori­gi­nal­nu i slo­je­vi­tu lič­nost. Sta­nić se afir­mi­sao kao sli­kar bla­go hu­mor­ne at­mos­fe­re sa ka­ri­ka­tu­ral­nim li­ko­vi­ma – ori­đi­na­li­ma, sa plat­ni­ma ko­ji­ma da­je oso­be­nu gro­tesk­nu no­tu – gdje sva­ko za se­be pred­sta­vlja ogle­da­lo na­ših na­ra­vi i obi­ča­ja, za­jed­no gra­de­ći je­dan bi­za­ran svi­jet iz­me­đu sna i ja­ve – ka­zao je Mar­ti­no­vić.
Na de­fi­ni­sa­nje Sta­ni­će­vog li­kov­nog opu­sa po­seb­no je uti­cao Her­ceg No­vi, ko­ji ga je fa­sci­ni­rao bo­gat­stvom ko­lo­ri­ta. Ovaj grad, i nje­gov me­di­te­ran­ski am­bi­jent, stva­ra­lač­ki je po­ta­kao, ka­ko je pri­mje­tio Mar­ti­no­vić, na­šeg ve­li­kog sli­ka­ra i nje­go­vu in­tro­vert­nu sli­kar­sku pri­ro­du.
– Vo­jo Sta­nić je op­ser­vi­ra­ju­ći ži­vot u Her­ceg No­vom stvo­rio je­dan uz­bu­dljiv svi­jet, pun me­ta­fo­rič­ko-sim­bo­lič­kog zna­če­nja. In­tim­ni am­bi­jen­ti, mor­na­ri i br­đa­nji, je­dre­nja­ci, pe­li­va­ni i sla­do­stra­sni­ci, fe­šte i si­je­ste, do­ma­ći i stran­ci, ras­po­lu­će­ne ku­će sa film­ski ka­dri­ra­nim sce­na­ma dio su re­al­nog svi­je­ta ko­ji Sta­nić pre­la­ma kroz pri­zmu sop­stve­nog ma­kro i mi­kro-ko­smo­sa, stva­ra­ju­ći je­dan, svoj, uni­ver­zum – ka­zao je on.
Broj­nim iz­lo­žba­ma u pre­sto­nim gra­do­vi­ma evrop­ske kul­tu­re i umjet­no­sti Sta­nić je gra­dio in­ter­na­ci­o­nal­ni ugled ve­li­kog maj­sto­ra od pa­le­te, isto­vre­me­no afir­mi­šu­ći i Cr­nu Go­ru, ko­ja svo­jom isto­ri­jom i svo­jom pri­ro­dom je go­to­vo pred­o­dre­đe­na za li­tur­gi­ju sli­kar­stva. Eti­kom i svo­jom este­ti­kom Vo­jo Sta­nić je istin­ski va­jar i afir­ma­tor cr­no­gor­skog iden­ti­te­ta i du­ha – za­klju­čio je on.
Isto­ri­čar­ka umjet­no­sti i kri­ti­čar­ka Ol­ga Pe­ro­vić, ko­ja pra­ti Sta­ni­će­vo sli­kar­stvo od sa­mih po­če­ta­ka, is­ta­kla je, gdje god bo­ra­vio, uvi­jek sli­kao Cr­nu Go­ru i nje­ne lju­de.
– Vo­jo Sta­nić je­ste je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih cr­no­gor­skih li­kov­nja­ka, i ne tre­ba ni­kad za­bo­ra­vi­ti da on ni­je sa­mo sli­kar ne­go i va­jar. I to se vi­di u nje­go­vom sli­kar­stvu. Ali, sli­ka mu pru­ža vi­še mo­guć­no­sti da se raz­ma­še, pu­sti ma­šti na vo­lju sa bo­jom i ob­li­ci­ma. Vo­jo je iz­u­zet­no ra­dan čo­vjek i mno­go je na­pra­vio. On je do­sta pro­pu­to­vao i vi­dio, ali uglav­nom je sli­kao sa­mo svo­ju Cr­nu Go­ru. Ne za­to što ni­je ta­mo ima što da sli­ka. On je ugra­đi­vao ono što je vi­dio u svo­ju Cr­nu Go­ru. Htio je da po­ka­že lju­de i nji­ho­ve pat­nje, i nji­ho­vu ra­dost – ka­za­la je ona.
I gdje god su do­spje­le nje­go­ve sli­ke bi­le su po­zdra­vlje­ne. Ve­se­lost, jed­na od glav­nih eks­pre­si­ja Sta­ni­će­vog sli­kar­stva pri­vla­či­la je po­put mag­ne­ta, pri­sje­ti­la se ona, a na dje­cu dje­lo­va­la kao „igra­li­šte, jer su na nje­go­vim plat­ni­ma na­la­zi­li mno­go to­ga što ih je raz­ve­se­lja­va­lo”. No, taj sta­ni­ćev­ski spoj ra­do­sti, tu­ge i sje­te, imao je po­ru­ku, Sta­ni­će­vu po­ru­ku svi­je­tu i lju­di­ma, pri­mje­ti­la je ona.
– Ima na tim sli­ka­ma i stva­ri ko­je uz­ne­mi­ru­ju i ras­tu­žu­ju, ali to su Vo­jo­ve po­ru­ke o ži­vo­tu. Mno­go je svi­je­tu re­kao o Cr­noj Go­ri i na­šim lju­di­ma. Mno­go je re­kao na na­čin ko­ji ni­je ste­re­o­ti­pan, već po­se­ban. Vo­jo Sta­nić je je­dan ve­li­ki i ge­ni­jal­ni sli­kar ko­ji se sav pre­dao svom sli­kar­stvu – oci­je­ni­la je Ol­ga Pe­ro­vić.
„Vo­jo Sta­nić je je­di­ni do­ta­kao Nje­go­ša”, krat­ko je eks­pre­siv­no oci­je­nio film­ski re­di­telj Bran­ko Ba­le­tić.
Ova iz­lo­žba spo­me­nik je is­traj­no­sti. Ova iz­lo­žba po­ka­zu­je ka­ko sko­ro či­tav je­dan vi­jek čo­vjek mo­že is­tra­ja­ti u jed­noj ide­ji, na jed­nom pu­tu, „mu­ko­trp­nom, te­škom, ali bo­ga­tom i is­pu­nje­nom, re­kao je skulp­tor Želj­ko Re­ljić.
– Ma­e­stro vla­da pro­sto­rom, du­bi­nom, osje­ća­jem za bo­ju i za­i­sta je je­din­stve­na pri­li­ka vi­dje­ti ovo sve na oku­pu. Pre­gršt ra­do­va ko­je ni­smo ima­li pri­li­ku da vi­di­mo – za­di­vlje­no je pro­ko­men­ta­ri­sao umjet­nik.
„Vo­jo Sta­nić je stvar­no ču­do. On je i kao čo­vjek i kao sli­kar ču­dak”, ka­zao je do­a­jen na­še li­kov­ne sce­ne Ni­ko­la Vu­jo­še­vić.
– Ta­kvog sli­ka­ra ka­kav je on ne­ma u svi­je­tu, jer nje­go­va lu­cid­nost je ne­u­po­re­di­va. A, bi­ti lu­ci­dan sli­kar, to je ve­o­ma te­ško. On po­sje­du­je i in­te­lek­tu­al­nu i sli­kar­sku lu­cid­nost, i to u mak­si­mal­nom ka­pa­ci­te­tu. Nje­go­ve sli­ke su, u stva­ri, pri­če. I ako bi­smo im ne­ka­ko sta­vi­li u ko­ri­ce, to bi bi­la knji­ga do­stoj­na naj­ve­ćih svjet­skih pri­zna­nja – ka­zao je Vu­jo­še­vić.
Ne sa­mo da je umjet­nik ču­do, ne­go su mu i sli­ke čud­ne, pri­mje­tio je on, ne bez ve­li­kih sim­pa­ti­ja. Sta­nić je za nje­ga vr­hun­ski po­zo­ri­šni re­di­telj, ko­ji mo­ti­vi­ma, pri­ča­ma, lju­di­ma, „upra­vlja, ru­ko­vo­di, na sli­kar­ski na­čin, upra­vo kao po­zo­ri­šni maj­stor”.
– Sli­ke su mu kao po­zo­ri­šne sce­ne. Ali, nad­re­al­ne sce­ne. A nad­re­a­li­zam je osno­va nje­go­vog sli­kar­stva. Sve se ba­zi­ra na ma­šti, fan­ta­zi­ji. Na ne­ki na­čin me pod­sje­ća i na žon­gle­ra, one sli­kar­ske ka­kvih sko­ro da ne­ma. Mo­žda je u svjet­skom sli­kar­stvu taj žon­gler bio sa­mo Ša­gal. Re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu Vo­ja Sta­ni­ća u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pra­ti mo­no­graf­ski ka­ta­log na 160 stra­na. Kra­si ga, po­red tek­sta hr­vat­skog pi­sca Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, i esej sa­mog Sta­ni­ća, „U do­ko­li­ci”, ko­ji osli­ka­va su­šti­nu nje­go­vog po­i­ma­nja svo­je li­kov­no­sti, ali i svi­je­ta.
S.Ć.


Pod­go­ri­co, ja te vo­lim

Na­ža­lost, ve­li­ki umjet­nik ni­je mo­gao da do­đe na svo­ju re­tro­spek­ti­vu, ali je, ka­ko je ob­ja­snio nje­gov sin To­mi­slav To­mo Sta­nić, na njoj du­hom pri­su­tan.
– Pod­go­ri­co, ja te vo­lim, to moj otac po­ru­ču­je, du­hov­no. Ni­je ov­dje, ali sam za­to ja umje­sto nje­ga. Vi­di­te ko­li­ko ima sli­ka. Ovo je pre­sjek svih nje­go­vih fa­za, od naj­ra­ni­jih da­na do da­nas. Kao sin, do­šao sam da pre­ne­sem pu­bli­ci nje­go­vo `Dobro veče`, do­bro­do­šli­cu od mo­ga oca i fa­mi­li­je. A, ne­ka pu­bli­ka od­lu­či kako će pri­mi­ti uti­ske o sli­ka­ma ko­je su ve­če­ras na zi­du – pre­nio je po­ru­ku svog oca.
De­ve­de­se­tjed­no­go­di­šnji Vo­jo Sta­nić ne­dav­no je uspje­šno pre­bro­dio te­šku ope­ra­ci­ju.