Uži­čan­ka Mi­li­ca Je­šić, biv­ši đak ge­ne­ra­ci­je užič­ke gim­na­zi­je, da­nas je uspje­šan, ali i ve­o­ma za­do­vo­ljan stu­dent. Kao sti­pen­di­sta Naft­ne in­du­stri­je Sr­bi­je, za šta su je pre­po­ru­či­li re­zul­ta­ti to­kom sred­njo­škol­skog obra­zo­va­nja, ima­la je sre­ću da aka­dem­sko zva­nje sti­če na pre­sti­žnom Uni­ver­zi­te­tu Gor­nij u Sankt Pe­ter­bur­gu, gdje je i ru­ski pred­sjed­nik Vla­di­mir Pu­tin od­bra­nio di­ser­ta­ci­ju kan­di­da­ta eko­nom­skih na­u­ka. Ovih da­na Mi­li­ca je na­krat­ko bo­ra­vi­la u svom rod­nom gra­du. Uz sve dru­go, kom­pa­ni­ja NIS joj obez­be­đu­je i avi­on­ske kar­te za po­sje­tu po­ro­di­ci to­kom go­di­ne.
Pi­ta­li smo je ka­ko iz­gle­da­ju stu­di­je na ru­skim ini­ver­zi­te­ti­ma, da li ta­kav na­čin uče­nja od­go­va­ra na­šem men­ta­li­te­tu i ka­ko se na­ši stu­den­ti ta­mo sna­la­ze.
– U Ru­si­ji je obra­zo­va­nje us­ko­spe­ci­ja­li­zo­va­no, sa do­sta prak­se, i ko­li­ko je bit­no te­o­rij­sko zna­nje, to­li­ko je bit­na i nje­go­va pri­mje­na. Uz to bih iz­dvo­ji­la i di­sci­pli­nu. To je de­fi­ni­tiv­no ono po če­mu se bit­no raz­li­ku­ju u od­no­su na srp­ske fa­kul­te­te. Oba­ve­zno je no­še­nje uni­for­me, jer se sma­tra da uni­for­ma ču­va tra­di­ci­ju uni­ver­zi­te­ta, da ga iz­dva­ja od osta­lih ali i gra­di po­slov­ni stil obla­če­nja kod stu­de­na­ta. Oni sma­tra­ju svo­jom oba­ve­zom ne sa­mo da obra­zu­ju stu­den­te za bu­du­ća za­ni­ma­nja već ih vas­pi­ta­va­ju i stva­ra­ju kod njih na­vi­ke u po­na­ša­nju ko­je se tra­že u ve­ći­ni ozbilj­nih kom­pa­ni­ja, ka­za­la je Mi­li­ca Je­šić.
Po za­vr­šet­ku gim­na­zi­je do­bi­la je po­nu­du od NIS-a da stu­di­ra u Ru­skoj fe­de­ra­ci­ji, i da po­sli­je za­vr­še­nih stu­di­ja ra­di u toj kom­pa­ni­ji. Na­rav­no, ni­je se dvo­u­mi­la, iako je ta­da ima­la sve­ga 19 go­di­na. Na Uni­ver­zi­te­tu Gor­nij, ko­ji ima oko 17.000 stu­de­na­ta i ko­ji odr­ža­va sna­žne ve­ze sa svim ve­li­kim kom­pa­ni­ja­ma u Ru­skoj fe­de­ra­ci­ji – jer ško­lu­je ka­dro­ve za njih, upi­sa­la je Fa­kul­tet naf­te i ga­sa, je­dan od naj­e­lit­ni­jih na tom uni­ver­zi­te­tu, a opre­di­je­li­la se za smjer za raz­ra­du i odr­ža­va­nje obje­ka­ta za do­bi­ja­nje naf­te. Po­red NIS-ove sti­pen­di­je, ko­ja joj sve po­kri­va – sme­štaj, zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje i avio-kar­te, do­bi­la je i dr­žav­nu sti­pen­di­ju, istu kao i svi dru­gi stu­den­ti, ali sa tom raz­li­kom što se njen iz­nos mi­je­nja po­sli­je sva­kog se­me­stra u za­vi­sno­sti od po­stig­nu­tih re­zul­ta­ta. Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, do­bar stu­dent na tom uni­ver­zi­te­tu na­kon tre­će go­di­ne ima ve­ću sti­pen­di­ju ne­go što pro­fe­so­ri ima­ju pla­te.
Ocje­nji­va­nje je, ina­če, do pet, ali ako do­bi­ješ troj­ku, auto­mat­ski gu­biš pra­vo na sle­de­ći se­me­star i to uti­če i na sti­pen­di­ju. Mi­li­ca na­po­mi­nje da ta­mo ne­ma du­gih pro­ce­du­ra: lju­di za­du­že­ni za to na uni­ver­zi­te­tu sve ob­ra­ču­na­va­ju, pa do­bri stu­den­ti ne mo­ra­ju da kon­ku­ri­šu za na­gra­de, ni­ti da pi­šu mol­be. Oni ih sa­mi na­đu, ako ima­ju do­bre re­zul­ta­te. Čak su, ka­ko ka­že, stra­ni stu­den­ti u ne­kim slu­ča­je­vi­ma u bo­ljem po­lo­ža­ju i vi­še za­šti­će­ni od ru­skih stu­de­na­ta. Je­dan od za­da­ta­ka de­ka­na je da bri­ne o stra­nim stu­den­ti­ma, a ima ih sa svih stra­na. Iz či­ta­vog sve­ta.
– De­kan se za­la­že za nas, i bo­ri se za sva na­ša pra­va. Nje­mu mo­že­mo da se obra­ti­mo u sva­ko do­ba da­na i no­ći, ka­ko u ve­zi obra­zo­va­nja, ta­ko i u ve­zi bi­lo če­ga dru­gog. Ka­da smo do­šli, re­kao je: „Za­pam­ti­te da sam ja sa­da vaš otac ov­dje“. Iako me­ne sti­pen­di­ra srp­ska fir­ma i ka­dar sam ko­ji tre­ba da se vra­ti u Sr­bi­ju i ra­di u njoj, is­pa­da da Ru­si­ja vi­še bri­ne o na­ma ne­go na­ša ze­mlja. To mi, na­rav­no, te­ško pa­da. Sma­tram da to ni­je do­bro jer, iskre­no, da ni­je ove sti­pen­di­je i da NIS ne bri­ne o me­ni, ni­ka­da ne bih po­že­lje­la da se vra­tim u Sr­bi­ju i da u njoj pri­mi­je­nim ste­če­na zna­nja. U na­šoj dr­ža­vi ni­ko ne ra­di na to­me da lju­de ko­ji stu­di­ra­ju va­ni sti­mu­li­še da se vra­te ili ba­rem ostva­re ne­ki vid sa­rad­nje sa svo­jom ze­mljom ka­ko bi joj po­mo­gli u raz­vo­ju – re­zig­ni­ra­no pod­vla­či Mi­li­ca Je­šić.
O even­tu­al­nom ostan­ku u Ru­si­ji Mi­li­ca za sa­da ne raz­mi­šlja. Po za­vr­šet­ku stu­di­ja u oba­ve­zi je da pet go­di­na ra­di u NIS-u, a i nje­ni pla­no­vi na­gi­nju ka to­me da se ta sa­rad­nja na­sta­vi. Ve­li­ka je pred­nost i mo­ti­va­ci­ja, ka­že ona, da se čo­vjek ško­lu­je za una­pri­jed po­zna­tog po­slo­dav­ca. To zna­či da ne mo­raš da mi­sliš o bu­du­ćem za­po­sle­nju jer imaš po­dr­šku i uklju­čen si u de­ša­va­nja iz obla­sti ko­jom ćeš se ba­vi­ti, pa ta­ko mo­žeš i to­kom stu­di­ja da se fo­ku­si­raš na ono što ćeš u ži­vo­tu ra­di­ti. Naj­va­žni­je je bi­ti do­bar stu­dent, jer kom­pa­ni­je pra­te stu­den­te, nu­de sti­pen­di­je, or­ga­ni­zu­ju raz­go­vo­re, prak­se.
– Kon­kret­no, u Sankt Pe­ter­bur­gu je mno­go stu­de­na­ta iz Si­bi­ra i dru­gih dje­lo­va Ru­si­je bo­ga­tih si­ro­vi­na­ma. Ve­ći­na njih ima plan da se na­kon ško­lo­va­nja vra­ti u svoj rod­ni grad i da ra­di u nje­mu. Ov­de je obra­zo­va­nje us­ko­ spe­ci­ja­li­zo­va­no i sa do­sta prak­se. A ko­li­ko je bit­no te­o­rij­sko zna­nje to­li­ko je bit­na i nje­go­va pri­mje­na. Kao i sva­ko dru­go za­ni­ma­nje, i ovo je na ne­ki na­čin za­nat ko­ji tre­ba osvo­ji­ti. Imam obez­bi­je­đe­nu prak­su, ka­ko na fa­kul­te­tu po­sli­je ljet­njeg se­me­stra, ta­ko i u NIS-u, i mi­slim da će mi to omo­gu­ći­ti da za­i­sta na­u­čim svoj po­sao ka­da za­vr­šim fa­kul­tet jer, na­ža­lost, ve­li­ki broj stu­de­na­ta sa na­ših fa­kul­te­ta ne­ma pred­sta­vu o to­me šta tre­ba da ra­di – za­klju­ču­je Mi­li­ca Je­šić.
S. Ti­ja­nić