Se­stre Ma­ri­ja, Mi­le­na i Je­le­na Lju­mo­vić, troj­ke iz pi­per­skog se­la Do­nji Crn­ci za­vr­ši­le su pr­vi raz­red Sred­nje struč­ne ško­le „Spa­so­je Ras­po­po­vić” sa od­lič­nim uspje­hom i ka­ko ka­žu, još ve­ćim uvje­re­njem da su iza­bra­le naj­bo­lji smjer za njih- po­ljo­pri­vred­ni teh­ni­čar. Od­ra­sle na se­lu i u po­ro­di­ci ko­ja se ci­je­li ži­vot ba­vi­la po­ljo­pri­vre­dom, is­ti­ču da ni­su ima­le di­le­me šta upi­sa­ti po­sle osnov­ne ško­le te da ne­ma­ju ni di­le­mu či­me će se ba­vi­ti u bu­duć­no­sti- bi­će in­že­nje­ri agro­no­mi­je i uspje­šni po­ljo­pri­vred­ni­ci ko­ji ni­kad ne­će pre­sta­ti da na­do­gra­đu­ju svo­je zna­nje.
- Na kra­ju škol­ske go­di­ne sve tri smo bi­le u dru­štvu naj­bo­ljih i to je ve­li­ka čast za nas. Pri­mi­le smo pri­zna­nje za trud i rad to­kom ci­je­le go­di­ne i to je ve­li­ki pod­strek za nas jer se uz ro­di­te­lje ci­je­li ži­vot ba­vi­mo po­ljo­pri­vre­dom i osje­ća­mo da je to naš i ži­vot­ni po­ziv. Do­sta se po­le­mi­sa­lo i po­le­mi­še i da­lje o to­me ko­li­ko je naš smjer- po­ljo­pri­vred­ni teh­ni­čar ko­ri­stan za ži­vot i upo­tre­bljiv. Mi sma­tra­mo da je iz­u­zet­no ko­ri­stan i da je po­ljo­pri­vre­da gra­na ko­ja pru­ža per­spek­ti­vu za ži­vot, ne­što od če­ga mo­že li­je­po da se ži­vi. Ob­zi­rom da smo ro­đe­ne i ži­vi­mo na se­lu i da smo od ma­lih no­gu sa ro­di­te­lji­ma ra­di­li oko ba­šte, vi­no­gra­da i sve­ga, da ima­mo ve­li­ko ima­nje, do­sta smo to­ga već i zna­le pri­je ne­go smo upi­sa­li ovu ško­lu, ta­ko da sad sa­mo že­li­mo da to zna­nje upot­pu­ni­mo i na­do­gra­di­mo jer ni­ko se ne ro­di da zna sve, već se sve uči – pri­ča­ju se­stre Lju­mo­vić.
Kao od­lič­ni đa­ci u osnov­noj ško­li mo­gle su da upi­šu bi­lo ko­ju sred­nju ško­lu po­put Gim­na­zi­je, Eko­nom­ske ili Me­di­cin­ske, ka­ko su im i pred­la­ga­li, ali su sve tri sma­tra­le da te ško­le ne nu­de za­po­sle­nje na­kon ško­lo­va­nja.
- Sva­ko­me ko vo­li pri­ro­du, čist va­zduh, či­stu vo­du i hra­nu bi pre­po­ru­či­li baš smjer po­ljo­pri­vred­ni teh­ni­čar - pri­ča­ju se­stre Lju­mo­vić.
Ka­ko is­ti­ču, ima­ju plan da se po­sve­te agro­no­mi­ji, mo­žda i po­sta­nu in­že­nje­ri što ne vi­de kao te­žak i ne­mo­guć cilj jer „tru­dom i za­la­ga­njem se sve mo­že do­sti­ći”.
- Cilj je ono što nas vo­di kroz ži­vot i kad ima­mo cilj, on se on­da la­ko i br­zo mo­že ostva­ra­ti. Taj cilj sva­ka­ko mo­ra da bu­de stva­ra­lač­ki, ni­ka­ko ru­ši­lač­ki ili da bu­de pod zna­kom pi­ta­nja da li je ostvar­ljiv ili ne, jer nas ta­kvo raz­mi­šlja­nje si­gur­no ne bi mo­glo do­ve­sti do kraj­njeg re­zul­ta­ta. Mi­sao je ta ko­ja nas po­kre­će i ko­ja nam da­je smjer­ni­ce u ži­vo­tu, a svi­jest je naj­ve­ća stva­ra­lač­ka sna­ga i si­la ko­ja rje­ša­va broj­na pi­ta­nja u ži­vo­tu, zdra­vlje, sre­ću, bla­go­sta­nje, uspjeh, ta­ko da ka­kva nam je svi­jest ta­ko nam je i okru­že­nje. Vo­di­mo se i ti­me da kad sta­ne­mo is­pred ogle­da­la i vi­di­mo tu oso­bu is­pred nas- da je vo­li­mo, uva­ža­va­mo i ci­je­ni­mo jer ako mi ne­će­mo pr­vo sa­mi se­be ko­ga će­mo dru­gog - po­ru­ču­ju se­stre Lju­mo­vić.
Ka­ko na­vo­de, ni­kad se ni­su slu­ži­le tri­ko­vi­ma da se pred­sta­ve u se­stri­no ime ili od­go­va­ra­ju ne­ki pred­met jed­na umje­sto dru­ge jer sve za­jed­no uče i zna­ju pod­jed­na­ko.
- Iako troj­ke, sva­ka od nas je in­di­vi­dua za se­be. Sre­ća je pa vo­li­mo iste stva­ri. Uosta­lom, sve ži­vi­mo u istoj ku­ći, do­ma­će ra­di­mo za­jed­no, pre­i­spi­tu­je­mo se me­đu­sob­no i ako ne­koj ne­što ide bo­lje ili go­re- po­ma­že­mo se, ma­da je to ri­jet­kost jer ono što jed­noj ide do­bro ta­ko je sa svi­ma.... Za­to ne­ma po­tre­be da „bu­de­mo u ko­ži” jed­na dru­goj jer smo ot­pri­li­ke u sve­mu pod­jed­na­ke. Tre­nut­no smo na prak­si u Eko­plan­tu, i to je jed­na od po­god­no­sti ko­je pru­ža na­ša ško­la da te­o­rij­sko zna­nje od­mah pri­mje­ni­te i u prak­si. Za­i­sta smo za­do­volj­ni tom mo­guć­no­šću i tru­di­mo se da is­ko­ri­sti­mo sva­ki se­kund ka­ko bi ne­što još na­u­či­li, oni to osje­ća­ju ta­ko da se od­lič­no ra­zu­mi­je­mo - pri­ča­ju se­stre Lju­mo­vić.
Ka­ko za­klju­ču­ju, naj­bit­ni­je je ima­ti vje­ru u se­be, svo­je zna­nje i mo­guć­no­sti jer će je­di­no ta­ko mo­ći po­sti­ći re­zul­ta­te vri­jed­ne pa­žnje.
S.R.


Po­dr­ška pro­fe­so­ra i di­rek­to­ri­ce

- Svje­sne smo da je ovo ve­li­ki uspjeh za nas, ali mi po­ljo­pri­vre­du vo­li­mo i ni­šta nam ni­je te­ško, a i ima­mo ogrom­nu po­dr­šku ro­di­te­lja, pro­fe­so­ra i di­rek­to­ri­ce Lje­po­sa­ve Vuk­sa­no­vić. Svi oni za nas uvi­jek ima­ju ri­je­či hva­le, ali zna­ju i da nam uka­žu na gre­ške i usmje­re u prav­cu ko­ji je bo­lji za nas. Di­rek­to­ri­ca če­sto zna da ka­že da smo mi pra­vi „bi­se­ri” i to je za po­što­va­nje ta­ko da im uz­vra­ća­mo zna­njem, uva­ža­va­njem i sva­ko­dnev­nim tru­dom da po­ka­že­mo da smo njoj i pro­fe­so­ri­ma za­hval­ni na to­li­koj po­dr­šci. Na­ša ško­la za­i­sta nje­gu­je po­seb­ne pro­fe­so­re ko­ji nam uli­va­ju ne sa­mo zna­nje, umi­je­će, spret­nost i vje­šti­ne već nas oba­si­pa­ju sa­vje­ti­ma i smjer­ni­ca­ma ka­ko da se i van ško­le po­na­ša­mo kao zre­li lju­di ko­ji su sprem­ni za ži­vot- pri­ča­ju se­stre.


Ko­sa kao za­štit­ni znak

Ne kri­ju Ma­ri­ja, Mi­le­na i Je­le­na da im je du­ga cr­na ko­sa po­sta­la za­štit­ni znak, te da se ni­kad ni­su ši­ša­le.
- Otac nam je pre­nio lju­bav pre­ma du­goj ko­si i vje­ru­jem da se u sko­ri­joj bu­duć­no­sti ne­će­mo ši­ša­ti. Ko­sa do ku­ko­va je bu­kval­no po­sta­la naš za­štit­ni znak – ka­žu Ma­ri­ja, Mi­le­na i Je­le­na.