Po­ljo­pri­vred­nik Ve­bi­ja Le­ši iz se­la Kra­va­ri, ko­je se na­la­zi bli­zu gra­ni­ce sa Al­ba­ni­jom već pu­nih 20 go­di­na, sva­ko lje­to pro­da­je svje­že vo­će i po­vr­će is­pred bar­ske ze­le­ne pi­ja­ce. Kao i dru­gi se­lja­ni iz ovog kra­ja, Le­ši je na­u­čio da stva­ra i ra­di od ma­lih no­gu, da bi pre­ži­vio, ško­lo­vao dje­cu... Ka­ko ka­že na bar­sku pi­ja­cu sti­že pri­je svi­ta­nja da bi za­u­zeo mje­sto na ko­me mo­že bi­ti ne­ko­li­ko sa­ti, naj­ka­sni­je do se­dam i po uju­tro, ka­da po­či­nje da ih tje­ra in­spek­ci­ja.
- Što pro­da­mo od ra­nog ju­tra do ta­da, uglav­nom, pro­da­li smo. Kad za­vr­šim sa pro­da­jom na pi­ja­ci, po­ku­ša­vam ono što je osta­lo pro­da­ti po pi­lja­ra­ma, mi­ni mar­ke­ti­ma, ili vra­ćam ku­ći. Čim do­đem ku­ći, sat-dva od­mo­rim, a on­da pra­vo na po­lje. Za­li­va­nje, bra­nje no­vog, svje­žeg po­vr­ća za pro­da­ju, pa uto­va­ra­nje u vo­zi­lo-ka­že. Ka­ko Le­ši na­gla­ša­va, „sve bi bi­lo lak­še, kad bi­smo ima­li ot­kup­ne sta­ni­ce”.
- Po­ljo­pri­vred­nim pro­iz­vo­đa­či­ma tre­ba­ju ot­kup­ne sta­ni­ce. Dr­ža­va nam ne pru­ža ne­ke uslo­ve ko­ji bi nam bi­li po­god­ni. Tre­ba nam ot­kup­na sta­ni­ca za vo­će i po­vr­će. O ci­je­ni uop­šte ne go­vo­rim. Na­čin, na ko­ji smo pri­mo­ra­ni da pro­da­je­mo ote­ža­va nam po­sao. Mno­go se ra­di, na­por­no je- is­ti­če Le­ši.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma lu­be­ni­ca je ove go­di­ne do­bro ro­di­la, a naj­kva­li­tet­ni­ja je iz ul­cinj­skog za­le­đa.
- Lu­be­ni­ca tra­ži sun­ce. U Vla­di­mir­skim po­lji­ma, vo­de ne­gdje ima, a ne­gdje ne­ma. Zna­či tre­ba i za­li­va­ti. Ki­lo­gram lu­be­ni­ce na ma­lo pro­da­jem za 20 cen­ti, dok se u pi­lja­ra­ma i mi­ni mar­ke­ti­ma pro­da­je za 30 do 35 cen­ti. Na­kup­ci­ma pro­da­je­mo po 17 cen­ti. Ve­li­ki je trud, a ma­la za­ra­da. Do­ma­će pro­iz­vo­de ku­pu­ju pro­dav­ci sa ze­le­ne pi­ja­ce u Ba­ru, iz dru­hih pri­mor­skih gra­do­va, vla­sni­ci pi­lja­ra - ka­že Ve­bi­ja i do­da­je da ci­je­la nje­go­va po­ro­di­ca ži­vi od ovog po­sla.
- Od ovog po­sla ško­lu­jem dje­cu. Kćer­ka za­vr­ša­va pra­vo, pred di­plo­mom je, sin je dru­ga go­di­na. Ka­žu da ne­će osta­ti na se­lu i ba­vi­ti se po­ljo­pri­vre­dom, po­slom ko­ji sam ja na­u­čio od mog oca, on od đe­da… Dje­ca ka­žu da ne­ma hlje­ba od po­ljo­pri­vre­de. Sva­ka go­di­na, lo­ši­ja je od pret­hod­ne. Sje­me lu­be­ni­ce je šest cen­ti, a tre­ba i đu­bri­vo, pa eto ko­li­ko na­ma osta­je, a kad do­đe sta­ni, pa­ni, na nji­vi je pro­da­mo i za 10 cen­ti - ka­že Le­ši, do­da­ju­ći ako je do­bra go­di­na mo­že da pro­iz­ve­de oko 50 to­na što na svo­joj ze­mlji, što na nji­vi ko­ju uzi­ma u ren­tu. D.S.


Kre­vet ko­mad kar­to­na

Me­đu po­ljo­pri­vred­nim pro­iz­vo­đa­či­ma iz bar­skih i ul­cinj­skih se­la, ima i onih ko­ji na par­king is­pred ze­le­ne pi­ja­ce stig­nu oko 22 sa­ta, da bi za­u­ze­li i sa­ču­va­li mje­sto. Umje­sto vo­zi­la „par­ki­ra­ju” pa­ke­te vo­ća i po­vr­ća. Ako za­leg­nu, kre­vet im je ploč­nik, par­če kar­to­na smje­šteno iz­me­đu gaj­bi pa­ra­daj­za, pa­pri­ka, pi­pu­na…, is­pod otvo­re­nog ne­ba. I ni­su sa­mo mu­škar­ci na pi­ja­ci, me­đu nji­ma ima i že­na. I svi, upr­kos mra­ku, po­ku­ša­va­ju da pro­da­ju vo­će i po­vr­će dok ga vru­ći­na ne po­kva­ri...