ŽA­BLjAK – U or­ga­ni­za­ci­ji Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke i Cr­kve­ne op­šti­ne Ža­bljak ju­če su sve­ča­no obi­lje­že­ni Dje­tinj­ci, je­dan od naj­ljep­ših po­ro­dič­nih pra­zni­ka u pra­vo­sla­vlju. Sve­ča­no­sti su za­po­če­le Sve­tom li­tur­gi­jom ko­ju je u Sa­bor­noj cr­kvi sv. Pre­o­bra­že­nja Go­spod­njeg slu­žio vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je sa sve­šten­stvom. Po­tom je vla­di­ka dje­cu da­ri­vao po­klo­ni­ma, a sa­bo­ro­va­nje je na­sta­vlje­no za tr­pe­zom lju­ba­vi u ža­bljač­kom pa­ro­hij­skom do­mu i do­ma­ćin­stvu oca Mi­li­vo­ja.
U svo­joj be­sje­di vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je na­gla­sio da je Bo­žić ta­kav pra­znik da mu se una­pri­jed ra­du­je­mo i da su pri­prem­ne slu­žbe pred pra­znik Hri­sto­vog Ro­đe­nja – Dje­tinj­ci, Ma­te­ri­ce i Oci sje­ća­nje na one ko­ji su Du­hom Bož­jim pro­ri­ca­li Hri­stov do­la­zak, una­pri­jed mu se ra­do­va­li, ali ga ni­je­su u ovom svi­je­tu i do­če­ka­li.
–Da­nas pro­sla­vlja­mo Dje­tinj­ce, div­ni na­rod­ni obi­čaj, da se ve­zu­je­mo. Na ta­kav na­čin ve­zu­je­mo se za svo­je naj­bli­že, i to su ve­ze ko­je se­žu do isko­na, ve­ze ko­je nas pod­sje­ća­ju na Bo­ži­je pra­ved­ni­ke ko­ji su u vje­ri ži­vje­li pri­je nas. U ime Bo­ga se ve­zu­je­mo, u ime ono­ga ko­ji je do­bro­volj­no pri­mio ve­zi­va­nje u lan­ce, si­ro­ma­štvo, po­ni­že­nje, plju­va­nje, iz­da­ju, krst i smrt i ko­ji nam je svo­jom smr­ću i svo­jim vas­kr­se­njem da­ro­vao no­vi ži­vot, a svo­jim po­ni­že­njem i svo­jim po­ko­ji­ma nas oslo­bo­dio. To je ču­de­sna taj­na i za­to se una­pri­jed ra­du­je­mo ro­đe­nju Hri­sto­vo­me. I da­nas ka­da pro­sla­vlja­mo Dje­tinj­ce osje­ća­mo da je Hri­stos ra­di nas ostao di­je­te, da se ja­vio kao di­je­te mla­do, i za­to je sva­ko di­je­te no­va bla­go­det Bo­ži­ja upo­do­blje­na u bo­go­mla­den­cu Hri­stu – be­sje­dio je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je i pod­sje­tio da su­šti­na ovog pra­zni­ka je­ste oku­plja­nje po­ro­di­ce i ob­na­vlja­nje nje­nog za­jed­ni­štva, a li­je­pe uspo­me­ne na sim­pa­tič­ne kuć­ne ri­tu­a­le dje­ca će no­si­ti či­ta­vog ži­vo­ta.
Ka­zao je da ve­zi­va­nje za Dje­tinj­ce, Ma­te­ri­ce i Oce ima vi­še­stru­ku sim­bo­li­ku. Sim­bo­li­zu­je čvr­ste po­ro­dič­ne ve­ze, slo­gu, mir, po­što­va­nje i me­đu­sob­no po­ma­ga­nje u svim pri­li­ka­ma, upu­ću­je uku­ća­ne na šte­dlji­vost i is­traj­nost u vr­li­na­ma.
– U ve­zi­va­nju ima i do­sta na­rod­ne na­iv­no­sti i du­šev­no­sti ko­ja uop­šte ne sme­ta, ne­go je i po­želj­na. Vje­ra tre­ba da se pre­to­či u ži­vot i tu vi­di­mo da na­ši pre­ci, ko­ji ni­je­su ima­li pri­li­ke da či­ta­ju knji­ge kao mi da­nas ni­ti da se obra­zu­ju, ni­ti da pu­tu­ju i da vi­de, pre­ko jed­no­stav­nih stva­ri su se do­ti­ca­li su­šti­ne, mo­žda bo­lje i vje­ro­do­stoj­ni­je ne­go mi da­nas – ka­zao je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki.
U ime Cr­kve­ne op­šti­ne Ža­bljak pri­sit­ni­ma se obra­tio prof. Bla­go­je Ra­ko­vić is­ka­zu­ju­ći za­do­volj­stvo zbog ma­sov­no­sti vjer­nog na­ro­da u ovim sve­ča­no­sti­ma.
– Za­do­volj­stvo je bi­ti dio sve­ga ovo­ga. Do­sta na­ro­da i do­sta pri­pre­me za ovaj li­je­pi pra­znik. Ra­du­je me či­nje­ni­ca da je ju­tros u na­šoj sa­bor­noj cr­kvi bi­lo ti­je­sno, po­sta­la nam ti­je­sna cr­kva, hva­la Bo­gu ljep­še tje­sko­be ne­ma no tje­sko­be u cr­kvi – is­ta­kao je Ra­ko­vić i u ime pri­sut­nih upu­tio po­zdrav­ne ri­je­či svr­še­nom te­o­lo­gu Dar­ku Đer­ko­vi­ću, ro­dom sa Ža­blja­ka, ko­ji se ne­dav­no za­mo­na­šio uz mo­na­ško ime Paj­si­je, po pa­tri­jar­hu peć­kom Paj­si­ju Ja­njev­cu.
– Od mo­men­ta ka­da se ne­ko od­rek­ne se­be i kre­ne za Hri­stom u cr­kvi bož­joj Go­spod je nje­gov pu­te­vo­di­telj, nje­go­va za­šti­ta, po­moć, sna­ga, si­la, mu­drost, svje­tlost i ra­dost. Pri­su­stvo­vao sam mo­na­še­nju bra­ta Paj­si­je, i pri­zna­ću za­pla­kao. Tu su se po­mi­je­ša­le ugo­da i ne­u­go­da, lo­mio sam se dok je vla­di­ka mo­na­šio ovo­ga na­še­ga Dar­ka, to je bio je­dan tre­nu­tak za ne­za­bo­rav. Mo­žda je to bi­lo za­to što sam i sam kao i Dar­ko di­je­te si­ro­če­ta i otac si­ro­če­ta, a naš Dar­ko, sa­da brat Paj­si­je, od­ra­stao je u maj­či­nom na­ruč­ju, ali bez svo­ga oca. Tra­žio je oca i na­šao Bo­ga. Pri­hva­tio ga Bog i uvje­ren sam da će on Bo­gu slu­ži­ti na ra­dost ci­je­le cr­kve i svih nas – na­gla­sio je Ra­ko­vić.
V.Š.


Obi­čaj ve­zi­va­nja

Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva i vjer­ni­ci uvi­jek sla­ve Dje­tinj­ce tre­ću ne­dje­lju pred Bo­žić, a već na­red­ne ne­dje­lje sla­ve se Ma­te­ri­ce, a po­tom i Oci. To­ga da­na uju­tru ra­no, ili po do­la­sku iz cr­kve sa bo­go­slu­že­nja, od­ra­sli ve­žu dje­cu. Za ve­zi­va­nje se ko­ri­sti ka­iš, gaj­tan, obi­čan ka­nap ili de­blji ko­nac. Obič­no se za­ve­žu no­ge ili ru­ke, pa se jed­nim di­je­lom ka­nap za­ve­že za sto ili sto­li­cu. Sim­bo­lič­no se ve­zu­ju čak i dje­ca ko­ja su još u ko­li­jev­ci, ali i od­ra­sla dje­ca ko­ja još ne­ma­ju svo­ju po­ro­di­cu. Na­kon što se dje­ca ot­ku­pe po­klo­ni­ma, ro­di­te­lji ih od­ve­žu, a po­klo­ne po pra­vi­lu vra­te dje­ci na­zad da se po­ča­ste. Ve­zi­va­nje za Dje­tinj­ce, Ma­te­ri­ce i Oce, ima vi­še­stru­ku sim­bo­li­ku. Sim­bo­li­zu­je čvr­ste po­ro­dič­ne ve­ze, slo­gu, mir, po­što­va­nje i me­đu­sob­no po­ma­ga­nje u svim pri­li­ka­ma.