-ŽA­BLjAK - Da li se Ža­bljak to­kom ja­nu­a­ra, u je­ku zim­ske tu­ri­stič­ke se­zo­ne, mo­že za­do­vo­lji­ti s de­se­ti­na­ma ili sa sto­ti­nak go­sti­ju dnev­no ili za­slu­žu­je mno­go vi­še?! Na ovu te­mu za ,,Dan” go­vo­ri ne­ka­da­šnji op­štin­ski funk­ci­o­ner, du­go­go­di­šnji di­rek­tor tu­ri­stič­ko-ugo­sti­telj­skih pred­u­ze­ća i NP „Dur­mi­tor“, sa­da vla­snik ho­te­la „Ja­vor” Mi­len­ko Mi­le Sti­je­po­vić.
-Ove zi­me Dur­mi­tor ima sve pri­rod­ne uslo­ve, ali go­sti­ju ne­ma ko­li­ko bi tre­ba­lo. Ova zi­ma je naj­bo­lji po­ka­za­talj da Dur­mi­tor i je­din­stve­na pri­ro­da ne mo­gu da iz­ne­vje­re, a na čo­vje­ku je da li će i ka­ko to is­ko­ri­sti­ti i upo­tri­je­bi­ti. Do­volj­no sni­je­ga, uz sta­bil­ne vre­men­ske pri­li­ke, omo­gu­ća­va da se lju­di na ovim pro­sto­ri­ma mo­gu ba­vi­ti tu­ri­zmom. A za­što se za­do­vo­lja­va­mo skrom­nim sta­ti­stič­kim broj­ka­ma, to je za is­pi­ti­va­nje i ana­li­zu. Ne znam da li se iko ti­me i po­čeo ba­vi­ti. Ne­što se stvar­no de­ša­va, na ža­lost, u lo­šem smje­ru. Ka­da se pri­sje­tim ka­ko je sve po­če­lo dav­nih še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ka­da su se Dur­mi­tor i Ža­bljak kre­tao ogrom­nim ko­ra­ci­ma na­pri­jed, za ne­vje­ro­va­ti je da smo sa­da na ovom ni­vou- pri­ča Sti­je­po­vić.
Ža­bljak se, pod­sje­ća on, na tu­ri­stič­koj ma­pi zna­čaj­ni­je po­ja­vlju­je još dav­nih 50- ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Već še­zde­se­tih go­di­na tu­ri­zam po­či­nje plan­ski da se raz­vi­ja, do­no­se se stu­di­je raz­vo­ja Ža­blja­ka kao vo­de­ćeg pla­nin­skog cen­tra ne sa­mo Cr­ne Go­re već i ši­re.Iz­gra­đi­va­ne su ski- sta­ze i ska­ka­o­ni­ce, aero­drom, a već se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih gra­di se naj­sa­vre­me­ni­ja in­fra­struk­tu­ra, no­vi ho­te­li, no­ve ski- sta­ze sa ži­ča­ra­ma i ski- lif­to­vi­ma. Na­gli raz­voj pra­te i osta­le pri­vred­ne gra­ne.
Stijepović naglašava da su dru­ga po­lo­vi­na se­dam­de­se­tih i pr­va po­lo­vi­na osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka pred­sta­vlja­le vr­hu­nac, pe­ri­od uz­la­zne li­ni­je u raz­vo­ju tu­ri­zma.
- Sva­ke dru­ge go­di­ne gra­đen je no­vi ho­tel, mo­tel ili ne­ki dru­gi zn­a­ča­jan obje­kat. Sve je to pred­sta­vlja­lo plan­ski uspon, tu­ri­stič­ka pri­vre­da je po­sta­ja­la sol­vent­na i bla­go­vre­me­no je ot­pla­ći­va­la kre­di­te. Ža­bljak je po­čet­kom 80-ih go­di­na imao oko 1.300 le­ža­je­va s pri­stoj­nim kom­fo­rom, a za­jed­no s pri­vat­nim smje­šta­jem ovaj zim­ski tu­ri­stič­ki cen­tar ras­po­la­gao je sa oko 2.500 le­ža­je­va- podsjeća Stijepović i dodaje da je taj pe­ri­od ve­li­kog uspo­na Ža­blja­ka, is­pi­san zlat­nim slo­vi­ma, tre­ba­o da bu­de pod­strek u da­ljem raz­vo­ju, ali da je kra­jem osam­de­se­tih po­čeo ve­li­ki su­no­vrat ko­ji tra­je do da­nas.
-Šta nam se da­nas de­ša­va? Ža­bljak kao zim­ski tu­ri­stič­ki cen­tar ko­ji je de­ce­ni­ja­ma uspje­šno gra­dio i iz­gra­dio svoj imidž i svo­je ime, da­nas je is­kom­pro­mi­to­van, sta­vljen u za­pe­ćak. Oči­gled­no je da se ne ra­di i gra­di ta­mo gdje po­sto­je naj­bo­lji uslo­vi već ta­mo gdje po­sto­je cen­tri mo­ći. Pre­ma ovom kra­ju vo­di se i ne­ka ne­ga­tiv­na kam­pa­nja. Za­što? Či­ni mi se, ne slu­čaj­no. Na­rav­no, i mi smo kri­vi. Mo­ra­li smo se ja­če i ener­gič­ni­je od­u­pri­je­ti oni­ma ko­ji su nas una­za­di­li. In­ve­sti­to­ri ko­ji su ot­ku­pi­li na­še ho­te­le i ži­ča­re oba­ve­za­li su se da će ih obu­ći u no­vo ru­ho, ulo­ži­ti mi­li­o­ne u raz­voj no­ve in­fra­struk­tu­re, a to i ne po­ku­ša­va­ju da ura­de. I ne sa­mo to, svi ti objek­ti da­nas su ru­i­ne. Za­što sve to ni­je­mo po­sma­tra­ju nad­le­žni, u pr­vom re­du lo­kal­na upra­va i dr­ža­va, pi­ta­nje je bez zva­nič­nog od­go­vo­ra. I sa­da tre­ba da se za­do­vo­lji­mo bro­jem tu­ri­sta ko­ji je ne­kad ostva­ri­vao sa­mo dječ­ji ski -lift kod ho­te­la ,,Pla­nin­ka”?! To je po­gub­no za sve nas- is­ti­če Sti­je­po­vić.
Ka­že da mu je ve­o­ma te­ško da go­vo­ri o pe­ri­o­du ve­li­kog raz­vo­ja i na­pret­ka i o da­na­šnjoj stag­na­ci­ji Ža­blja­ka.
-Na­vi­ru, go­mi­la­ju se sje­ća­nja i emo­ci­je, pa se pla­šim da ne­ću bi­ti objek­ti­van. Ža­blja­ku se de­ša­va ne­što što ni­ka­ko ni­je­smo smje­li do­zvo­li­ti... Ovo pro­pa­da­nje smo mo­ra­li spri­je­či­ti - is­ti­če Mi­len­ko Sti­je­po­vić i dodaje da je još po­lo­vi­nom pro­šlog vi­je­ka, Dur­mi­tor bio je uspje­šan or­ga­ni­za­tor i naj­ve­ćih ski -tak­mi­če­nja. On se pri­sje­ća dr­žav­nog pr­ven­stva Ju­go­sla­vi­je odr­ža­nog na Ža­blja­ku po­čet­kom 60-ih go­di­na.
-Teh­nič­ki de­le­gat Smu­čar­skog sa­ve­za Ju­go­sla­vi­je Ci­co Kon­sta­ti­no­vić do­la­zi kod nas de­se­tak da­na pri­je, jer je bi­lo sum­nji da li će ma­li Ža­bljak mo­ći i umje­ti da or­ga­ni­zu­je ta­ko ve­li­ko tak­mi­če­nje, ko­je je do­tad odr­ža­va­no je­di­no u Slo­ve­ni­ji. Sje­ćam se, dva da­na pred dr­žav­no pr­ven­stvo u ski –sko­ko­vi­ma, pa­la je ki­ša. Na ska­ka­o­ni­ca­ma ni trun­ke sni­je­ga. Pred­sjed­nik op­šti­ne i od­bor za pri­pre­mu tak­mi­če­nja pro­gla­si­še mo­bil­no sta­nje. Sve je sko­či­lo, ma­lo i ve­li­ko, sta­ro i mla­do, do­pre­mljen je sni­jeg bez iči­je po­mo­ći sa stra­ne. Tak­mi­če­nje je odr­ža­no u od­lič­nim uslo­vi­ma. Svo sta­nov­ni­štvo je ani­mi­ra­no da pra­ti tak­mi­če­nje. Lju­di su na­sto­ja­li da na­mi­re sto­ku ra­ni­je ka­ko bi na vri­je­me sti­gli da po­sma­tra­ju tak­mi­če­nje. Bi­la je to pra­va svet­ko­vi­na. Vla­da­la je po­zi­tiv­na kli­ma, en­tu­zi­ja­zam na sve stra­ne, danas od toga nema ništa -pri­sje­ća se Sti­je­po­vić.
V.Špa­nje­vić


Ni­je bi­lo ne­za­po­sle­nih

- Se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na na Ža­blja­ku ni­je bi­lo ne­za­po­sle­nih, a po­sao u tu­ri­zmu na­šli su i mla­di iz su­sjed­nih op­šti­na. Osta­ja­li su ov­dje i stva­ra­li po­ro­di­ce. Osim tu­ri­zma, po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva, raz­vi­ja­le su se i dru­ge pri­vred­ne gra­ne, šu­ma­r­stvo, dr­vo­pre­ra­da, tek­stil­na in­du­stri­ja... Kul­tur­ni i za­bav­ni i noć­ni ži­vot bio je iz­u­zet­no bo­gat i sa­dr­ža­jan. A do­bar glas da­le­ko se ču­je. Do­la­zi­li su go­sti sa svih stra­na. Spa­ja­ne su zim­ska i ljet­nja tu­ri­stič­ka se­zo­na, a naj­ve­ći pro­blem bio je ka­ko za­po­sle­ni­ma da­ti slo­bod­ne da­ne i od­mor – pri­sje­ća se Sti­je­po­vić.


Prošle godine nije bilo ni 2.000 noćenja

Direktor NVO Centar za razvoj Durmitora Darko Stijepović tvrdi da zimske sezone, 2017. nije bilo ni 2.000 noćenja na Žabljaku.
-Razlog je u konstantnom srozavanju turističke usluge na najniži mogući nivo, a zimski turizam bez vode je bila žabljačka ponuda zimske 2017. godine. Za upoređenje: 1988. svakog petka je u Žabljak stizao konvoj od 17 turističkih autobusa Montenegroturista koji su dovozili nove skijaše (800) a vraćali nazad stare. Tada su u Žabljaku postojali samo ski liftovi i jedna žičara. Nije bilo sniježnih topova ali je bilo vode, struje, čistih puteva, skijanja, zabave i vrhunskog doživljaja- ističe Stijepović i dodaje da noćno skijanje na Žabljaku postoji od 1978. godine.
On naglašava da je razlog katastrofalnog pada broja noćenja 2017. godine posledica odluke vrhuške „da se za vječna vremena zabravi hotel Planinka”.
- Zatvaranje hotela tolikog kapaciteta (400 ležaja) jeste strateška odluka koja afektira dalji decenijski razvoj okruženja i pokazuje finansijsku nemoć i duhovnu impotenciju vladajuće vrhuške. Umjesto da premijer Marković odgovori na krucijalno pitanje uništenja jednog razvojnog giganta on demagoški poigrava na seoskom skijalištu Savin kuk i prosipa maglu. O broju turista i finansijskim efektima ćuti kao zaliven. Slomom nekada glamuroznog ski centra, jednog od najvećih u bivšoj SFRJ i slomom ovog zadnjeg velikog hotela vladajuća nomenklatura je pokazala potpunu duhovnu, moralnu i upravljačku nemoć. Medijskim prikrivanjem ovog sloma pokazuje se i da medijska scena savim jasno tone u površnost i političko komendijanje- ističe Stijepović i zaključuje da su „skijanje i turizam u Žabljaku predstava Hamleta u Mrduši Donjoj”.