Sav svoj ži­vot Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski je pri­nio Bo­gu na dar. Po­stao je mi­o­mir­na žr­tva Hri­stu Bo­gu, kao svi­je­ća či­sto­ga vo­ska, on je go­rio pred li­cem Hri­sto­vim u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru. I pre­tvo­rio se u plam lju­ba­vi pre­ma Bo­gu i pre­ma na­ro­du ko­jeg mu je Bog po­vje­rio. Ču­vao je du­šu svo­ga na­ro­da, ču­va­ju­ći pra­vu istin­sku vje­ru i pra­vo­slav­ni na­čin ži­vo­ta po toj vje­ri – is­ti­če mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko – pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je u pred­go­vo­ru no­vom „Sve­ti­go­ri­nom“ iz­da­nju „Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski – iz­me­đu mo­li­tve i kle­tve (Sa­bra­na dje­la)“. Knji­ga, ko­ja već sa­da iza­zi­va ve­li­ku pa­žnju či­ta­la­ca, mo­že se ku­pi­ti po ci­je­ni od 4,99 eura uz dnev­nu no­vi­nu „Dan“.
Ka­ko is­ti­če mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u pred­go­vo­ru, ko­ji se mo­že do­ži­vje­ti i kao uvod­nik u ovo po mno­go če­mu zna­čaj­no dje­lo, je­ste da je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski pro­vo­dio ži­vot u po­stu i mo­li­tvi, „i učio svoj na­rod stra­hu Bo­ži­jem i mu­dro­sti Bo­ži­joj, hra­ne­ći ga na­u­kom i vas­pi­ta­njem za vječ­no i ne­pro­la­zno do­sto­jan­stvo”.
- I sve što je imao, Sv. Pe­tar je dao svo­me na­ro­du, ho­de­ći od svo­je mla­do­sti, pa sve do svo­je du­bo­ke sta­ro­sti, kroz na­rod, obi­la­ze­ći se­la i mje­sta i sva­ki dom obi­la­ze­ći i po­sje­ću­ju­ći, i svo­ju lju­bav sva­ko­me da­ru­ju­ći. Ne­ma mje­sta na­ro­či­to u sta­roj Cr­noj Go­ri, pa i ši­re od nje, gdje ni­je osta­lo pre­da­nje ka­ko je tu do­šao Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski i osta­vio svoj bla­go­slov – ka­že mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Pod­sje­ća mi­tro­po­lit na ču­ve­no na­rod­no pre­da­nje - aneg­do­tu, ka­da je na Iva­no­vim ko­ri­ti­ma Sv. Pe­tar sje­dio sa svo­jim đa­kom i pla­kao. Pi­ta ga đak: „Za­što Sve­ti pla­češ?” A on ću­ti, pa će re­ći: „Pla­čem nad Cr­nom Go­rom u 20. vi­je­ku!”
- Sad zna­mo ka­kav je bio 20. vi­jek u Cr­noj Go­ri, ka­kvo je bi­lo kr­vo­pro­li­će, ra­to­vi a on­da i bra­to­u­bi­la­štvo, mno­go te­že i mno­go opa­sni­je od ono­ga bra­to­u­bi­la­štva ko­je se do­ga­đa­lo u vri­je­me Sv. Pe­tra. Jer za vri­je­me Sv. Pe­tra su se sva­đa­le kom­ši­je, brat­stve­ni­ci, i bi­lo je krv­ne osve­te, a Sv. Pe­tar je mi­rio Bo­ži­jim mi­rom sve one ko­ji su se za­va­đa­li, ko­ji su se sva­đa­li, ko­ji su se me­đu­sob­no ubi­ja­li. A 20. vi­jek je još du­blje pro­du­bio to bra­to­u­bi­la­štvo, osta­viv­ši iza se­be du­bo­ke ra­ne ko­je ko zna da li će se ika­da za­ci­je­li­ti u du­ši ovo­ga na­ro­da, a ho­će ako Bog da. Ali, tre­ba­će mno­go vre­me­na, tre­ba­će mno­go vje­re, tre­ba­će mno­go mi­ra Bo­ži­jeg, mno­go po­ka­ja­nja, i uza­jam­nog brat­skog mi­re­nja da bi se te du­bo­ke ra­ne u Cr­noj Go­ri za­mi­ri­le – is­ti­če mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. „Tre­ba­će nam lju­di ka­kav je bio Sv. Pe­tar ko­ji će mi­ri­ti, ko­ji će bra­ti­mi­ti, ko­ji će bra­ću vra­ća­ti jed­ne dru­gi­ma, i ko­ji će ih uči­ti da ne­ma ni­če­ga na ze­mlji ni na ne­bu dra­go­cje­ni­jeg od Bo­ga i od bra­ta”, pi­še mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
- To je znao Sv. Pe­tar kao do­bri pa­stir, i za­to je vas­pi­ta­vao svoj na­rod u lju­ba­vi pre­ma Bo­gu i u lju­ba­vi pre­ma bli­žnji­ma. Za­to je bio i ostao mi­ro­tvo­rac ko­ji je mi­rio, ko­ji je bra­ti­mio, ko­ji je ho­dio me­đu na­rod i do­no­sio mu Bo­ži­ji bla­go­slov. To što je ra­dio dok je po ze­mlji ho­dio, to ra­di on i da­nas u ovom na­šem vre­me­nu ko­jem tre­ba mi­ro­tvo­ra­ca ka­kav je on bio. Nje­gov pri­ziv na mir, na brat­sku slo­gu, na lju­bav, na pra­šta­nje je pri­ziv ko­ji ni­ka­da ne pro­la­zi, ko­ji ni­ka­da ne za­sta­ri­je­va. Če­sto oni ko­ji vo­de na­rod i sa­mi ni­je­su svje­sni da, sta­vlja­ju­ći ide­o­lo­gi­ju iz­nad vje­re, stva­ra­ju di­o­be, ob­na­vlja­ju­ći sta­re ra­ne, ni­šta ne ra­de ne­go skr­na­ve ljud­sko za­jed­ni­štvo, skr­na­ve bra­ću i od­no­se me­đu nji­ma, uvo­de­ći no­vo zlo, no­vo kr­vo­pro­li­će i no­vu ne­sre­ću. Na­ro­či­to to bi­va ka­da se po­si­je zlo sje­me la­žne vje­re, zlo sje­me la­žne cr­kve, one cr­kve ko­ja ni­je Bo­ži­ja cr­kva, ne­go je ne­ka sek­ta kao što se i kod nas po­ja­vi­la, sek­ta ko­ja sto­ji na ide­o­lo­škim osno­va­ma ko­je ne­ma­ju ve­ze sa Bo­gom, sa Cr­kvom, sa isto­ri­jom Cr­kve Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog i sa nje­nim pre­da­njem. Pri­sta­li­ce la­žne cr­kve si­ju otrov­no sje­me ko­je po­mra­ču­je, na naj­du­blji mo­gu­ći na­čin, ljud­sku svi­jest i ljud­sku sa­vjest – na­gla­ša­va mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Iz tog i ta­kvog sje­me­na, na­vo­di da­lje mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, ra­đa se mr­žnja.
- Ra­đa­ju se di­o­be me­đu bra­ćom, me­đu oni­ma ko­je je ista maj­ka ro­di­la, ra­đa­ju se plo­do­vi ko­ji ni­je­su plo­do­vi po Bo­gu i po sve­ti­nji, ko­ji ni­je­su plo­do­vi ka­kve je že­lio i ka­kve je ra­đao Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski, ra­đa se ono što je opa­sno i što je otrov­no, što skr­na­vi i sve­ti­nju ime­na Bo­ži­je­ga u na­ma i sve­ti­nju Cr­kve Bo­ži­je, i sve­ti­nju bra­to­lju­blja ko­ja je iz­nad sva­ke dru­ge sve­ti­nje – is­ti­če mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Ž.J.


Uči­telj i du­hov­ni otac vla­di­ke Ra­da

Cr­no­gor­ski vla­di­ka i vla­dar Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš bio je čo­vjek ve­li­kog du­ha, ši­ro­ke kul­tu­re, zna­lac mno­gih je­zi­ka, ko­ji je u svo­joj bi­bli­o­te­ci imao naj­o­da­bra­ni­ja dje­la evrop­ske knji­žev­no­sti, pi­še mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Po nje­mu, tre­ba is­ta­ći i da je si­gu­r­no Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski imao pre­su­dan uti­caj na raz­voj i obra­zo­va­nje Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. Jer, on ni­je bio sa­mo nje­gov vla­di­ka, nje­gov stric.
- Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski bio je vla­di­ki Ra­du i du­hov­ni otac ko­ji ga je ro­dio, ko­ji ga je pre­po­ro­dio, ko­ji ga je uči­nio ve­li­kim na­šim pro­ro­kom, mu­dra­cem, pje­sni­kom, fi­lo­so­fom, bo­go­slo­vom. On je za­to bio du­bo­ko ve­zan za Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog i ni­je ču­do da je nje­gov pr­vi čin po­sli­je ru­ko­po­lo­že­nja za mi­tro­po­li­ta, već 1834. go­di­ne bi­lo uvr­šte­nje Sv. Pe­tra me­đu sve­ti­te­lje iako se pro­tiv to­ga bu­nio kar­lo­vač­ki mi­tro­po­lit Stra­ti­mi­ro­vić. Ipak je mla­di, ali či­sto­ga sr­ca i du­še, Pe­tar Dru­gi bio u pra­vu, i isto­ri­ja je to po­tvr­di­la. U isto vri­je­me, on je po­di­gao i onu pr­vu cr­kvi­cu na Lov­će­nu, svo­me stri­cu, a iz te ogrom­ne lju­ba­vi i po­što­va­nja pre­ma nje­mu tra­žio je da bu­de sa­hra­njen u njoj – pi­še mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.