Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Za­što ovaj tekst ne bih za­po­čeo omi­lje­nim op­štim mje­stom, ko­je ra­do ko­ri­ste ov­da­šnji ne­kva­li­fi­ko­va­ni ana­li­ti­ča­ri na­si­lja: svi­jet je po­stao opa­sno mje­sto. Ovoj se mu­dro­sti ne­ma šta pri­go­vo­ri­ti, ma­da svi­jet ni­je tek sa­da po­stao mje­sto ma­sov­nih po­gi­bi­ja svih vr­sta, na sve za­mi­sli­ve (i ne­za­mi­sli­ve) na­či­ne. Uvi­jek je bi­lo ta­ko, ne­ka­da ma­lo mir­ni­je, ne­ka­da bur­ni­je; uosta­lom, isto­ri­ja ci­vi­li­za­ci­je ka­zu­je nam da u njoj ne bje­še ni­jed­nog da­na bez ra­ta.
Opa­sno mje­sto je pro­stor gdje se ži­vi i umi­re, pri­rod­no ili na­sil­no, po­je­di­nač­no ili ma­sov­no. Sve za­vi­si od sud­bi­ne ko­ju nam stva­ra­ju oni ko­je ni­je mo­gu­će ili ni­je la­ko kon­tro­li­sa­ti. U stva­ri, na­sil­nič­ka ćud je ta­kva: ona bi da kon­tro­li­še sve, a nju ni­ko. Mno­gi na­sil­ni­ci, iza­bra­ni kao vo­đe na­ro­da ili sa­mo­zva­ne si­le­dži­je, svo­ju moć is­ka­zu­ju ra­za­ra­njem i ma­sov­nim ubi­ja­njem po­da­ni­ka ili uni­šta­va­njem uslo­va za nji­hov op­sta­nak. To bi mo­gla da bu­de fi­lo­zo­fi­ja ži­vo­ta u am­bi­jen­tu smr­ti, mo­žda uz ci­nič­nu Sta­lji­no­vu de­fi­ni­ci­ju zlo­či­na „u ime na­ro­da i dr­ža­ve“: „Smrt po­je­din­ca je tra­ge­di­ja, smrt mi­li­o­na je sta­ti­sti­ka.“
Dr­žav­ni te­ror ni­ka­da ni­je pre­sta­jao, bi­lo da je pro­i­za­šao iz pri­ro­de si­ste­ma ili iz zle ću­di dik­ta­to­ra-ti­ra­ni­na. Mno­gi je ov­da­šnji ana­li­ti­čar sklon da poj­mo­ve „te­ror“ i „te­ro­ri­zam“ sma­tra si­no­ni­mi­ma, ma­da bi su­štin­ske raz­li­ke mo­ra­le bi­ti ja­sne, jer je te­ror pro­iz­vod dr­ža­ve ili si­ste­ma ko­ji ga pred­u­zi­ma, a te­ro­ri­zam ne­se­lek­tiv­no, ra­zor­no na­si­lje ko­je po­sred­no ili ne­po­sred­no no­si po­li­tič­ku po­ru­ku gru­pa ili or­ga­ni­za­ci­ja, ko­je sma­tra­ju da to ne mo­gu da ura­de na dru­gi na­čin, ili to na­pro­sto ne že­le.
U ključ­nom su­ko­bu dr­žav­nog te­ro­ra i te­ro­ri­zma, čak i u slu­ča­je­vi­ma nji­ho­vog skla­da, stva­ra se ne­u­ni­šti­va spi­ra­la na­si­lja, što či­ni re­al­nim tre­nut­ni pe­si­mi­zam u svi­je­tu: i da­nas i u bu­duć­no­sti na­si­lje nad ci­vi­li­za­ci­jom bi­će ne­za­u­sta­vlji­vo. Tvrd­nje po­li­tič­kih li­de­ra da će lič­no oni „usko­ro po­bi­je­di­ti te­ro­ri­zam“, pro­iz­i­la­ze iz stra­ha i ne­mo­ći. Inert­na dr­ža­va sa svo­jim tro­mim slu­žba­ma ne­moć­na je pred kre­a­tiv­nim na­si­ljem te­ro­ri­sta i nji­ho­vim pred­no­sti­ma: ini­ci­ja­ti­va­ma za vri­je­me, mje­sto i na­čin uda­ra.
U mo­der­nom svi­je­tu ne­ke te­ro­ri­stič­ke gru­pa­ci­je su već de­se­tak go­di­na or­ga­ni­zo­va­ne kao ge­ri­la, za­tim kao voj­ska, da bi ta ha­o­tič­na si­la (or­ga­ni­zo­va­na na ha­o­su) stvo­ri­la se­bi i ne­ke va­ri­jan­te pa­ra­lel­ne dr­ža­ve. Ta­kve dr­ža­ve ne­ma­ju svo­je gra­ni­ce; one se mi­je­nja­ju u skla­du sa sna­gom na­si­lja ili nje­go­vim opa­da­njem, ali nji­ho­ve vo­đe ima­ju fa­na­tič­no am­bi­ci­o­zne ci­lje­ve: ka­li­fa­ti po či­ta­vom svi­je­tu, u Evro­pi pri­je sve­ga. I to si­lom, ni­ka­ko dru­ga­či­je.
Iz te­ro­ri­zma u for­mi su­ro­ve na­dridr­ža­ve pro­iz­la­zi na­sil­nič­ki mar­ke­tin­ški pri­stup, po ko­me bi­lo ko­ja gru­pa ko­ja ubi­ja i ra­za­ra mo­že da se po­zo­ve na cen­tar, ne­za­vi­sno od kraj­nje he­te­ro­ge­ne or­ga­ni­za­ci­je. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na to je bi­la Al Ka­i­da, da­nas ISIS. U su­šti­ni, or­ga­ni­za­ci­je i ne­ma; po­sto­ji sa­mo di­stri­bu­i­ra­na ide­ja ko­ja se mo­že ostva­ri­ti uni­šta­va­njem svih ko­ji su „dru­ga­či­ji“.
Te­ro­ri­stič­ki uda­ri ja­sno po­ka­zu­ju se­lek­ci­ju po va­žno­sti obje­ka­ta na­pa­da. Sva­ka žr­tva na Za­pa­du ima vi­še­stru­ki zna­čaj u od­no­su na po­gu­blje­nja na Bli­skom is­to­ku. Raz­log je jed­no­sta­van: ka­pi­tal­na me­dij­ska pa­žnja. Bez me­di­ja, te­ro­ri­zam je ne­za­mi­sliv. Bez te­ro­ri­zma, me­di­ji bi bi­li li­še­ni naj­a­trak­tiv­ni­je te­me ko­ja kod pu­bli­ke iza­zi­va slat­ku je­zu, uz­bu­đe­nje po­sje­ti­la­ca glo­bal­ne gla­di­ja­tor­ske are­ne. Na­stra­na ve­za iz­me­đu me­di­ja i na­si­lja je sim­bi­o­tič­ka, ne­ras­ki­di­va i mo­že se okon­ča­ti sa­mo ako bu­de ostva­re­na, ina­če neo­stva­ri­va, ide­ja o de­fi­ni­tiv­nom kra­hu te­ro­ri­zma.
Po­sle 11. sep­tem­bra 2001. sve je te­že na­ći mo­del ko­ji će iza­zva­ti glo­bal­nu pa­žnju. Za­to su oni ko­ji pla­ni­ra­ju uda­re ipak na mu­ka­ma ka­ko da nji­ho­vi po­du­hva­ti bu­du ori­gi­nal­ni, i ako je mo­gu­će sen­za­ci­o­nal­ni. Mo­gu se oče­ki­va­ti no­vi mo­de­li ma­sov­nih na­pa­da na „me­ke ci­lje­ve“ (sta­di­o­ni, šo­ping mo­lo­vi, mi­tin­zi, pro­sla­ve), ko­ji su re­la­tiv­no la­ke me­te. One se te­ško šti­te, a s na­pa­da­či­ma na mje­stu do­ga­đa­ja na­pa­di su neo­d­bra­nji­vi.
Mno­go pu­ta smo vi­dje­li po­du­hva­te kao što je ovaj po­sled­nji u Is­tan­bu­lu. Da bi ak­ci­ja bi­la za­šti­će­na, broj lju­di ko­ji za nju zna­ju je ma­li. Ide­al­no je da to bu­de sa­mo je­dan čo­vjek, ko­ji je sam se­bi po­dr­ška i ko­ji osta­vlja mi­ni­mal­ne tra­go­ve ako po­gi­ne u ak­ci­ji. Bom­ba­ši sa­mo­u­bi­ce, ka­mi­o­ni bom­be, na­pad na le­tje­li­ce zah­ti­je­va­ju ši­ru lo­gi­sti­ku. Naj­ve­ći na­pa­di tra­že uče­šće vi­še sto­ti­na lju­di.
Od­go­vor na pi­ta­nje mo­gu li se te­ro­ri­stič­ki na­pa­di spri­je­či­ti je, na­rav­no, ne­ga­ti­van. Ali mo­že se sma­nji­ti nji­hov broj, pri če­mu jav­nost ni­ka­da ne mo­ra da sa­zna ko­li­ko je uda­ra spri­je­če­no. Izra­el­ski kon­cept bor­be (kao i ve­ći­na dru­gih) ima tri ni­voa: oba­vje­štaj­ni, ana­li­tič­ki i ope­ra­tiv­ni. Ali za raz­li­ku od dru­gih, on ima do­mi­nant­nu efi­ka­snost, pri­je sve­ga zbog vi­so­ke pro­fe­si­o­nal­ne po­sve­će­no­sti. U oba­vje­štaj­nom sek­to­ru po­sto­ji gru­pa za pre­ven­tiv­ne spe­ci­jal­ne ope­ra­ci­je, ko­ja raz­bi­ja 98 od­sto pro­jek­to­va­nih na­pa­da. Ana­li­ti­ča­ri pro­cje­nju­ju šta je sve mo­gu­će i sa­mi pra­ve sli­ke pred­sto­je­ćih na­pa­da: ključ­ni od­go­vo­ri se tra­že na sle­de­ća pi­ta­nja: šta se do­ga­đa, šta će se de­si­ti, šta uči­ni­ti da se ne de­si, a šta ako se ipak do­go­di.
Ope­ra­tiv­ne gru­pe raz­bi­ja­ju sve za­po­če­te na­pa­de na izra­el­ske gra­đa­ne i imo­vi­nu, bi­lo gdje da se to do­ga­đa. Izra­el je u po­sled­njih 40 go­di­na imao de­vet pr­vih mi­ni­sta­ra ko­ji su pri­je stu­pa­nja na po­li­tič­ku funk­ci­ju bi­li vr­hun­ski spe­ci­jal­ci za bor­bu pro­tiv te­ro­ri­zma. Ak­tu­el­ni pre­mi­jer Be­nja­min Ne­ta­nja­hu, ta­da po­ruč­nik, uz bra­ta Džo­ni­ja (ko­ji je po­gi­nuo u ak­ci­ji) bio je spe­ci­ja­lac u ak­ci­ji pro­tiv ot­mi­ča­ra izra­el­skog avi­o­na i put­ni­ka 1972. u En­te­beu.
Izra­el ne osta­vlja u ži­vo­tu ni­jed­nog na­pa­da­ča ko­ji je usmr­tio ili sa­mo na­pao nje­go­ve gra­đa­ne, a sam pre­ži­vio na­pad. To je prin­cip ra­da svih še­fo­va Mo­sa­da. Ali ne sa­mo zbog osve­te, već za­to da bi te­ro­ri­sti zna­li „s kim će ima­ti po­sla, da ne­ma mje­sta gdje se mo­gu sa­kri­ti i da ni po ko­ju ci­je­nu ne­će pre­ži­vje­ti.“
Ne­iz­bje­žno je pi­ta­nje je­smo li mi i u ko­joj mje­ri po­ten­ci­jal­na me­ta? Na­rav­no da je­smo, iako ni­smo vi­so­ko na li­sti pri­o­ri­tet­nih ci­lje­va. To ni­je utje­šno, kao što ni­je utje­šna ni na­ša oba­vje­štaj­na le­žer­nost. Ni­je utje­šna ni vje­žba iz­ve­de­na pri­je ne­ko­li­ko go­di­na o na­či­nu vo­đe­nja an­ti­te­ro­ri­stič­ke bor­be u gra­du i ne­gdje na ri­je­ci. Kon­cep­ci­ja je bi­la ar­ha­ič­na, uče­sni­ci spo­ri, a za­plet i ra­zr­je­še­nje ne­lo­gič­ni i na ni­vou ama­ter­skog fil­ma, sa ko­mič­nim de­ta­lji­ma. Znam da mi ima­mo struč­ne ope­ra­tiv­ce i vr­hun­ske spe­ci­jal­ce, ali bri­ne ko­or­di­ni­ra­ni ru­ko­vo­de­ći um. Po­sle no­vog ma­sa­kra u Tur­skoj, mi­ni­star po­li­ci­je dr Ste­fa­no­vić re­če da je Sr­bi­ja bez­bjed­na ze­mlja. Daj bo­že da je ta­ko. Ključ­na man­tra kao od­bra­na od sva­kog zla ov­dje i da­lje gla­si: „Ne­će valj­da nas.“
Pe­šča­nik.net