Na cen­tral­noj sve­ča­no­sti obi­lje­ža­va­nja Da­na dr­žav­no­sti pred­sjed­nik Alek­san­dar Vu­čić je po­ru­čio da će­mo Sr­bi­ju od­bra­ni­ti od uti­ca­ja i in­te­re­sa ve­li­kih si­la, ali da je još va­žni­je da sa­ču­va­mo i ob­no­vi­mo naš na­rod jer „sve nam je dža­be ako ne­ma­mo lju­di”.
– Za to nam je po­treb­na po­dr­ška sva­kog po­je­din­ca u Sr­bi­ji – re­kao je Vu­čić, uka­zu­ju­ći na dra­ma­ti­čan pad na­ta­li­te­ta.
Ob­ja­sniv­ši da nam je sa­da po­treb­na i sud­bo­no­sna i isto­rij­ska od­lu­ka, ona­kva ka­kvu su pri­je dva vi­je­ka do­ni­je­li vi­đe­ni Sr­bi u Ora­šcu, Vu­čić je po­ru­čio i da, ima­ju­ći to is­ku­stvo, da­nas mo­že­mo sve „jer su nas oni to­me na­u­či­li”.
To, ka­ko je re­kao, mo­že da sta­ne u ri­je­či ko­je je ta­da iz­go­vo­rio „ne­pi­sme­ni Mi­loš sa­nja­ju­ći da svi Sr­bi pi­šu, a ta je ri­ječ – slo­bo­da”.
– I da­nas dok ov­dje sto­jim, sto­jim na mje­stu ko­je po­sto­ji u sva­ko­me u nas. Ogrom­na je oba­ve­za, sve što nas če­ka u da­ni­ma pred na­ma, mo­ra­mo da rje­ša­va­mo, a da nam ru­ke i obraz osta­nu či­sti. Mo­ra­mo da da­je­mo, a da ni­šta ne iz­gu­bi­mo, da se po­mi­ri­mo, a da osta­ne­mo ča­sni – po­ru­čio je i do­dao: „Mo­že­mo da na­đe­mo rje­še­nje kao što su ga oni tra­ži­li i na­šli opre­dje­lju­ju­ći se u 19. vi­je­ku za ži­vot u mo­der­noj dr­ža­vi.
On je, u go­vo­ru, re­kao da je Sre­te­nje dan ka­da se sje­ća­mo na­ših slav­nih pre­da­ka, ka­da se gra­đa­ni sre­ta­ju, ka­ko sa pro­šlo­šću, ta­ko sa so­bom i sa sa­da­šnjo­šću.
Vu­čić je, u svom go­vo­ru, uka­zao da Sr­bi­ja ide ka član­stvu EU, ali ne za­po­sta­vlja pri­ja­telj­stva sa Ru­si­jom, Ki­nom i dru­gi­ma.
–„Za­hva­lju­ju­ći mu­droj po­li­ti­ci ko­jom nas je na­u­čio go­spo­dar Mi­loš, na­ša Sr­bi­ja iz da­na u dan sve sna­žni­ja u svim po­lji­ma. Sva­kim da­nom je sve vi­še po­što­va­ni­ja i uva­že­ni­ja, nje­na ri­ječ se sve vi­še slu­ša i od­mje­ra­va. Za­hva­lju­ju­ći mje­ra­ma šted­nje uspje­li smo da ozdra­vi­mo fi­nan­si­je i uz­di­že­mo pri­vre­du. Re­zlu­ta­te u pra­voj mje­ri i obi­mu će­mo tek vi­dje­ti – po­ru­čio je on.
Vu­čić je ka­zao ka­ko ne vi­di ni­ka­kav ra­ci­o­na­lan raz­log za su­ko­be sa Hr­vat­skom u bu­duć­no­sti, već na­pro­tiv mno­go to­ga za­jed­nič­kog i za­jed­nič­ke in­te­re­se u re­gi­o­nu.
Ko­men­ta­ri­šu­ći opa­sku no­vi­na­ra na­kon do­dje­le sti­pen­di­ja uče­ni­ci­ma, da je bio su­o­čen sa te­škim ri­je­či­ma u me­di­ji­ma pred do­la­zak u Hr­vat­sku, a na­kon po­sje­te po­hva­la­ma da je po­bi­je­dio hr­vat­ske po­li­ti­ča­re, re­kao je da ni­je išao ni­ko­ga da po­bje­đu­je, ni­ti se ta­mo igra­la utak­mi­ca.
– Me­ni je bi­lo va­žno da ne­što ura­di­mo za srp­ski na­rod u Hr­vat­skoj i po­ka­že­mo da smo volj­ni da uči­ni­mo sve što je po­treb­no i što že­le gra­đa­ni hr­vat­ske na­ci­o­nal­no­sti u Sr­bi­ji – ob­ja­snio je Vu­čić.
Pod­sje­tio je da Sr­bi­ja da­nas sa Ma­đa­ri­ma, pre­ma tvrd­nji ma­đar­skog pred­sjed­ni­ka i pre­mi­je­ra, ima naj­bo­lje od­no­se u sa­vre­me­noj isto­ri­ji, do­da­ju­ći da je ma­đa­r­ska na­ci­o­nal­na ma­nji­na naj­ve­ća u Sr­bi­ji.
Sa tom ma­nji­nom, ka­ko je do­dao, ima­mo naj­bo­lje od­no­se a ne­ma­mo ni­ka­kve pro­ble­me, po­što smo uspje­li da sve što nas je di­je­li­lo pre­va­zi­đe­mo, a cilj po­sje­te Hr­vat­skoj je bio da po­ku­ša da na­pra­vi što bo­lje od­no­se za bu­duć­nost sa tim na­ro­dom.
Ka­ko je re­kao, pr­vi put se u Hr­vat­skoj vo­dio di­ja­log a ne mo­no­log, pri­sto­jan i to i s pred­sjed­ni­com, „ka­kav ta­kav sa dru­gi­ma, ali i vr­lo do­bar raz­go­vor s kar­di­na­lom Bo­za­ni­ćem, za ko­jeg mi­sli da ima ve­li­ki zna­čaj i uži­va iz­u­ze­tan ugled u hr­vat­skom na­ro­du.
Re­kao je ta­ko­đe da se pred­sjed­ni­ca Hr­vat­ske Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić po­sta­vi­la kao pra­vi pred­sjed­nik svog na­ro­da i dr­ža­ve.
Na­ja­vio je da će ona, za ne­ko­li­ko mje­se­ci, pri­li­kom po­sje­te Sr­bi­ji, mo­ći da po­ka­že re­zul­ta­te raz­go­vo­ra ko­je je ima­la sa njim – lek­to­rat ko­ji će do­bi­ti, kao i ko­nač­no ob­no­vlje­nu Ku­ću ba­na Je­la­či­ća, kul­tur­no-umet­nič­ka dru­štva će do­bi­ti ve­ća fi­nan­sij­ska sred­stva i mno­go to­ga će bi­ti uči­nje­no ka­ko bi se na te­re­nu olak­šao ži­vog pri­pad­ni­ci­ma hr­vat­ske na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne.
– Išao sam i da ohra­brim Sr­be ko­ji ži­ve u Hr­vat­skoj. Vi­dje­li ste u Vr­gin­mo­stu da je bi­lo 30 lju­di iza ka­me­re ko­ji ni­je­su htje­li da se vi­de. Ka­da sam go­sto­vao u po­ro­di­ci u se­lu Pod­gor­je, pr­vo su na­vu­kli za­vje­se – pre­nio je sta­nje do­da­ju­ći da ne ka­že da po­sto­ji ra­ci­o­nal­ni raz­log za strah, ali se Sr­bi ta­ko osje­ća­ju.Tan­jug – M.Nj.


Po­no­san na pje­va­nje „Bo­že prav­de” u Za­gre­bu

Is­ta­kao je i da je bio po­no­san na či­nje­ni­cu da su pri­sut­ni u dvo­ra­ni „Li­sin­ski” pje­va­li him­nu „Bo­že prav­de”.
– Ni­ka­da se u Za­gre­bu i Hr­vat­skoj od 1995. go­di­ne od „Olu­je”, ni­je ču­lo da ono­li­ko lju­di pje­va „Bo­že prav­de”. Pr­vi put su smje­li da pu­ste glas – uka­zao je Vu­čić do­da­ju­ći da je to bi­lo upr­kos pri­ti­sci­ma ko­ji su bi­li sve sa­mo ne ma­li.
– Da li mi­sli­te da ne bih imao šta da od­go­vo­rom go­spo­di­nu Ma­ri Bu­lju ka­da mi je do­ba­ci­vao, pa pro­mi­je­nio bo­ju. Re­kao sam – sto da­na ne­će­mo ni­šta da go­vo­ri­mo i od­go­va­ra­mo, da vi­di­mo da li mo­že da se pri­mi to u Hr­vat­skoj, za šta mi­slim da je ve­o­ma va­žno i zna­čaj­no – na­po­me­nuo je pred­sjed­nik.