Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Ko­nač­no je kre­nu­lo. Ko­nač­no smo uze­li stvar u svo­je ru­ke. Ko­nač­no smo se od­gla­vi­li, a bi­li smo za­gla­vlje­ni u ne­ka­kvom euro­a­tlan­tskom gli­bu, u li­be­ral­no- mo­ne­tar­noj ka­lju­zi s om­či­com oko vra­ta. Ko­nač­no smo, opet, po­di­vlja­li, a bi­li smo mir­ni, pre­mir­ni, re­kao bi ne­ki na­iv­ko, go­to­vo mr­tvi ona­ko po­lo­mlje­nih ro­go­va i pod­vi­je­nog re­pi­ća...
Va­žno je da nam je kre­nu­lo. Po­sli­je du­ge, pre­du­ge pa­u­ze, po­sli­je mir­nog pre­mir­nog ne­iz­dr­ža. Opet smo svo­ju sud­bi­nu uze­li u svo­je ša­ke, u svo­je pe­sni­ce, u svo­je zu­be. Opet smo ono što smi bi­li: za­pje­nje­ni i mah­ni­ti, sreć­ni i za­huk­ta­li. Kre­nuo je naš bus-eks ju eks­pres, bus plus. Naš bi­jes i stres..
A bi­li smo, kan­da, za­bo­ra­vlje­ni. Na­ša olu­pa­na biv­ša lje­po­ta sun­ča­la se po­red glav­ne evrop­ske dža­de. Ki­snu­la je u ko­ro­vu rav­no­duš­ja po­skraj­nu­ta od glav­nog evrop­skog pu­ta. Bi­li smo, uža­sa­va­ju­će du­go, pre­pu­šte­ni ne­ka­kvim is­toč­njač­kim me­di­ta­ci­ja­ma, ne­ka­kvim za­pad­njač­kim ha­lu­ci­na­ci­ja­ma. I go­to­vo da smo se ne­ka­ko kao opet za­vo­lje­li, ona­ko stra­sno i ne­is­kre­no, ka­ko sa­mo mi zna­mo. Mi­slim, vo­lje­li smo se jav­no, a mr­zje­li se taj­no i slat­ko, šar­mant­no i šme­ker­ski. A sa­da se opet, hva­la đa­vo­lu, mr­zi­mo jav­no i mr­zi­mo taj­no i bez vo­lje­nih mr­žnji ne mo­že­mo da za­mi­sli­mo ni je­dan je­di­ni mr­zo­ljub­ni li­je­pi dan...
U na­šem od­gla­vlje­nom eks ju bu­su ima sve­ga, ima sva­če­ga, sa­mo nje­ga ne­ma. Na vo­za­ča, na­rav­no, mi­slim. Ima i mon­te­ne­grin­ske pre­va­re i lo­po­vlu­ka, i hr­vat­skog ve­li­kog ni­šta­vi­la, a bog­me i srp­ske ma­le ve­li­či­ne. Pa još za­huk­ta­la bo­san­ska šer­pi­ca sa is­kr­za­nim no­stal­gič­nim tuf­ni­ca­ma... No, va­žno je da je kre­nu­lo. Ona­ko že­sto­ko, mu­ški, zbr­za­no... Još kad bi ne­ko pri­dr­ža­vao vo­lan, sti­gli bi­smo baš da­le­ko...
U na­šem ve­se­lom eks ju bu­su, od mi­lo­šte na­zva­nom brod lu­da­ka i lu­đa­ka ima i ma­lih i ve­li­kih i pro­šlih i bu­du­ćih i na­ših i ja­šta- nji­ho­vih, a za­pra­vo, ni­kog i ni­čeg no­vog ne­ma. Bar da je ne­ko no­vo li­ce umje­sto sta­rih li­ca sa no­vim ma­ska­ma, mo­žda bi nam išlo još br­že ili još spo­ri­je, vi­le zna­ju...
Mi­lo, mi­lov­či­ći, mi­li­o­ni, lo­pov­či­ći...Sve­to­vo hri­šćan­sko mi­lo­sr­đe i ši­šnje­raj, Ća­ki­jev re­al­po­li­tič­ki svin­ge­raj, Kri­vo­ka­pi­će­ve kri­ve re­vo­lu­ci­je, Go­ra­no­ve ne­na­da­ne evo­lu­ci­je, su­zav­ci i glad­ni rad­ni­ci, pen­dre­ci i pre­je­de­ni ne­rad­ni­ci ko­ji se zdu­šno, sto­ma­kom bez sr­ca, ke­som bez dna, bo­re za rad­nič­ka pra­va. Ali kre­nu­lo je, va­žno je da je kre­nu­lo i da se br­zi­na na­glo, ona­ko sr­di­to i bez mi­lo­sti, po­ja­ča­va...
Pa ne­ka­kav Zo­ran Mi­la­no­vić, po­sti­đen sop­stve­nim ime­nom, od mi­lo­šte na­zvan li­je­vi Pa­ve­lić, od oca par­ti­za­na i đe­da usta­še, od ba­be, valj­da do­mo­bran­ke, ko bi to znao, ko bi rje­šio taj lu­ci­fe­rov­ski ana­gram, to grd­no ču­do ko­je se na­sta­ni­lo u ma­lom ma­lec­nom čo­vje­ko­li­kom sa pe­to­kra­kom, valj­da na ka­pi, i ka­mom, valj­da za po­ja­som. I to je ušlo u naš eks ju bus i do­da­lo gas do da­ske uz po­pjev­ke i za­pjev­ke Ko­lin­di­ce i onog Tomp­so­na, hr­vat­skog, valj­da, Ho­me­ra, ko će ga zna­ti...
Pa ne­ka­kav Ba­kir, od oca rah­me­tli Ali­je, sa svo­jim su­zdr­ža­nim neo­do­lji­vim osmi­je­hom, pro­sto oča­ra­va­ju­ćim, ona­ko pred­smrt­nim, i svo­jim slat­kim, a otrov­nim ba­kla­vi­ca­ma i bo­je­vim tu­fa­hi­ja­ma. Ko ne uzme pre­ži­vje­će, ko uzme za­sla­di­će se ona­ko, valj­da, po­sljed­nji, a ne i pr­vi put. I to je ušlo u naš eks ju bus i pri­da­lo gas ona­ko faj­ter­ski, bez mi­lo­sti, do pr­ve kri­vi­ne ili kri­ve Dri­ne, ko će ga zna­ti..
Pa ne­ka­kve muf­ti­je u ci­vi­lu, pa ne­ka­kvi fra­tri u ma­skir­noj i po­po­vi ne­ka­kvi ko­ji se jav­no kr­ste, a taj­no pro­kli­nju lo­šu ber­bu i ma­lo­bu­džet­ske vjer­ni­ke...Pa agre­sor­ski bra­ni­te­lji i agre­siv­ni od­bra­ni­te­lji, usko­ci i haj­du­ci, iza­bra­ni na­rav­no, ja­ka­ko, na de­mo­krat­skim je­bo­te- iz­bo­ri­ma... I to je ušlo u naš eks ju bus i pri­do­da­lo gas ona­ko kr­vo­žed­no i pa­ra­žed­no..
Pa naš Mi­le Do­dik, sa svo­jim re­fe­ren­du­mi­ma i dej­to­ni­ma, sa svo­jim po­zdra­vi­ma i če­stit­ka­ma, sa svo­jim po­si­je­li­ma i sva­tov­skim pje­sma­ma, sa svo­jim pre­vre­lim sno­vi­ma i uza­vre­lim osje­ća­nji­ma. Čo­vjek, ne­ki bi re­kli Sr­ben­da, ko­ji će se od ta­mo ne­če­ga, ve­li­kog i slav­nog, vo­lje­nog i sa­nja­nog, jed­nom pro­sto ras­pr­snu­ti, u hi­lja­du hi­lja­da ma­lih do­di­ka ko­ji će, jed­nom ili ni­ka­da, ostva­ri­ti sve na­še sno­ve. I to je ušlo u naš eks ju bus i na­ga­zi­lo na pa­pu­či­cu ur­la­ju­ći sup­til­no od br­zi­ne i od mi­lja...
Pa naš Ivi­ca, na pr­vi po­gled smi­je­šan, na dru­gi po­gled opa­sno smi­je­šan, na tre­ći po­gled smi­je­šno opa­san, ne­sta­šni dje­čak sr­bi­jan­ske po­drum-po­li­ti­ke či­ji je kraj­nji do­met Ivi­ca, na vla­sti i ma­ri­ca bez Ivi­ce. Pa ži­vo­pi­sni Vu­lin, in­di­vi­dua bez do­me­ta, Vu­či­će­va te­ška ha­u­bi­ca pu­nje­na ćor­ci­ma, pa će­vap­či­ći i plje­ska­vi­ce, ku­pu­si­ja­de i ro­šti­lji­ja­de, hleb i strah, aj­var i mr­žnja, šilj­kan i ti­tov­ka. I to je ušlo u naš eks ju bus i pri­gnje­či­lo ne­či­ju no­žur­du ko­ja je već na ga­su uz kle­tve i za­kli­nja­nja, pri­jet­nje i pol­tro­ni­sa­nja...
Ali, va­žno je da je kre­nu­lo. I kad ni­je mo­glo da upa­li, ona­ko slo­žno smo ga gur­nu­li, ne shva­ta­ju­ći ni ku­da ga gu­ra­mo ni za­što smo ga gur­nu­li. Ali, to smo, valj­da, mi, ni­ka­da se, valj­da, ne pi­ta­mo:za­što, ne­go: ka­ko...
Bi­će još pran­gi­ja­nja, ži­vi bi­li. Ne da­mo se mi baš ta­ko la­ko. Bi­će još ve­se­lih pa­ra­sto­sa i tu­žnih po­si­je­la. I ta­mo i ova­mo. Ni­je još đa­vo do­šao po svo­je.
Va­žno je da nam je kre­nu­lo. I da se za­huk­ta­va. I da se ne oba­zi­re­mo na gla­so­ve va­pi­ju­ćih ko­ji nam po­mi­nju re­tro­vi­zor. Kao da na­ma re­tro­vi­zor tre­ba dok ši­ba­mo u ri­kverc...
(Autor je knji­žev­nik)