Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Primijeti vjeverica dru­gu vjevericu da se zablenula u neš­to.
Primače se pažljivo. Pomirisa okolinu. Pogleda lijevo-desno. Nju­šnu je pod rep. Ispravi glavu, pa joj se privuče do uveta:
-Šta gledaš to?
-Pssst! - metnu kandžicu na nju­šku - Vi­di (pokaza put krošnje, nedaleko od njih). Zmija.
Sad već ona druga nategnu oči i upi­ždri.
Zbilja, ugleda neš­to dugačko, šarengasto, boje drveta. Nije se micalo. Naleglo. Tek tako.
-Ma kakvi! To je grana.
-Kažem ti, zmija.
-Jok!
-Zmija!
-Nema šanse!
-Što si zamlatn­ut tako? Zmija, bre.
-Kažem ti "nema šanse". Grančina.
-Ma!... - iznerviran uzima žir - Gledaj sad - i baci ga. Udari u "to". Žir se odbi. "To" se ne pomaknu. - Vi­diš kako se odbilo? Nije se čulo "tud", već "fup"! Zmijurina podmukla.
-Nope - ovaj tek sad ubjeđeniji - Obična grana.
-Koji si ti moron! - odlomi grančicu, bojažljivo se primače i puc­nu "to" nekoliko puta, pa se brže bolje vrati na bez­bjednu udaljenost. - Uuuh! Jesi sad vidio? Nije bilo "tok - tok", već "flap flap". Meko ko da je guma. Šarka pokvarena.
-Istripovao si se... - pridošla vjeverica zijevnu - ... grana, omečala od vlage, pa ti se učinilo.
Ovome samo što para nije pokuljala kroz uši. Poče da maše kao da želi da zadavi nepovjerljivca. Samo reče "uh!", podiže rep i krenu put "toga".
-Sad ćeš da vi­diš da nije grana - skoči na "to". To se ne pomjeri.
Sumnjičavi nakrivi obrvu.
Ovaj skoči još jednom... pa još jednom... pa, još koji put. Zmija se naglo okrenu, smota ga, pritegnu i posmotri. Proguta u komadu. Obliznu se i reče "mnjam"... i zalegnu opet na isto mjesto.
-AAAAAH!!! - onaj što je tvrdio drugačije krik­nu - Sve ti j....! - više nije bilo mjesta sum­nji - Ladno zmija!
Odmače se još malo, ali nije skidao pogleda sa nje.
Uto, niot­kuda, banu još jedna vjeverica:
-Ej!
Ovoga umalo srčka ne strefi.
-Aaaa! - uhvati se za srce - Budalo jedna! Prestravi me!
-Šta radiš to?
- Pssst! Vi­di ono... - drhtavom kandžicom pokaza na dugačko, šarengasto - Zmija!
-Hm... - naš­kilji oko i poče da procjenjuje - ... Ja bih rekao da je grana.
Uhvati ga za revere krzna:
-Slušaj me! I ja... i ja sam tako mislio! Malo prije se protegla i pojela jednog od naših.
-Ko bolan! Ono?! - maknu mu šapice sa sebe - Grana, jadan ne bio.
-O ku­ku! - poče da isteže sopstvene uši - Vjeruj mi! I ja sam mislio da je grana, pa je lik malo prije otišao do nje da me ubijedi da nije... skakao nekoliko puta po njoj. Guja se okrenula i smazala ga!
-Sad ćeš da vi­diš... - novajlija ga pomjeri i krenu put zmije - ... dokazaću ti da si umislio. I da je grana.
-Ne, avetinjo! - poče da ga vuče za rep, ali se ovaj izmigolji - Nemoj! Ne idi! Poješće te.
I taman kad se ispeo na leđa zmiji, krenu da zausti "Vi­diš da je gra...", glavurina gmaza se ukaza i proždra krznaća. Tako nesta još jedna vjeverica.
-Lele! - ovaj se prenerazi i šapicama zategnu facu. Neš­to ga dodirnu do leđa. Krik­nu "AAaarghaaaaAA!" - skoči nakostriješen. Pred njim su stajale tri posve druge vjeverice.
-Šta ti je?
-Ta-tamo... - kandžica se tresla pokazujući put zalegle zmije.
-Ha? - zagledaše se u ču­du - Uplašio si se od grane?
Odjednom prestade da se trese. Faca mu ublijedi. Zu­bi­ći sijevnuše. Podiže šapicu visoko... pa joj zavarda takvu šamarčinu da su joj uši zapukle.
-Jeste! Grana je! - i ode do nje da im to i dokaže.

* * *

Živimo gledajući u strahove.
Najpametniji stradaju pr­vi.
Znanje najlošije prenose oni koji su ga kasno stekli.
Krat­kovidost je česta.
Mada, i dalekovidost se smatra poremećajem.
Šamare udaraj samo kada poludiš.
Svi na kraju prihvatimo pogrešna ubjeđenja. Lak­še je.
Svakodnevno umiremo dokazajući očigledno.
(Autor je knji­žev­nik)