Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic. Pa ka­že, znaš li onaj o Džejms Bon­du?
Elem, sta­jao taj­ni agent 007 za šan­kom u ba­ru, pio svoj mar­ti­ni i stal­no ne­što gle­dao u ruč­ni sat, pro­vje­ra­vao i kuc­kao o nje­ga. Gle­da­la to sa stra­ne atrak­tiv­na pla­vu­ša du­gih no­gu, za­in­tri­gi­ra­la se i ko­nač­no ja­vi­la ma­znim gla­som: “Go­spo­đa ka­sni, ha?” “Mo­lim? Ah, ne, ne če­kam ni­ko­ga”, na­smi­jao se Džejms Bond.
“Vi vje­ro­vat­no mi­sli­te na ovaj ruč­ni sat, to je za­pra­vo spe­ci­jal­ni, vi­so­ko­so­fi­sti­ci­ra­ni al­fa-ta­la­sni sat.” “Al­fa-sat? Šta je ta­ko spe­ci­jal­no s njim?”, upi­ta on­da ona, a on joj ona­ko, kao ma­lo i ne­za­in­te­re­so­va­no, po­če ob­ja­šnja­va­ti: “Al­fa-sat, oba­ve­zna opre­ma taj­nih age­na­ta, na­pra­vio ga je u svo­oj la­bo­ra­to­ri­ji naš glav­ni maj­stor Q. Emi­tu­je al­fa-ta­la­se, ne­što slič­no rend­gen­skim zra­ci­ma, po­mo­ću ko­jih me oba­vje­šta­va i uka­zu­je na stva­ri ne­vi­dlji­ve oku obič­nog smrt­ni­ka.”
“Za­i­sta? Na pri­mjer…?”, pri­ma­kla se on­da pla­vu­ša ma­lo bli­že. “Pa, na pri­mjer”, ot­pi­je taj­ni agent 007 gu­tljaj mar­ti­ni­ja i po­gle­da na sat, “upra­vo me oba­vje­šta­va da vi, re­ci­mo, uop­šte ne no­si­te ga­ći­ce.” “Do­bar po­ku­šaj”, na­smi­ja­la se sad du­go­no­ga pla­vu­ša, “ali na va­šu ža­lost, ja ga­ći­ce ipak imam.” “Stvar­no?”, iskre­no se iz­ne­na­dio on, “stvar­no”, ko­ket­no od­go­vo­ri ona, za­di­gav­ši ma­lo suk­nju. “Pfu, ma­mu mu”, opso­va na to Bond u svoj spe­ci­jal­ni sat, “opet žu­ri če­tre­spet mi­nu­ta!”
Spe­ci­jal­ni al­fa-sat po­sto­ji, ja­sno, sa­mo u fil­mo­vi­ma, ro­ma­ni­ma i vi­ce­vi­ma o Džejms Bon­du.
U stvar­no­sti, taj­ni agen­ti te stva­ri – to, na­i­me, šta će se do­go­di­ti za če­tr­de­set pet mi­nu­ta sa­ta, ili de­vet mje­se­ci ka­sni­je – do­zna­ju po­ne­što pri­mi­tiv­ni­jim i ni­ma­lo fan­ta­stič­nim me­to­da­ma.
Po­ne­kad su to ope­ra­tiv­na sa­zna­nja do ko­jih taj­ni agent do­la­zi pra­te­ći vi­so­ke funk­ci­o­ne­re, mi­ni­stre, di­rek­to­re i ge­ne­ra­le, ili za­vo­de­ći nji­ho­ve do­ko­ne, la­ko­mi­sle­ne su­pru­ge, a po­ne­kad tek pro­jek­ci­je do ko­jih agent do­la­zi pra­te­ći dnev­nu štam­pu i te­le­vi­zij­ske vi­je­sti.
Taj­nom agen­tu Sa­ki­bu, Sa­kib Sof­tić - te stva­ri, re­ci­mo, do­la­ze po­štom, na kuć­nu adre­su.
Još 26. ma­ja 2016. go­di­ne, da­kle pri­je vi­še od de­vet mje­se­ci, Sa­kib, Sa­kib Sof­tić, agent Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne pred Me­đu­na­rod­nim tri­bu­na­lom za rat­ne zlo­či­ne u Ha­gu – do­bio je ta­ko pi­sa­ni pod­ne­sak ko­jim sud­ski se­kre­ta­ri­jat od­go­va­ra na nje­gov upit i oba­vje­šta­va ga ka­ko nje­go­vo ime­no­va­nje za opu­no­mo­će­ni­ka BiH u pred­me­tu iz 2007., u ko­jem je Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja 2007. oslo­bo­đe­na op­tu­žbi za uče­stvo­va­nje u ge­no­ci­du u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ne va­ži i za po­stu­pak re­vi­zi­je te pre­su­de, na­ja­vljen do fe­bru­a­ra 2017. Od­no­sno, da će za po­stu­pak re­vi­zi­je tre­ba­ti no­vo ime­no­va­nje.
Taj­ni agent Sof­tić, Sa­kib Sof­tić, ni­je - ka­ko vi­di­te - mo­rao pra­ti­ti su­di­je i tu­ži­te­lje Me­đu­na­rod­nog tri­bu­na­la za rat­ne zlo­či­ne, ni­ti po ba­ro­vi­ma za­vo­di­ti taj­ni­ce i slu­žbe­ni­ce ha­škog su­da. Sve što je taj­nom agen­tu Sof­ti­ću, Sa­ki­bu Sof­ti­ću, tre­ba­lo bio je vi­so­ko­so­fi­sti­ci­ra­ni plaj­vaz, par tak­se­nih ma­ra­ka i spe­ci­jal­ni apa­rat za ljud­sko raz­go­va­ra­nje na da­lji­nu, ta­ko­zva­ni te­le­fon, da svo­me še­fu Ba­ki­ru Izet­be­go­vi­ću u Sa­ra­je­vu ja­vi ka­ko su zja­ni­li re­vi­zi­ju pre­su­de za ge­no­cid.
“Do­bar po­ku­šaj”, na­smi­jao se, ve­le, Ba­kir ta­da, “ali na nji­ho­vu ža­lost, mi za­htjev za re­vi­zi­ju pod­no­si­mo tek u fe­bru­a­ru slje­de­će go­di­ne.” “Pfu, ma­mu im”, opso­vao je na to taj­ni agent Sof­tić, Sa­kib Sof­tić, “opet mi po­šta žu­ri de­vet mje­se­ci!”
Šta je tač­no mi­slio ha­ški taj­ni agent 007, če­mu se tač­no na­dao nje­gov šef Ba­kir Izet­be­go­vić, ni­ko ni­kad sa­znao ni­je. Je li mi­slio da se u tri­bu­na­lu za­je.ava­ju, ili da će do fe­bru­a­ra 2017. sve za­bo­ra­vi­ti, ka­ko se već do fe­bru­a­ra stva­ri za­bo­ra­vlja­ju u Bo­sni, ili da će se Sr­bi­ja u po­sljed­njem tre­nut­ku slo­mi­ti i pla­ču­ći sa­ma pri­zna­ti ge­no­cid – đa­vo će zna­ti. Tek, pu­nih de­vet mje­se­ci ota­da i agent Sof­tić, Sa­kib Sof­tić, i Izet­be­go­vić, Ba­kir Izet­be­go­vić zna­li su da nji­hov za­htjev za re­vi­zi­jom pre­su­de za ge­no­cid pro­tiv Sr­bi­je ne­će pro­ći, da ne­će za­pra­vo bi­ti ni pri­mljen - da će lju­ba­zna go­spo­đa na šal­te­ru Tri­bu­na­la agen­tu Sof­ti­ću pri­stoj­no vra­ti­ti do­ku­men­ta­ci­ju i upo­zo­ri­ti ga ka­ko ne­do­sta­je va­lja­na, pot­pi­sa­na i pe­ča­ti­ra­na pu­no­moć dr­ža­ve ko­ju za­stu­pa - pa ipak su ci­je­lo vri­je­me, svih de­vet mje­se­ci, uvje­ra­va­li bo­šnjač­ku jav­nost ka­ko je prav­da spo­ra, ali do­sti­žna, i ka­ko oslo­ba­đa­ju­ća pre­su­da mo­ra pa­sti.
Šta­vi­še, de­set da­na ra­ni­je Ba­kir je na kon­sul­ta­ci­ja­ma oku­pio sa­mu kre­mu bo­šnjač­ke in­te­li­gen­ci­je, uni­ver­zi­zet­ske pro­fe­so­re, pred­stav­ni­ke bo­šnjač­kih udru­že­nja i naj­vi­še prav­ne auto­ri­te­te u ze­mlji, pa na­kon sa­stan­ka sve­ča­no ob­zna­nio ka­ko će 23. fe­bru­a­ra ko­nač­no bi­ti pod­ne­sen za­htjev za re­vi­zi­ju pre­su­de iz 2007. Šta­vi­še, na di­rekt­no pi­ta­nje no­vi­na­ra va­ži li još sta­ra Sof­ti­će­va pu­no­moć za za­stu­pa­nje BiH pred Ha­škim tri­bu­na­lom, Ba­kir Izet­be­go­vić je – pod­sje­ćam, pu­nih de­vet mje­se­ci na­kon što ga je taj­ni agent Sof­tić, Sa­kib Sof­tić, oba­vi­je­stio da mu pu­no­moć vi­še ne vri­je­di - hlad­no­krv­no od­go­vo­rio: “Pu­no­moć Sa­ki­ba Sof­ti­ća za za­stu­pa­nje BiH još vri­je­di.”
Ohra­bren ta­ko ne­po­ko­le­blji­vom vje­rom svog še­fa i sve­ča­no is­pra­ćen na­da­ma su­na­rod­ni­ka i nji­ho­vih prav­nih struč­nja­ka, agent Sof­tić, Sa­kib Sof­tić, oti­šao je na­po­slet­ku u Me­đu­na­rod­ni sud u Ha­gu i ured­no pre­dao Apli­ka­ci­ju za re­vi­zi­ju pre­su­de iz 2007., a lju­ba­zna go­spo­đa na šal­te­ru sa­mo mu je pri­stoj­no vra­ti­la do­ku­men­ta­ci­ju i upo­zo­ri­la ga ka­ko – gle ču­da! - ne­do­sta­je va­lja­na, pot­pi­sa­na i pe­ča­ti­ra­na pu­no­moć dr­ža­ve ko­ju za­stu­pa.
“Ne, go­spo­di­ne”, na kra­ju se ma­lo i iz­ner­vi­ra­la, “ne mo­že ruč­ni sat. I ne za­ni­ma me ko vam ga je po­klo­nio.”
Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, ukrat­ko, zja­ni­la re­vi­zi­ju.
A Ba­kir Izet­be­go­vić, sun­ce ta­ti­no, sad ja­di­ku­je nad hu­dom sud­bom Bo­šnja­ka i pro­zi­va svjet­sku an­ti­mu­sli­man­sku za­vje­ru, pa re­zig­ni­ra­no kon­sta­tu­je ka­ko je Ha­ški tri­bu­nal po­li­tič­ki sud i ka­ko je tač­no znao da će ta­ko bi­ti, i da će Hag od­bi­ti da su­di Sr­bi­ji za ge­no­cid. Ka­ko je znao? Eh, ka­ko je znao! Ja­vi­li mu pri­je de­vet mje­se­ci, eto ka­ko je znao.
Ne bi ova ri­jet­ko im­be­cil­na epi­zo­da iz sa­vre­me­ne po­vi­je­sti Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne bi­la vri­jed­na ovo­li­ko slo­va, da ra­zor­no pre­ci­zno ne osli­ka­va na­čin na ko­ji funk­ci­o­ni­šu bo­šnjač­ke po­li­tič­ke eli­te, što evo pu­nih dva­de­set pet go­di­na je.u Bo­šnja­ke u in­ter­va­li­ma od de­vet mje­se­ci, pu­šta­ju­ći odu­še­vlje­ni na­rod da vje­ru­je ka­ko će se stvar za de­vet mje­se­ci iz­ro­di­ti. Pa on­da, ja­sno, već do fe­bru­a­ra sve za­bo­ra­vi.
Ne­što kao u onom dru­gom Ko­ži­nom vi­cu, ono­me kad je Ba­kir pu­nih de­vet mje­se­ci mo­lio do­brog Al­la­ha, dž. š., da mu sre­di pre­su­du pro­tiv Sr­bi­je za ge­no­cid. Sve dok do­brom Al­la­hu, dž. š., ni­je do­sa­di­lo, pa mu za­gr­mio od­o­zgo da ko­nač­no ode na ki­osk Lo­ta i is­pu­ni li­stić. “Li­stić?!”, iz­ne­na­dio se Ba­kir. “Mi­sliš, apli­ka­ci­ju?” “Ne, ne, ne­go baš Lo­to”, od­go­vo­rio mu Ovaj. “Za apli­ka­ci­ju ti tre­ba pu­no­moć agen­tu.”
www.bu­ka.com