Autor: Zo­ran Ke­sić

Uko­li­ko se ovo­ga tre­nut­ka, umje­sto što pi­šem ovaj tekst, pre­se­lim na Fej­sbuk, ve­li­ke su šan­se da ću vr­lo br­zo ugle­da­ti fo­to­gra­fi­je kre­zu­bih lju­di ne­u­gled­ne spo­lja­šnjo­sti i di­sku­ta­bil­nih hi­gi­jen­skih na­vi­ka ka­ko ma­šu za­sta­va­ma na mi­tin­gu, di­žu ru­ke ka ne­bu i svom po­li­tič­kom ido­lu, ili pro­ždi­ru za­slu­že­ni lanč pa­ket.
Fo­to­gra­fi­je su sa pred­iz­bor­nih mi­tin­ga ko­ji se ovih da­na or­ga­ni­zu­ju ši­rom Sr­bi­je. Ne po­sta­vlja­ju ih na dru­štve­ne mre­že ovi ko­ji su na sli­ka­ma. Vje­ro­vat­no ve­ći­na njih i ni­je na dru­štve­nim mre­ža­ma. I ne za­ni­ma ih sli­ka­nje, već dnev­ni­ca i lanč pa­ket.
Le­gi­tim­no. Ni sam ne­mam ni­šta pro­tiv dnev­ni­ca i lanč pa­ke­ta. Kre­zu­be po­sta­vlja­ju na Fej­sbuk oni ko­ji­ma su ti kre­zu­bi mi­tin­ga­ši krun­ski do­kaz da je to za šta kre­zu­bi na­vi­ja­ju po­gre­šno. Na­zo­vi­mo an­ti­po­de kre­zu­bih, re­ci­mo, sve­zu­bi.
“Po­gle­daj­te ko­li­ko je sa­mo ru­žan i ja­dan ovaj kre­zu­bi”, ka­že sve­zu­bi. “Fuj! Pa zar ta­kav smr­dlji­vac da od­lu­ču­je o mo­joj sud­bi­ni!?”
Sve­zu­bi sa gnu­ša­njem po­sma­tra kre­zu­be i sma­tra lič­nom uvre­dom či­nje­ni­cu da je glas kre­zu­bog jed­na­ko va­žan kao i nje­gov. Ne pro­por­ci­o­nal­no ma­nji u od­no­su na broj zu­ba, već pot­pu­no egal. Imaš zu­be, ne­maš zu­be - u in­ti­mi gla­sač­ke ka­bi­ne pot­pu­no jed­na­ko su bit­ni (ili ne­bit­ni) i kre­zu­bi, i sve­zu­bi.
Ta spo­zna­ja do­vo­di sve­zu­bog do lu­di­la. On, ko­ji je ubi­je­đen u svo­ju sve­zu­bač­ku su­per­i­or­nost nad kre­zu­bim, on ko­ji je i ljep­ši, i pa­met­ni­ji, on ko­ji je vi­dio svi­je­ta, on ko­ji zna po­ne­što i o umjet­no­sti, i o fi­lo­zo­fi­ji, i o mo­di, i o adver­taj­zin­gu, on ko­ji je svje­stan zna­ča­ja de­zo­do­ran­sa... isto je va­žan kao i kre­zu­bi. Ka­kva de­val­va­ci­ja vri­jed­no­sti zu­ba! U nor­mal­nim okol­no­sti­ma, a to su oni ri­jet­ki pe­ri­o­di ka­da ni­smo u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji, sve­zu­bi ne raz­mi­šlja o kre­zu­bi­ma. Ne­ma­ju ni mno­go do­dir­nih ta­ča­ka. Uni­ver­zum sve­zu­bih i uni­ver­zum kre­zu­bih su­da­ra­ju se sa­mo uoči iz­bo­ra.
On­da se sve­zu­bi pod­sje­ti ko­li­ko mr­zi kre­zu­be zbog či­nje­ni­ce da su kre­zu­bi u ve­li­koj ve­ći­ni i da će vje­ro­vat­no opet tri­jum­fo­va­ti. On­da se kre­zu­bi pod­sje­ti ko­li­ko mr­zi sve­zu­be zbog nji­ho­ve uobra­že­no­sti, nad­me­no­sti i či­nje­ni­ce da ih, sa­mo zbog okol­no­sti da ima­ju sve zu­be, kon­stant­no po­sma­tra­ju sa vi­si­ne.
‘Ho­će­mo zu­be, ho­će­mo zu­be...’
“Po­gle­daj­te, dra­gi mo­ji kre­zu­bi, one sve­zu­be”, be­sje­di na mi­tin­gu kan­di­dat. Kre­zu­bi: “Uaaaaaaaa...”
“Po­gle­daj­te te nji­ho­ve bli­sta­ve re­do­ve um­nja­ka, kut­nja­ka i se­ku­ti­ća. Nji­hov dah odi­še svje­ži­nom pla­nin­skog po­to­ka, nji­hov osmi­jeh je ši­rok, nji­hov po­lju­bac ne­ma aro­mu ka­ri­je­sa, vi­nja­ka, du­va­na i pa­ri­ze­ra. Ka­ko to, pi­ta­te se, dra­gi kre­zu­bi. E, pa ta­ko što su, dok ste vi na­por­no ra­di­li i gu­bi­li zu­be, oni kra­li i išli kod zu­ba­ra. I to kod pri­vat­ni­ka. A zna­te li, po­što­va­ni kre­zu­bi, ko­li­ko ko­šta sa­mo da uđeš u or­di­na­ci­ju pri­vat­nog sto­ma­to­lo­ga? To­li­ko ko­li­ko vi po­šte­nim ra­dom ni­ka­da ne bi­ste mo­gli da pri­u­šti­te.”
Kre­zu­bi: “Lo­po­vi, lo­po­vi...”
“Oni vam se pod­smi­je­va­ju, oni go­vo­re da ste ru­žni, ali mi im po­ru­ču­je­mo: opet će­mo vas po­bi­je­di­ti. Dža­ba vam zu­bi!”
Kre­zu­bi: “Ta­ko je­e­e­ee...”
“A ka­da ih po­bi­je­di­mo, na­sta­vi­će­mo sa den­tal­nim re­for­ma­ma i, vi­dje­će­te, ni­je da­le­ko dan ka­da će svi kre­zu­bi me­đu va­ma mo­ći da pri­u­šte se­bi no­ve, li­je­pe i ja­ke zu­be.”
Kre­zu­bi: “Ho­će­mo zu­be, ho­će­mo zu­be...”
Na­kon mi­tin­ga, kre­zu­bi se auto­bu­si­ma vra­ća­ju svo­jim do­mo­vi­ma, ki­lo­me­tri­ma uda­lje­nim od gra­da u ko­me su glu­mi­li spon­ta­no oku­plje­ne sta­nov­ni­ke. Ob­ra­do­va­će svo­je bli­žnje ra­do­snom vi­je­šću da usko­ro svi do­bi­ja­ju no­ve zu­be.
Kan­di­dat se vra­ća ku­ći. Ma­lu ne­la­go­du mu stva­ra spo­zna­ja da, iako je sve­zub, za­vi­si eto od ma­se kre­zu­bih.
“Za­što mi sve­zu­bi ne pri­zna­ju oči­gled­nu či­nje­ni­cu da imam sve zu­be? Za­što me ne pri­hva­te kao svog? Ka­ko da ih na­tje­ram da me za­vo­le?”, raz­mi­šlja on.
A on­da mu pad­ne na pa­met jed­na ble­sa­va ide­ja i on joj se od sr­ca na­smi­ja:
“Ako me već sve­zu­bi ne pri­hva­ta­ju, po­va­di­ću im zu­be, pa će me kad po­sta­nu kre­zu­bi sva­ka­ko za­vo­lje­ti.”
Udob­no se za­va­li na zad­njem sje­di­štu slu­žbe­nog auto­mo­bi­la, sklo­pi oči i po­če da ma­šta ko­jim re­dom bi is­tak­nu­tim sve­zu­bi­ma va­dio zu­be.
Al Ja­ze­e­ra