- Autor: Ma­ti­ja Beć­ko­vić

Isto­ri­ja je do­vo­di­la u sum­nju čak i mje­sto gdje se bit­ka do­go­di­la, a po­e­zi­ja je Ko­so­vo uoči­la još pri­je Ko­so­va. Po­et­ska pro­ni­ca­nja su do­seg­nu­la da će to uba­vo po­lje po­sta­ti ne sa­mo uboj­no, ne­go i usud­no i pre­sud­no. Pje­snik je ovo po­lje odav­no iza­brao da smje­sti svo­ju pje­smu.
Pret­ko­sov­ske pje­sme po­či­nju ot­mi­com že­na i Ba­no­vić Stra­hi­nja baš na Ko­so­vu po­ka­zu­je svo­ju mo­ral­nu ri­jet­kost.
I Mar­ko Kra­lje­vić ide pra­vo na Ko­so­vo kod bi­je­le Sa­mo­dre­že cr­kve da pre­su­di na ko­me je car­stvo. Maj­ka Je­vro­si­ma iz­go­vo­ri­će pri­je La­za­re­vog opre­dje­lje­nja, re­ski­je i srp­ski­je sve­de­nu bi­blij­sku ri­ječ: ,,Bo­lje ti je iz­gu­bi­ti gla­vu ne­go svo­ju ogr’je­ši­ti du­šu’’!
Eto, ko­li­ka je vri­jed­nost du­še, i ka­ko je re­ski­ra sva­ko ko se od­lu­či za ži­vot po sva­ku ci­je­nu.
Kao da su još iza Kar­pa­ta Sr­bi no­si­li ne­ku ne­sre­ću i kre­nu­li na taj­ni zov ka ovom po­lju, a da ni na­knad­na pa­met ne zna šta ih je po­kre­nu­lo baš na ovu stra­nu i vo­di­lo ka Ko­so­vu.
I Mu­rat ne ide na La­za­ra, ne­go na Ko­so­vo i La­zar ga ne če­ka u Kru­šev­cu ne­go na Ko­so­vu. Na Ko­so­vu za­to da pred­sta­vi cje­li­nu svo­je ze­mlje i ne­ma­njić­ke lo­ze. Za Mu­ra­ta je Ko­so­vo glav­na ka­pi­ja ula­ska u gr­kljan Sr­bi­je i gla­vu Evro­pe. Mu­ra­tu ka­pi­ja za Evro­pu – La­za­ru za ne­be­sa.
Pje­sma sve­zna­telj­ka i nje­na sve­u­vid­nost pre­u­ze­la je na se­be od­go­vor­nost da utvr­di tok bo­ja, od­re­di uče­sni­ke i pre­su­di po­bjed­ni­ka. Če­sti­to­ga kne­za je pro­iz­ve­la za ca­ra, ca­ru da­la ca­ri­cu, ca­ri­ci bra­ću, bra­ći ime­na. Ni­je za­bo­ra­vi­la slu­gu Mi­lu­ti­na, Va­i­sti­nu i Go­lu­ba­na. Ni­je iz­o­sta­vi­la ime­na ni hr­to­va, ni ko­nja. Sa­zna­la je ko je ko­me bio kum, ko po­bra­tim, ko dje­ver i ta­ko do­ve­la u krv­no srod­stvo cio na­rod. Pri­zi­va­la je i one ko­ji su umr­li pri­je bo­ja i po­vra­ti­la one ko­ji su se ro­di­li po­sle nje­ga. Do­ve­la i Ara­pa pre­ko­mor­ca, uoči­la ka­kve ko ima oči, od­ne­kud do­zna­la i bo­ju gla­sa svo­jih ju­na­ka. Ta­ko smo do­bi­li dra­go­cje­ne po­je­di­no­sti ko­je je je­di­no mo­gla do­zna­ti po­e­zi­ja.
Sul­ta­na Mu­ra­ta isto­ri­ja ni­je upam­ti­la po do­bru. Ali po­e­zi­ji je za nje­nu pre­đu bio po­treb­ni­ji ple­me­ni­ti Mu­rat. I ona se ni­je oba­zi­ra­la na nje­go­vu su­ro­vost, ne­go ga uči­ni­la oba­zri­vim pre­ma Sr­bi­ma, od či­je je ru­ke po­gi­nuo. Pri­sjen mo­ral­ne osje­tlji­vo­sti je­zi­ka ose­ća se i kad pje­snik ne ka­že Mi­loš ubi, već Mi­loš zgu­bi tur­skog ca­ra Mu­ra­ta. Ko­so­vo je po­sta­lo po­et­ska prav­da za Tur­ke. Sa Ko­so­va su kre­nu­le dvi­je isto­ri­je i jed­na po­e­zi­ja.
U ko­sov­skom pre­da­nju ne­ma ni­čeg što se ko­si ili spo­ri sa dru­gim na­ro­di­ma, sem ako ni­je gri­jeh i go­lo po­sto­ja­nje, i sa­mo pri­pa­da­nje jed­nom na­ro­du.
Na Ko­so­vu ni­ko ni­je za­ka­snio i još uvi­jek sam mo­že iza­bra­ti i ulo­gu i stra­nu.
U ve­li­kim bit­ka­ma go­to­vo ni­kad ni­je po­gi­nuo ni­je­dan ve­li­ki ju­nak, a ka­mo­li vla­dar. Ni­je li smrt kne­za La­za­ra i Mi­lo­ša Obi­li­ća od­lu­či­la ko je naj­ve­ći ju­nak i ko­ja je naj­ve­ća bit­ka?
Na Ko­so­vu se pro­bu­di­la na­ša na­ci­o­nal­na sa­vjest, a kad se sa­vjest jed­nom pro­bu­di vi­še ne mo­že za­spa­ti.
Ko­so­vo je ime za na­šu ne­be­sku otadž­bi­nu, a tu otadž­bi­nu mo­že­mo iz­gu­bi­ti sa­mo du­hov­nim sa­mo­u­bi­stvom.
wwwi­skra.co



U ko­sov­skom pre­da­nju ne­ma ni­čeg što se ko­si ili spo­ri sa dru­gim na­ro­di­ma, sem ako ni­je gri­jeh i go­lo po­sto­ja­nje, i sa­mo pri­pa­da­nje jed­nom na­ro­du