- Autor: Zo­ran Ke­sić

San sva­kog Lu­nje je da po­sta­ne Ma­za. Ma­za, kao što mu i sa­mo ime ka­že, mi­lje­nik je svo­ga ga­zde. Ga­zda ga če­ška, ma­zi, ra­do se igra sa njim, te­pa mu i po­seb­no je nje­žan pre­ma nje­mu.
Ga­zda ba­ci ko­sku, Ma­za je do­ne­se. Ga­zda ka­že ne­što, Ma­za isto to od­la­je, ako tre­ba i sto­ti­nu pu­ta. Gdje ga­zda okom, tu Ma­za sko­kom.
Ma­za je ga­zdi­na ku­ca od po­vje­re­nja.
Naj­vjer­ni­ja me­đu vjer­ni­ma, naj­po­slu­šni­ja me­đu po­slu­šni­ma, naj­dre­si­ra­ni­ja me­đu dre­si­ra­ni­ma.
Ali ne­moj­te ima­ti di­le­me, Ma­za je ne­ka­da isto bio Lu­nja, baš kao što su da­nas sve ove sil­ne stra­nač­ke, ta­blo­id­ne, ana­li­ti­čar­ske i sve dru­ge Lu­nje oko ga­zde. Sve ove Lu­nje ko­je sa za­vi­šću i lju­bo­mo­rom po­sma­tra­ju ka­ko ga­zda mi­lu­je svog Ma­zu. Jav­no, pred svi­ma, na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re.
Lu­nje re­že u se­bi. Mr­ze Ma­zu i naj­ra­di­je bi mu ko­lek­tiv­no pre­gri­zle gr­kljan. Ali zna­ju da bi ih to za sva vre­me­na uda­lji­lo od ga­zde. Po­no­vo bi Lu­nje mo­ra­le u muč­ni pe­ri­od lu­nja­nja u po­tra­zi za no­vim ga­zdom.
Lu­nje za­to ću­te, obo­ri­le nju­ški­ce u pod i če­ka­ju na no­vu ga­zdi­nu za­po­vi­jest.
Ali po­la­ko, či­ta­o­če! Mi­sli­te da se Ma­za pre­ko no­ći od­lu­njio? Mi­sli­te da se po­vje­re­nje ga­zde sti­če tek po­ko­jim oštrim sa­op­šte­njem, tek po­ne­kim ob­la­ći­va­njem pro­tiv­ni­ka, mi­sli­te da je do­volj­no da Lu­nja tek po­ne­ki put bi­je­sno za­gri­ze pa da ne­tom avan­zu­je u Ma­zu?
Lu­nja mo­že po­sta­ti Ma­zom tek na­kon go­di­na i go­di­na vjer­ne slu­žbe, na­kon vi­še uspje­šno iz­gri­ze­nih pro­tiv­ni­ka, na­kon ne­ko­li­ko man­da­ta u mi­ni­star­stvu Pa­trol­nih Ša­pa i ko­nač­no, tek na­kon što ku­po­vi­nom, pla­gi­ja­tom, ili već na li­je­pe oči, na­o­ča­re, ili rep, po­sta­ne Dok­tor Lu­nja.
Naj­no­vi­ja na­slov­na stra­na ki­no­lo­škog gla­sni­ka “Av!” go­vo­ri vi­še od hi­lja­du ri­je­či i naj­bo­lja je mo­ti­va­ci­o­na po­ru­ka svim am­bi­ci­o­znim Lu­nja­ma. Na njoj vi­di­mo ga­zdu ka­ko je po­kro­vi­telj­ski i nje­žno, na gru­di pri­vio svog ču­pa­vog me­zim­ca. Me­zi­mac se ras­pi­la­vio od po­no­sa i lju­ba­vi pre­ma ga­zdi. Ga­zda tap­še Ma­zu po gla­vi­ci, a Ma­za, iako je ku­ca, pre­de kao ma­ca.
Dok­tor Ma­za po­taj­no se na­da no­voj ku­ći­ci. Pre­mi­jer­skoj. Ma­še re­pom od sre­će i uz­bu­đe­nja. Osta­vi­mo ga za sa­da u slat­kim sno­vi­ma i po­gle­daj­mo šta ra­di je­dan Lu­nja.
Pred­sjed­nik po­sla­nič­ke gru­pe Lu­nja, s pra­vom ovih da­na oče­ku­je pri­jem u Ma­ze.
Po­žr­tvo­va­no je ovih da­na oba­vljao po­ga­ni po­sao ko­ji mu je ga­zda za­dao.
Ga­zdi­ne ru­ke, ja­sno, mo­ra­ju osta­ti či­ste. I za­to pr­lja­ve po­slo­ve za­vr­ša­va­ju ša­pe.
Ša­pe su od­štam­pa­le fo­to­gra­fi­je uče­sni­ka pro­te­sta. Ša­pe na te­le­vi­zi­ji dr­že te fo­to­gra­fi­je i la­ju : “Ovo­me je dje­voj­ka ona, da­kle on je to i to…” Re­že: “ovo je sin one, vi­di što po­ka­zu­je sred­nji prst na pro­te­stu (sin do­du­še usli­kan u ne­koj so­bi)…”. Za­vi­ja­ju : “Ovo je sin ono­ga, a maj­ka mu ra­di ona­mo i pri­ma ono­li­ku pla­tu…”. Kev­ću : “Ovaj je no­vi­nar, da­kle on je or­ga­ni­za­tor…ovo je no­vi­nar­ka…da­kle ona je zla…ovo je….”
Je li Lu­nju sra­mo­ta zbog ovo­ga što la­je?
Po če­mu će Lu­nja, čak i ako po­sta­ne Ma­za, osta­ti upam­ćen?
Po la­ve­žu i ni po o če­mu dru­gom.
Ka­ko je ne­ka­da la­jao pro­tiv sa­da­šnjeg ga­zde, ka­ko sa­da la­je za sa­da­šnjeg ga­zdu, ta­ko će ovaj Lu­nja sju­tra la­ja­ti za ne­kog sle­de­ćeg.
La­vež je su­šti­na, smi­sao, po­če­tak i kraj tog Lu­nje. I ni­ka­kvo po­ma­za­nje ne­će spra­ti bla­to sa nje­go­ve ru­žne nju­ški­ce.
On je tek je­dan u čo­po­ru Lu­nja. Ni po če­mu bo­lji, ni po če­mu go­ri od ostat­ka ga­zdi­ne voj­ske bi­je­snih pa­sa. Di­je­li istu am­bi­ci­ju i raz­di­re ga ista tu­žna pse­ća sud­bi­na kao i osta­le stra­nač­ke Lu­nje.
Na­i­me, ko­li­ko god gla­sno la­jao, ko­li­ko god sna­žno gri­zao i gre­bao, ko­li­ko god me­sa zu­bi­ma, sa­op­šte­nji­ma, ko­men­ta­ri­ma, ko­lum­na­ma i na­slov­nim stra­na­ma, is­ki­dao… ne­će se nje­gov la­vež pre­tvo­ri­ti u go­vor.
Gle­da­će u ga­zdu kao u bo­ga, vra­ća­će be­so­muč­no tu ba­če­nu ko­sku i ži­vje­ti za dan ka­da će ga go­spo­dar po­če­ška­ti po gla­vi­ci.
Trik je u sle­de­ćem: ku­ca ne po­sta­je jed­na­ka ga­zdi, čak ni ka­da je ga­zda po­če­ška.
San sva­kog Lu­nje je da po­sta­ne Ma­za. San sva­kog Ma­ze je da po­sta­ne Ga­zda.
Ali tu­žna je pse­ća sud­bi­na. U no­vi­joj isto­ri­ji Sr­bi­je, to je po­šlo za ša­pom…par­don, ru­kom, sa­mo Jed­nom čo­vje­ku.
(Al Ja­ze­e­ra)