- Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, pre­pi­ra­li se u ka­fa­ni Sa­raj­li­ja i Mo­sta­rac - em Sa­ra­je­vo ovo, em Mo­star ono, pa Sa­ra­je­vo ova­ko, pa Mo­star ona­ko - sve dok Sa­raj­li­ja ni­je iz­vu­kao krun­ski ar­gu­ment: “Vi ste ba ka­sa­ba, kod nas na Ko­še­vu svi­ra­li ,,U2’’. Ha­lo, ,,U2’’!”
Od­mah­nuo na to ru­kom Mo­sta­rac: ,,Kod nas bo­lan pod Bi­je­lim Bri­je­gom svi­r'o ,,U1’’!”
Ne­nad­ma­šan je, ka­ko vi­di­te, le­gen­dar­ni mo­star­ski li­ska­luk i nji­hov ose­buj­ni smi­sao za hu­mor.
I Sa­raj­li­ja je, re­ci­mo, baš kao i vi - kao i ja, uosta­lom - mi­slio na Mar­ka Per­ko­vi­ća Tomp­so­na i dru­go­ve, što su u or­ga­ni­za­ci­ji udru­že­nja ,,Hr­vat­sko sr­ce na­de’’ na sta­di­o­nu ,,Ve­le’’…, par­don ,,Zrinj­skog’’ odr­ža­li gro­mo­gla­sno na­ja­vljen spek­ta­ku­lar­ni bes­plat­ni kon­cert pod po­kro­vi­telj­stvom Od­je­la za bra­ni­te­lje Hr­vat­skog na­rod­nog sa­bo­ra BiH, slu­žbe­nim ge­slom or­ga­ni­za­to­ra ,,Sa­mo pje­sma, sa­mo lju­bav, mr­žnja iz­je­da iz­nu­tra i njoj mje­sta ne­ma! Ulaz slo­bo­dan”, te krat­kim i efekt­nim na­slo­vom ,,Ve­li­ki skup pot­po­re hr­vat­skim uzni­ci­ma u Ha­a­gu te svim ne­pra­ved­no op­tu­že­nim i osu­đe­nim hr­vat­skim bra­ni­te­lji­ma Hr­vat­skog vi­je­ća ob­ra­ne”.
Sa­mo pje­smom i sa­mo lju­ba­vlju, bez mr­žnje, Mo­star­ci­ma su ta­ko svi­ra­li U1, nje­go­vi dru­go­vi Ma­te Bu­lić Vox U2 i Ma­ri­jan Kne­zo­vić U3, te kla­pa U4, gru­pa U5 i Si­no­vi Her­ce­go­vi­ne U6, ša­lju­ći po­ru­ke lju­ba­vi i po­dr­ške čel­ni­ci­ma bla­že­no­po­čiv­še Hr­vat­ske Re­pu­bli­ke Her­ceg Bo­sne - hr­vat­skim za­tvo­re­ni­ci­ma Ja­dran­ku Pr­li­ću, Bru­nu Sto­ji­ću, Slo­bo­da­nu Pralj­ku, Mi­li­vo­ju Pet­ko­vi­ću, Va­len­ti­nu Ćo­ri­ću i Be­ri­sla­vu Pu­ši­ću - što ne­pra­vo­sna­žno, par­don ne­pra­ved­no osu­đe­ni na ukup­no sto­ti­nu i je­da­na­est go­di­na ha­ške ro­bi­je mu­če­nič­ki če­ka­ju pra­vo­sna­žnu pre­su­du. Par­don, pra­ved­nu.
Na taj je, valj­da, spek­takl na sta­di­o­nu pod Bi­je­lim Bri­je­gom po­mi­slio, re­koh, Sa­raj­li­ja, baš kao i vi - kao, uosta­lom, i ja. Zbu­ni­lo valj­da i nje­ga i nas što je ono­mad, kad je “pod Bi­je­lim Bri­je­gom svi­ro U1”, ve­li­ki skup jed­na­ko pra­ćen bar­nu­mov­skom mar­ke­tin­škom kam­pa­njom i ras­ko­šnim va­tro­me­tom, i jed­na­ko gro­mo­gla­sno na­ja­vlji­van na Ra­di­ju Her­ceg Bo­sne.
I što je i ta­da ulaz bio slo­bo­dan.
Sta­ri­ji se Mo­star­ci i da­nas sje­ća­ju, ne­ma­ju mla­di poj­ma, ka­kav je to spek­takl bio kad ih je 9. ma­ja 1993. u pet sa­ti uju­tro pro­bu­di­la se­ri­ja sna­žnih de­to­na­ci­ja. Iza­šli oni na pro­zo­re, kad ono - pu­kla zo­ra. I to ka­ko! Pu­ca­la je zo­ra to­ga da­na sa svih stra­na, pu­ca­la iz ten­ko­va, ha­u­bi­ca, mi­no­ba­ca­ča, ta­ko je pu­ca­la da su se sva sta­kla na pro­zo­ri­ma ras­pu­kla u pa­ram­par­čad - ne bi se ta­kvog va­tro­me­ta po­sti­dje­la ni Olim­pi­ja­da u Pe­kin­gu - dok je ve­li­ka i je­di­na Zla­ta Br­bor, sve pod ge­slom ,,Sa­mo pje­sma, sa­mo lju­bav, mr­žnja iz­je­da iz­nu­tra i njoj mje­sta ne­ma! Ulaz slo­bo­dan”, pre­ko Ra­di­ja Her­ceg Bo­sne po­zva­la svo­je su­gra­đa­ne mu­ha­me­dan­ske vje­re na sta­di­on pod Bi­je­lim Bri­je­gom, na ve­li­ki skup u znak po­dr­ške Pr­li­ću, Sto­ji­ću, Pralj­ku, Pet­ko­vi­ću, Ćo­ri­ću i Pu­ši­ću.
I još da, pri­je ne­go što ih bes­plat­ni grad­ski pre­voz ka­mi­o­ni­ma od­ve­ze na sta­di­on, uve­li­ča­ju spek­takl i ukra­se grad, da iz­vje­se na pro­zo­re i bal­ko­ne čar­ša­ve, stol­nja­ke, kr­pe, tra­ke, šta bi­lo, “iza­đi­te ne bal­ko­ne, po­zdra­vi­te ka­mi­o­ne!”, pa da s bi­je­lim za­sta­va­ma na maj­skom sun­cu Mo­star to­ga ju­tra, pred skup pod Bi­je­lim čar­ša­fom, par­don pod Bi­je­lim Bri­je­gom, iz­gle­da - ja se i sad na­je­žim kad se sje­tim - po­put Spli­ta kad je ono­mad Ba­ka sti­gao u grad.
Kad su se odu­še­vlje­ni mo­star­ski Bo­šnja­ci po­tom ka­mi­o­ni­ma i u du­gač­kim ko­lo­na­ma upu­ti­li pre­ma ,,Ve­le­žo­vom’’ sta­di­o­nu, iz­gle­da­lo je kao da Derby Co­unty po­no­vo do­la­zi pod Bi­je­li Bri­jeg: to­li­ko je svi­je­ta do­šlo, ne­će ovi mla­đi vje­ro­va­ti kad im ka­žem, da su re­da­ri iz Hr­vat­skog vi­je­ća od­bra­ne vi­šak pu­bli­ke sla­li na He­li­o­drom. I kad su če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je u Sa­ra­je­vu na­u­mi­li na­pra­vi­ti sli­čan spek­takl na Ko­še­vu, ni­su ga ni mo­gli na­zva­ti dru­ga­či­je ne­go U2. Pa se ka­sni­je bi­jed­no va­di­li, bi­va la­ko je Mo­star­ci­ma bi­lo na­pu­ni­ti sta­di­on kad je pod Bi­je­lim Bri­je­gom ulaz bio slo­bo­dan.
To­ga sam se, eto, ve­leb­nog spek­ta­kla sje­tio - U1, ja­sno, ne U2 - kad su iz udru­že­nja ,,Hr­vat­sko sr­ce na­de’’ i Od­je­la za bra­ni­te­lje Hr­vat­skog na­rod­nog sa­bo­ra BiH na­ja­vi­li kon­cert Mar­ka Per­ko­vi­ća Tomp­so­na i dru­go­va na istom mit­skom mo­star­skom sta­di­o­nu na ko­jem su onog ma­ja dva­de­set če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je do­vo­di­li bo­šnjač­ke ci­vi­le iz za­pad­nog Mo­sta­ra kao u sa­bir­ni lo­gor, oda­kle će ih on­da tran­spor­to­va­ti u He­li­o­drom, Ga­be­lu i Dre­telj.
Ni­je to, na­i­me, sa­mo sim­bo­lič­na pa­ra­le­la. Dav­na „ak­ci­ja Sta­di­on” za­pra­vo je jed­na od ta­ča­ka op­tu­žni­ce za udru­že­ni zlo­či­nač­ki po­du­hvat i et­nič­ko či­šće­nje: upra­vo epi­zo­da s bi­je­lim čar­ša­vi­ma na bo­šnjač­kim pro­zo­ri­ma i sa­ku­plja­njem ci­vi­la na sta­di­o­nu pod Bi­je­lim Bri­je­gom jed­na je od ta­ča­ka pr­vo­ste­pe­ne pre­su­de Pr­li­ću, Sto­ji­ću, Pralj­ku, Pet­ko­vi­ću, Ćo­ri­ću i Pu­ši­ću, “hr­vat­skim za­tvo­re­ni­ci­ma”, što su - me­đu osta­li­ma - baš zbog “ak­ci­je Sta­di­on”, ka­ko ono, “ne­pra­ved­no op­tu­že­ni i osu­đe­ni”. Da bi, eto, dva­de­set če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je, u et­nič­ki te­me­lji­to oči­šće­nom za­pad­nom Mo­sta­ru, pu­ne tri­bi­ne za­jed­no s Mar­kom Per­ko­vi­ćem Tomp­so­nom u znak po­dr­ške or­ga­ni­za­to­ri­ma ,,ak­ci­je Sta­di­on” pje­va­le na tom istom sta­di­o­nu. A sve pod dir­lji­vim ge­slom “Sa­mo pje­sma, sa­mo lju­bav, mr­žnja iz­je­da iz­nu­tra i njoj mje­sta ne­ma!”
Za­i­sta, ne­nad­ma­šan je le­gen­dar­ni mo­star­ski li­ska­luk i nji­hov ose­buj­ni smi­sao za hu­mor!
“Ako je ne­ko po­či­nio zlo­čin, ne zna­či da su svi Hr­va­ti kri­vi”, ka­že ta­ko vo­di­telj Od­je­la za bra­ni­te­lje HNS-a Slav­ko Ma­rin, na­ja­vlju­ju­ći spek­takl na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re u Hr­vat­skom do­mu Her­ce­ga Stje­pa­na Ko­sa­če. “Ako je ne­ko po­či­nio zlo­čin, ne zna­či da su svi Hr­va­ti kri­vi”, ka­že on mr­tav ozbi­ljan, iako je ci­je­la ta stvar s pre­su­dom Ha­škog su­da - ne ra­zu­mi­jem se u pra­vo, pa me is­pra­vi­te ako gri­je­šim - upra­vo u to­me da se do­ka­že ka­ko “ni­su svi Hr­va­ti kri­vi”, ne­go sa­mo njih še­sto­ri­ca. I to tač­no ona ista še­sto­ri­ca - ne­vje­ro­vat­ne li ko­in­ci­den­ci­je - za ko­je Odjel za bra­ni­te­lje HNS-a, s te­zom i po­ru­kom ka­ko „ni­su svi Hr­va­ti kri­vi“, or­ga­ni­zu­je ve­li­čan­stve­ni skup po­dr­ške.
Ne­nad­ma­šan je le­gen­dar­ni mo­star­ski li­ska­luk i nji­hov ose­buj­ni smi­sao za hu­mor. Ne bih se ja, maj­ke mi mo­je, iz­ne­na­dio da su na­kon kon­cer­ta svi oti­šli na af­ter-par­ti na He­li­o­drom.
Sa­mo pje­sma, sa­mo lju­bav.
wwwbu­ka.com