- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Jav­ni ži­vot u Cr­noj Go­ri, ar­ti­ku­li­san po­sto­je­ćim ide­lo­škim pro­gra­mom, ne­do­sto­jan je i kri­ti­ke. Pr­lja­le su se ru­ke, tu­pi­lo pe­ro, i ka­da se ne­kad ne­što mo­ra­lo re­ći. Ni­je se zna­lo da oni ne po­sto­je! Tu je ob­ma­nu bi­lo pri­lič­no te­ško sa­vla­da­ti, iako je ima­lo na­zna­ka. Oči­gled­nost, oči­to, ni­je do­volj­na. Ni to, što su oni bi­li tu, kao re­al­ni lju­di, a u stva­ri, re­al­ne utva­re. Jer su kroz njih ra­di­li dru­gi, oni ko­ji nam ra­de o gla­vi od 1914. Ka­ko su se ovi tu­đi­ni uvu­kli u ove to­bo­že na­še lju­de, osta­će uvi­jek ma­lo skri­ve­no. Ozbilj­na po­li­ti­ka se vo­di za­ku­li­sno, i kon­spi­ra­tiv­no. Ka­ta­stro­fe se pred­vi­đa­ju do u de­ta­lje. Po­li­tič­ka na­iv­nost ima du­bo­ke kor­ije­ne na Bal­ka­nu. Po­seb­no kod Sr­ba. Sr­bi su na­iv­ni­ji od Cr­no­go­ra­ca. Za­to su Cr­no­gor­ci ugra­bi­li da vi­še ne bu­du Sr­bi. I ta­ko su ras­kr­sti­li i sa so­bom.
Naj­vjer­ni­je su slu­ge one ko­je na­đu u oku­pi­ra­nom na­ro­du. I efe­kat ta­kog iz­daj­stva pro­iz­vo­di naj­te­žu men­tal­nu kon­ta­mi­na­ci­ju. Evo, šta nam ura­di­še pre­ko na­ših slu­gu, pre­ko taj­ne ko­la­bo­ra­ci­je, pre­ko tr­go­vi­ne du­ša­ma?! Sve­ga smo se na­gle­da­li, pa i to ka­ko lju­di šver­cu­ju sop­stve­nim mu­ka­ma. Teh­no­lo­zi mu­ka zna­ju ko­li­ko ne­sreć­na du­ša čo­vje­ko­va mo­že iz­dr­ža­ti i ka­da je čas za iz­da­ju, i ko­li­ko to ko­šta. Ni­ko ni­je ne­vin. Osim Ne­vi­ni, ko­ji nam da­je sna­ge za no­vu ne­vi­nost, i ne­zna­nje.
Ni­je sve iz­gu­blje­no, ipak. Mu­ka uči ka­ko da se op­sta­ne i u zlom vre­me­nu. Ne, ne uči mu­ka, ne­go Onaj ko­ji nas oslo­ba­đa mu­ka. Ko­ji nas pro­ši­ru­je, pro­du­blju­je, pro­či­šću­je, i da­je dru­ge, tj. pr­ve oči, da vi­di­mo i u pa­klu.
Otu­đe­nje je, ipak, naj­po­gub­ni­je. Uklju­če­nje u or­ga­ni­zo­van dru­štve­ni pro­gram, u ko­jem uče­sni­ci re­dov­no iz­gu­be gla­vu. Svak’ ra­di i mi­sli tu­đom gla­vom. I ni­ko ne­ma pra­vo da se onom dru­gom, dru­ga­či­jem, mi­je­ša u po­sao, u nje­go­vu „slo­bo­du“, u „nje­gov“ iz­bor? Is­pu­nja­vaj svoj za­da­tak i bi­ćeš živ. Tj. ima­ćeš hlje­ba. I iga­ra, na­rav­no. Al’ te tvo­je sun­ce ni­kad ne­će ogri­ja­ti.
Naj­go­re je kad u svom na­ro­du ne­maš s kim pro­go­vo­ri­ti, ka­že mi je­dan pu­sti­njak. Ni­je pu­sti­njak što ži­vi u pu­sti­nji, ne­go što u svom na­ro­du ne­ma s kim pro­go­vo­ri­ti. Sva­ko je za­u­zet ne­čim. Uze­ta mu je du­ša pod aren­du? Pla­ća­ju mu aren­du na uze­tu du­šu? Kad uzmu ne­či­ju du­šu pod aren­du, on­da mo­gu da je aren­du­ju, ren­da­ju, re­gru­tu­ju ka­ko ho­će i ko­li­ko ho­će. Mo­gu da si­ju u nju šta ho­će. Da ski­da­ju frut ko­li­ko ho­će. Da joj ne da­ju po­či­nu­ti. Da joj ne da­ju na sun­ce po­gle­da­ti, da joj se ne da­ju pre­kr­sti­ti. Za sve joj je to pla­će­no. I ona je mr­tva za­do­volj­na, iako svoj pa­kao ne mo­že ni­kom da otvo­ri. Ne­ma to­ga ko­me bi to ka­za­la. Jer ne­ma vi­še ni je­zi­ka za to. Tu je ne­gdje cr­no­gor­ski pro­blem. I to je nor­mal­no ka­da se čo­vjek na po­čet­ku svog pu­ta upla­ši i od se­be sa­mo­ga, i uhva­ti se ne­ko­ga po­sla u ko­me će da se sa­kri­je i od se­be, kao pra­vi cr­no­mo­rac. (Ove mi pa­ra­dok­se ka­zu­je moj pri­ja­telj, ko­ji ne­ma s kim da pro­go­vo­ri u svom na­ro­du).
Da li ja ov­dje go­vo­rim o sta­nju u Cr­noj nam Go­ri, ili o sta­nju u čo­vje­ku da­na­šnjem. A sva­ki je čo­vjek ši­ri i du­blji od Cr­ne Go­re. Po­seb­no ove da­na­šnje. Ni Ro­mi­ma se vi­še ov­dje ne ži­vi, iz­gu­bi­la se at­mos­fe­ra ele­men­tar­ne spon­ta­no­sti. Iz­gu­bi­la se ko­nač­no - otvo­re­na du­ša.
Šte­ta što Cr­na Go­ra ne­ka­ko ne is­ko­ri­sti pri­li­ku da sa­go­ri, ka­že mi pri­ja­telj, pje­snik. Ima­la je šan­su, i iz­gu­bi je. Ima­la je šan­su da se pro­sla­vi, za­to će skon­ča­ti u sra­mu, za­bo­ra­vu, iz­dah­nu­će pod tu­đom no­gom, da­vi­te­lji u ru­ka­vi­ca­ma, po­pi­će joj du­šu na pa­muk. Ne­zna­li­ci jed­noj. Za­dri­ba­ši bez­um­nom. Iz­ro­di­ma slav­ni­jeh ju­na­ka.
Ču­jem da su se ule­gle zmi­je u Cr­noj Go­ri. Sad kao ni­kad. Do­ju­ri­le su vo­da­ma iz dru­gih ri­je­ka, do­pu­za­le pod­zem­nim pro­la­zi­ma, pro­ko­pa­le no­ve pro­la­ze ne­ke moć­ne zmi­ju­ri­ne. Na­sta­ni­le se na dnu Cr­ne Go­re. Kri­ju se od sun­ca, da ne bi ob­ja­vi­le svo­je kra­ljev­stvo, svo­ju nad­moć. Lju­di, iako ih još ne vi­de, in­stink­tiv­no se bo­je od njih. Bo­je se, a ne zna­ju od če­ga se bo­je. Ne smi­ju da za­spe, jer se bo­je da ih ne­što no­ću ne uda­vi. Strah će sve vi­še da ula­zi u du­še cr­no­gor­ske. Ne­ko zuc­ka - za­to što je ve­ći­na pro­da­la du­šu đa­vo­lu. Kad je ova­kvo sta­nje, čo­vjek po­či­nje od sve­ga da se bo­ji i na sve da po­mi­šlja. Sve­ga ima, sa­mo ne­ma do­brih mi­sli, ni pro­ste ra­do­sti. To je znak da je đa­vo od­nio ša­lu. Svi su za­mi­šlje­ni, a ni­šta ne mo­gu da do­mi­sle. Gi­nu od svo­jih mi­sli, ve­nu od traj­ne ža­lo­sti. To je Cr­na Go­ra. To je njen unu­tra­šnji smi­sao. Do­sta sam ti pri­čao na ovu te­mu, idem, ka­že mi moj tam­ni sa­go­vor­nik, jer vi­dim da ne mo­žeš vi­še iz­dr­ža­ti“.(Autor je knji­žev­nik)