- Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Ras­pra­ve o mje­stu i ulo­zi ško­le odav­no se vo­de, a fu­tu­ro­lo­zi iz­vo­de i da­le­ko­se­žne za­ključ­ke da će di­gi­tal­no do­ba sa­svim ugro­zi­ti ova­kvu ško­lu. Ima jed­na di­men­zi­ja i sa­da­šnje i pro­šle ško­le ko­ja se dr­ži do­bro, upr­kos no­vim ob­li­ci­ma dru­štve­no­sti i ko­mu­ni­ka­ci­je me­đu mla­di­ma. Svje­do­ci smo da se đa­ci jed­ne ge­ne­ra­ci­je ne­kon za­vr­še­ne ško­le po­vre­me­no ili če­šće su­sre­ću, ob­na­vlja­ju­ću ta­ko duh dru­gar­stva i pri­ja­telj­stva iz škol­skih da­na. Ni­su ri­jet­ki slu­ča­je­vi da se me­đu­sob­no po­ma­žu i po­dr­ža­va­ju. Ne­dav­no su se sa­sta­li ma­tu­ran­ti naj­bo­lje ge­ne­ra­ci­je Nik­šić­ke gim­na­zi­je (1967.). Ta gim­na­zi­ja i da­lje po­sto­ji i da­je svoj do­pri­nos u po­di­za­nju kul­tur­nih po­ten­ci­ja­la Cr­ne Go­re. Me­đu­tim, u Nik­ši­ću je po­sto­ja­la do 1963. go­di­ne još jed­na za Cr­nu Go­ru zna­čaj­na vas­pit­no-obra­zov­na usta­no­va, či­ji ka­dro­vi su da­va­li zna­ča­jan do­pri­nos pro­svje­ti­telj­skom ra­du u dru­goj po­lo­vi­ni XX vi­je­ka, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već i ši­re u Ju­go­sla­vi­ji. Bi­la je to Uči­telj­ska ško­la.
Kao pri­pad­nik po­sljed­nje ge­ne­ra­ci­je uči­te­lja te ško­le ( 1962/’63) že­lim da u ovom sta­vu iz­ne­sem svoj do­ži­vljaj uči­telj­stva tog pe­ri­o­da i uči­telj­stva kao sve­vre­me­nog po­zi­va.
Je­dan broj, iz ove uči­telj­ske ge­ne­ra­ci­je, kao i iz svih pret­hod­nih, za­vr­šio je i vi­še ško­le i po­sti­gao zna­čaj­ne do­me­te u obra­zo­vanju i na­u­ci, u pro­svje­ti ili dru­goj stru­ci, ali po­što­va­nje pre­ma ško­li ko­ja nas je ,,po­sta­vi­la na no­ge” osta­lo je traj­no, što se po­tvr­đu­je kroz ve­ze i su­sre­te ko­ji još tra­ju, ma­da je ži­vih sve ma­nje.
Uči­telj­ska ško­la nas je vas­pi­ta­va­la i obra­zo­va­la za ono, tj. na­še vri­je­me, za dru­štve­ni ži­vot ka­kav su te ge­ne­ra­ci­je htje­le i iz­bo­ri­le se ve­li­kim re­vo­lu­ci­o­nar­nim pre­vra­ti­ma. Bez ob­zi­ra na dru­štve­ne od­no­se, uči­telj je bio u pr­vom re­du pro­svje­ti­telj okre­nut du­hom pre­ma su­štin­skim vr­li­na­ma čo­vje­ka. (Sje­ti­mo se ka­ko je to li­je­po ,,na­ci­ljao” pje­snik Vi­to­mir Ni­ko­lić u pje­smi ,,Pi­smo mo­joj uči­te­lji­ci”).
Ka­ko osta­ti do­bar? Ovo je pi­ta­nje mu­či­lo i ve­li­kog ki­ne­skog mu­dra­ca Kon­fu­či­ja ko­ji je učio da se ra­đa­mo do­bri, ali dru­štve­ni ži­vot nas kva­ri (za ovo ima­mo za­bri­nja­va­ju­će mno­go do­ka­za svu­da). Pje­snik Du­šan Ra­do­vić je to ob­ja­snio na svoj na­čin: ,,Sva su dje­ca do­bra, sa­mo ne­ka su bo­lja”. Po­vje­ru­je­mo li u ovo, ili ne­što su­prot­no, ne mo­že­mo za­o­bi­ći sta­ri opri­ča­ni lik uči­te­lja ko­ji mo­že, i tre­ba, da nas od­ma­le­na na­u­či ka­ko da ras­po­zna­je­mo zlo i ka­ko da mu se su­prot­sta­vi­mo. Mno­ge knji­ge po­sto­je o ovo­me, ali je ma­lo onih ko­ji ne­gi­ra­ju zna­čaj­nu ulo­gu uči­te­lja. Pri­zna­će­mo, da za ovaj uz­vi­še­ni za­da­tak po­red na­u­ke tre­ba i iz­vje­sne mu­dro­sti i mno­go da­ra. Za­ču­do, vi­še se uči­te­lji ne oda­bi­ra­ju i vas­pi­ta­va­ju od sred­njo­škol­ske do­bi, već se po ap­strakt­nim mje­ra­ma uspje­ha u ra­znim sred­njim ško­la­ma upu­ću­ju na uči­telj­ske (na­stav­nič­ke) fa­kul­te­te. (Ovo se pod­je­dan­ko od­no­si na vas­pi­ta­če pred­škol­ske dje­ce). O pro­svjet­nom po­zi­vu se raz­mi­šlja tek kad do­đe vri­je­me upi­sa na fa­kul­tet, da­kle, ka­da je lič­nost uve­li­ko for­mi­ra­na. Ni­je li to ka­sno? U stup­nje­vi­tom si­ste­mu obra­zo­va­nja for­mal­no se otva­ra iz­laz u stvar­nost ra­da za sve stru­ke na­kon za­vr­še­nog sred­njeg ni­voa, kao i mo­guć­nost na­stav­ka ško­lo­va­nja. Za pro­svjet­nu stru­ku ta­kva mo­guć­nost ne po­sto­ji, jer se na­u­ka njo­me ba­vi tek na vi­so­kom uni­ver­zi­tet­skom stup­nju. Na ovoj aka­dem­skoj vi­si­ni ne mo­že se ob­li­ko­va­ti ka­rak­ter i esen­ci­ja pro­svje­ti­telj­skog bi­ća. Broj­ne su re­ak­ci­je jav­no­sti na auto­ri­tet uči­te­lja i pro­svjet­nih rad­ni­ka i na nji­hov vas­pi­tač­ki kre­di­bi­li­tet. Ne mo­že bi­ti do­bro ako ro­di­te­lji vi­še oslu­šku­ju pro­pa­gan­de tr­ži­šnih me­šte­ra i lov­ce na raz­ne ta­len­te i zvje­zdi­ce, ne­go glas uči­te­lja i pe­da­go­škog rad­ni­ka.
Ako bih mo­gao da ukrat­ko ski­ci­ram ne­što od ono­ga što smo na­zva­li sve­stra­nim vas­pi­ta­njem i obra­zo­va­njem, on­da bi to u jed­noj sti­li­zo­va­noj for­mi – for­mi ode, iz­gle­da­lo ova­ko (ne­ka mi opro­ste pje­sni­ci što sam ma­lo ne­vje­što ušao u nji­ho­vo ,dvo­ri­šte”)...
- Bi­li smo is­pu­nje­ni sve­stra­nom lju­ba­vlju, gr­li­li smo do­mo­vi­nu i him­nu, ču­va­li brat­stvo kao ,,zje­ni­cu oka”. Vo­lje­li smo rad­ni­ke, sla­vi­li udar­ni­ke, išli na ho­do­ča­šća u pred­u­ze­ća i fa­bri­ke. Išli smo na stra­ti­šta i gra­di­li­šta. Zva­le su nas pru­ge i pu­te­vi, ogo­lje­na br­da i za­pu­šte­ni par­ko­vi. Ži­go­sa­li smo go­spo­du i bo­go­ve (ali ne go­spo­du dru­go­ve). U ime na­u­ke bi­li smo bez­bo­žni­ci, a sla­vi­li smo vo­đu kao bo­ga. S dje­com smo vo­lje­li i ne­do­đi­ju, zad­nje po­šte i pe­tro­lej­ke. Sa­nja­li smo sjaj­ne ho­ri­zon­te, a bo­ri­li se za ma­le ži­vo­te. I ta­ko smo vi­jek svoj pro­vo­di­li, plu­ta­li u ,,re­vo­lu­ci­ji ko­ja te­če”. Na Sci­le i Ha­rib­de tu­đe smo mi­sli­li, ne slu­te­ći de­mo­ne što na pra­gu kle­če.
Ove re­do­ve po­svje­ću­jem pri­je sve­ga onim uči­te­lji­ma ko­ji su ci­je­li rad­ni vi­jek osta­li u uči­telj­skom po­zi­vu. Na­rod­ni uči­telj, uz­vi­še­no zvu­či!