-Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić

„U po­čet­ku bje­še ri­ječ i ri­ječ bje­še u Bo­ga, i ri­ječ bje­še Bog“! Ovaj pro­log ko­jim po­či­nje Je­van­đe­lje po Jo­va­nu jed­na je od naj­za­go­net­ni­jih i, isto­vre­me­no, naj­vi­še tu­ma­če­nih i pro­mi­šlja­nih bi­blij­skih, slo­bod­no se mo­že re­ći, sen­ten­ci. Te­o­lo­zi, fi­lo­zo­fi, an­tro­po­lo­zi, so­ci­o­lo­zi re­li­gi­je, pje­sni­ci… sve do in­te­lek­tu­a­la­ca i kva­zi – mi­sli­la­ca svih pro­fi­la, tra­ga­li su i tra­ga­ju za nje­nom du­bi­nom, smi­slom, zna­če­njem i po­ru­kom i, za­vi­sno od pri­li­ke, mje­sta i na­mje­ne (zlo)upo­tre­blja­va­li su je i njo­me se po­šta­pa­li u naj­ra­zli­či­ti­jim pri­li­ka­ma i za naj­ra­zli­či­ti­je na­mje­ne. Tu­ma­če­nje oko ko­jeg su se naj­če­šće sla­ga­li svi tra­ga­o­ci mo­glo bi se sa­že­ti u sle­de­ćem: ri­je­či mo­gu stva­ra­ti bo­go­ve i mo­gu po­sta­ti moć­ne po­put bo­ga!
Ali, čak i oni ko­ji i ne dr­že baš do Bi­bli­je i bo­žan­skog po­ri­je­kla ži­vo­ta na Ze­mlji, ko­ji su sklo­ni­ji da vje­ru­ju Dar­vi­nu i nje­go­voj evo­lu­ci­ji, sla­žu se da je čo­vjek, ma­kar imao i maj­mu­na za pre­tka, po­stao dru­štve­no bi­će tek on­da ka­da je svo­je ži­vo­tinj­ske kri­ke i mu­mla­nje uspio da ar­ti­ku­li­še u ri­ječ či­je je zna­če­nje ra­zu­mje­la dru­ga je­din­ka iz nje­go­vog čo­po­ra. Da­kle, ako čo­vje­ka i ni­je stvo­rio Bog „po svom ob­lič­ju“, ri­ječ ga je uči­ni­la bo­gom i naj­moć­ni­jom vr­stom na pla­ne­ti.
Zna­čaj ri­je­či kao sim­bo­la i sred­stva za stva­ra­nje sim­bo­la, kroz ne­bro­je­na tu­ma­če­nja i pri­mje­re po­ten­ci­ran je i sva­ko­dnev­no se is­ti­če kroz sve vi­do­ve ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je: od obič­nog go­vo­ra, na­rod­nog stva­ra­la­štva, knji­žev­no­sti, fil­ma, te­le­vi­zi­je, štam­pe… Od ozbilj­nih, na na­u­ci za­sno­va­nih, de­fi­ni­ci­ja pa sve do na­rod­nih iz­re­ka, uka­zi­va­no je i ne­pre­sta­no se uka­zu­je na ri­ječ kao ne­što mno­go vi­še od je­zič­ki uob­li­če­nog poj­ma, re­al­nog ili ira­ci­o­nal­nog, stvar­nog ili iz­mi­šlje­nog. Obič­nom svi­je­tu, na­rav­no, mno­go su bli­ža i pam­tlji­vi­ja ona de­fi­ni­sa­nja ko­ja su re­zul­tat sim­pli­fi­ko­va­nog sve­na­rod­nog is­ku­stva. Od onog da „ljud­ska ri­ječ dri­je­ši i ve­že“, pre­ko one da „li­je­pa ri­ječ i gvo­zde­na vra­ta otva­ra“ pa sve do po­zna­tog Milj­ko­vi­će­vog la­men­ta da ga je „ubi­la pre­ja­ka ri­ječ“… du­bi­na zna­če­nja iz­go­vo­re­ne ri­je­či mje­re­na je ra­znim ar­ši­ni­ma, ali mje­ra je uvi­jek po­ka­za­la ne­mjer­ljiv i da­le­ko­se­žan zna­čaj iz­go­vo­re­nog.
Da­kle, o ri­je­či je ri­ječ.
I to ne o ri­je­či kao je­zič­ko – fi­lo­zof­skom poj­mu već o vr­lo kon­kret­noj ri­je­či (i ri­je­či­ma) iz­go­vo­re­noj (i iz­go­vo­re­nih) ovih da­na na mje­stu ko­je, na­vod­no, slo­vi kao „hram uz­vi­še­ne ri­je­či“. Na­kon že­sto­kih, sre­ćom sa­mo ver­bal­nih var­ni­ca na sjed­ni­ci Ad­mi­ni­stra­tiv­nog od­bo­ra ko­je su raz­mi­je­ni­li vla­da­ju­ći i po­sla­ni­ci De­mo­krat­skog fron­ta, sa svih stra­na osu­ta je palj­ba ni­šta ma­nje oštrih, a ne­što ma­nje uvre­dlji­vih ri­je­či osu­de, pre­ko­ra, ču­đe­nja i če­ga sve ne, a sve u ci­lju na­vod­nog oču­va­nja dig­ni­te­ta in­sti­tu­ci­ja par­la­men­ta i po­sla­ni­ka.
Či­nje­ni­ca je da su ri­je­či bi­le i že­sto­ke i, mje­re­no uobi­ča­je­nim stan­dar­di­ma gra­đan­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, uvre­dlji­ve. Ali, da li je pro­blem baš u ri­je­či­ma i nji­ho­vom iz­bo­ru? Bi­će, ipak, da ni­je. Jer, isto­ri­ja je pu­na pri­mje­ra ka­da su naj­bi­ra­ni­jim ri­je­či­ma iz­ri­ca­ne naj­te­že uvre­de zbog ko­ji su se gu­bi­le gla­ve. Ta­ko­đe je či­nje­ni­ca da se sve što je re­če­no mo­glo iz­re­ći i dru­ga­či­jim ri­je­či­ma i na dru­ga­či­ji na­čin. Ali, naj­ma­nji raz­log za even­tu­al­no ta­kav od­nos pre­ma iz­bo­ru ri­je­či je­su mje­sto na ko­jem su iz­go­vo­re­ne i oni ko­ji­ma su upu­će­ne.
Kre­ni­mo re­dom. Pr­vo o par­la­men­tu. Či­nje­ni­ca je da je par­la­ment, po vo­ka­ci­ji, mje­sto gdje se, na re­la­ci­ji vlast – opo­zi­ci­ja, raz­mje­nju­ju oštre, ali bi­ra­ne ri­je­či. Ta­kav je go­di­na­ma bio i cr­no­gor­ski par­la­ment. Čak i spo­ra­dič­ni in­ci­den­ti tog ti­pa ni­je­su mo­gle da po­tam­ne uti­sak o Skup­šti­ni Cr­ne Go­re kao o sre­di­ni gdje je ri­ječ bi­la na ci­je­ni i bi­la ci­je­nje­na. Ali, či­nje­ni­ca da je sa­da­šnji sa­ziv skup­šti­ne re­zul­tat naj­bre­skru­pu­lo­zni­je kre­a­ci­je po šni­tu Mi­lo Đu­ka­no­vić – Be­ba Po­po­vić – Mi­li­vo­je Kat­nić i da, upr­kos to­me, glu­ma­ta nor­mal­no sta­nje i nor­ma­lan rad ne da ga ne či­ni do­stoj­nim po­što­va­nja već ga, na­pro­tiv, či­ni vr­lo bli­skim pod­go­rič­koj pi­ja­ci, i to onoj tro­to­ar­skoj. Jer, par­la­ment ko­ji osta­je gluv i ni­jem na či­nje­ni­cu da nje­go­ve po­sla­ni­ke, ma­kar bi­li i opo­zi­ci­o­ni, hap­se, pre­bi­ja­ju i za­tva­ra­ju kri­mi­nal­ci u uni­for­ma­ma po­li­ca­ja­ca ni­je do­sto­jan ni po­što­va­nja, ni sa­mo­po­što­va­nja. Još ma­nje je vri­je­dan uva­ža­va­nja par­la­ment ko­ji umje­sto da kon­tro­li­še iz­vr­šnu vlast, što mu je ustav­na po­zi­ci­ja i oba­ve­za, po­sta­ne naj­o­bič­ni­ji iz­me­ćar vla­de i nje­nih či­nov­ni­ka, sli­je­po iz­vr­ša­va­ju­ći sva­ku nje­nu za­mi­sao i ne­po­čin­stvo. U tom i ta­kvom par­la­men­tu, a taj i ta­kav je ovaj sa­ziv cr­no­gor­skog, ne­ma mje­sta ni bi­ra­nju ri­je­či, ni bi­ra­noj ri­je­či.
A sad o po­sla­ni­ci­ma. I o oni­ma ko­ji su, na­vod­no, vri­je­đa­li i oni­ma ko­ji su, ta­ko­đe na­vod­no, uvri­je­đe­ni. Pr­vo o pr­vi­ma. Mo­gu li se oni ko­ji su u tom istom par­la­men­tu pro­gla­še­ni te­ro­ri­sti­ma, po­ten­ci­jal­nim ubi­ca­ma, krv­ni­ci­ma sprem­nim da za­rad ša­ke vla­sti (i ru­ba­lja, a ne do­la­ra) pu­ca­ju u sop­stve­ne pri­sta­li­ce, ko­ji­ma je re­če­no da su iz­daj­ni­ci i ne­pri­ja­te­lji, stra­ni pla­će­ni­ci i slu­ge stra­nih in­te­re­sa, či­je su po­ro­di­ce mal­tre­ti­ra­ne, pri­ja­te­lji i isto­mi­šlje­ni­ci za­tva­ra­ni, či­ji se sva­ki ko­rak nad­zi­re, raz­go­vo­ri pri­slu­šku­ju i ko­ji se tre­ti­ra­ju go­re od kri­mi­na­la­ca bi­lo ko­jeg od cr­no­gor­skih kla­no­va, po­zva­ti na red, po­slov­nik i ne­ka­kav po­sla­nič­ki ko­deks? Mo­že li se i sa ko­jim, mo­ral­nim ili bi­lo ko­jim pra­vom, od onih ko­ji­ma su upu­će­ne naj­po­grd­ni­je uvre­de, ma­kar pa­ko­va­ne u ri­je­či od sta­ni­o­la, zah­ti­je­va­ti da osta­nu u ari­sto­krat­skim ru­ka­vi­ca­ma i u po­zi en­gle­skog den­di­ja jer su, eto, po­sla­ni­ci?!
A je­su li oni, osim što su po­sla­ni­ci, i lju­di? Ima­ju li ti lju­di po­ro­di­ce, maj­ke i oče­ve, bra­ću i se­stre, dje­cu ko­ja stre­pe bez pre­stan­ka i da­no­noć­no oslu­šku­ju ko­jeg je od njih na­ni­ša­nio biv­ši du­bro­vač­ki „snaj­pe­ri­sta“ Kat­nić? I zar mo­že čo­vjek, pa ma­kar bio i po­sla­nik, bi­ra­ti ri­je­či ima­ju­ći na umu da ga ri­ječ ne­ka­kvog Sin­đe, osvje­do­če­nog pla­će­ni­ka, la­žo­va i pro­tu­ve, ubi­ce i ma­ni­ja­ka, mo­že ko­šta­ti slo­bo­de i gra­đan­ske ča­sti? Ni­je ne­go.
A sad ri­ječ, dvi­je, obič­ne, ljud­ske, i o „uvri­je­đe­ni­ma“. Mo­že li se i mo­ra li se ima­ti po­slov­nič­kog i ljud­skog ob­zi­ra pre­ma oni­ma ko­ji su zva­nje po­sla­ni­ka, ci­je­nje­no čak i u Afri­ci, sro­za­li na ni­vo naj­o­bič­ni­jih ku­ri­ra i trč­ka­ra­la dvoj­ca Đu­ka­no­vić – Kat­nić? Mo­že li se i mo­ra li se ima­ti bi­lo ka­kvog ob­zi­ra pre­ma oni­ma ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kvog ob­zi­ra pri­je sve­ga pre­ma se­bi, a on­da i pre­ma zva­nju i funk­ci­ji ko­ju „ob­na­ša­ju“ (ova hr­va­šti­na je sa­mo zbog to­ga da me bo­lje ra­zu­mi­ju po­što im je ri­ječ srp­ska po­sta­la stra­na)? Do­du­še, re­koh ne­gdje u ovom tek­stu da se i naj­te­že uvre­de, a za­slu­ži­li su ih, mo­gu iz­re­ći i naj­bi­ra­ni­jim ri­je­či­ma. Mo­že se za lo­po­va re­ći da je „uzur­pa­tor i pri­gra­blji­vač tu­đe imo­vi­ne“, za pro­sti­tut­ku da je „pru­ža­či­ca sek­su­al­nih uslu­ga za no­vac“, za iz­daj­ni­ka da je „sa­rad­nik stra­nih oba­vje­štaj­nih slu­žbi i slu­ga stra­nim in­te­re­si­ma“, ali, avaj: ka­ko god da se re­če, re­če­no je isto. Pa, pre­ma to­me, i pre­ma Vu­ku, zbo­ri srp­ski da te cio svi­jet ra­zu­mi­je. Što će re­ći: pre­ma sve­cu i tro­par!
Mo­žda će se ne­ko­me i ova mo­ja ri­ječ uči­ni­ti pre­ja­kom i ne­do­stoj­nom jav­ne upo­tre­be. Tim pri­je što du­bo­ko ci­je­nim onu Mar­ko­vu da je čoj­stvo ču­va­ti dru­ge od se­be. Ali, mo­že li se čoj­ski i soj­ski o ovoj vla­sti i za one i o oni­ma ko­ji­ma „tra­go­vi smr­de ne­čo­vje­štvom“?!