-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Do gr­la za­tr­pan u ”ru­sko pi­ta­nje”, enig­mu da li je, ka­ko i ko­li­ko mu je Ru­si­ja po­mo­gla da po­sta­ne pred­sjed­nik, Do­nald Tramp je pro­šle ne­dje­lje po tre­ći put bo­ra­vio u Evro­pi – ovog pu­ta kao spe­ci­jal­ni gost pro­sla­ve Da­na Ba­sti­lje. Ni­je, da­kle, imao vre­me­na da se ba­vi još jed­nom kri­zom ko­ja je uz­na­pre­do­va­la u hi­je­rar­hi­ji nje­go­vih pro­ble­ma.
Za ame­rič­ki Dan ne­za­vi­sno­sti, sti­gao mu je na­i­me ”po­klon” ko­ji mu je po­slao sje­ver­no­ko­rej­ski ”dra­gi uva­že­ni drug” (to mu je zva­nič­na ti­tu­la) Kim Džong Un. Po­klon je pr­va pro­ba sje­ver­no­ko­rej­ske in­ter­kon­ti­nen­tal­ne ba­li­stič­ke ra­ke­te, ko­ja te­o­ret­ski – prem­da u ovom mo­men­tu ne i prak­tič­no – mo­že da do­ba­ci do ame­rič­ke te­ri­to­ri­je. Za po­če­tak do Alja­ske, a po­sle će­mo vi­dje­ti.
Ri­ječ je sva­ka­ko o još jed­noj pro­vo­ka­ci­ji na ko­ju, sem sim­bo­lič­nog is­pa­lji­va­nja sop­stve­nih ra­ke­ta sa ju­žno­ko­rejske te­ri­to­ri­je u vo­de Pa­ci­fi­ka, Ame­ri­ka na­ma pra­vi od­go­vor. Ne­ma­ju ga, ra­zu­mi­je se, ni Ju­žna Ko­re­ja ni Ja­pan, ame­rič­ki sa­ve­zni­ci ko­ji su već na me­ti sje­ver­no­ko­rej­skih ra­ke­ta sred­njeg do­me­ta u ko­je mo­gu da se sta­ve i nu­kle­ar­ne bo­je­ve gla­ve.
Sje­ver­na Ko­re­ja, sa­da sa mla­đa­nim (ra­ne tri­de­se­te) Kim Džong Unom, tre­ćim iz di­na­sti­je Kim ko­ja ta­mo vla­da tač­no 70 go­di­na, od 1947, na­sta­vlja da­kle sa onim što je usa­vr­ši­la još to­kom 90-ih: s pro­iz­vod­njom stra­ha. Na­mjer­no osta­vlja uti­sak da je re­žim ne­pred­vi­dljiv, pa mo­žda i ”lud”, od­no­sno da ne­će pre­za­ti da, ako ze­mlja bu­de na­pad­nu­ta, od­go­vo­ri ta­ko što će nje­na ar­ti­lje­ri­ja ga­đa­ti Se­ul, 25-mi­li­on­sku pre­sto­ni­cu Ju­žne Ko­re­je.
Pre­ma ocje­na­ma voj­nih eks­pe­re­ta, na Se­ul bi, iz­bi­je li rat, u to­ku sa­mo jed­nog da­na mo­glo da bu­de is­pa­lje­no oko po­la mi­li­o­na pro­jek­ti­la, či­ji bi uči­nak bio sto­ti­ne hi­lja­da, pa mo­žda i mi­li­on po­gi­nu­lih ci­vi­la. Mo­žda bi, u me­đu­vre­me­nu, ame­rič­ka uboj­na si­la uspje­la da sa ze­mljom srav­ni Pjon­gjang, ali pi­ta­nje je da li je sprem­na da pla­ti po­me­nu­tu ci­je­nu. Šta ako iz Sje­ver­ne Ko­re­je ra­ke­te po­le­te i ka Ja­pa­nu?
Ten­zi­je ovih da­na ne­sum­nji­vo ra­stu. Sje­ver­na Ko­re­ja je do­sad oba­vi­la pet nu­kle­ar­nih pro­ba, a atom­sko oruž­je po­sje­du­je od 2006. Pro­cje­na je da je u nje­nom ar­se­na­lu iz­me­đu 10 i 16 bom­bi. One se u Pjon­gjan­gu sma­tra­ju ”po­li­som osi­gu­ra­nja” pro­tiv even­tu­al­nih po­ku­ša­ja spolj­nog ru­še­nja re­ži­ma, po mo­de­lu pri­mi­je­nje­nom u Ira­ku (Sa­dam Hu­se­in) i Li­bi­ji (Mu­a­mer Ga­da­fi).
Do­sad su ne­ko­li­ko pu­ta po­sti­za­ni spo­ra­zu­mi o za­mr­za­va­nju nu­kle­ar­nog pro­gra­ma, u pre­go­vo­ri­ma u ko­ji­ma su, po­red Ame­ri­ke, uče­stvo­va­li i dru­ge si­le: Ki­na, Ru­si­ja, Ja­pan i Ju­žna Ko­re­ja. Po­sled­nji je pot­pi­san 2013, ali se ni­je odr­žao, a uku­pan re­zul­tat je da­lja nu­kle­a­ri­za­ci­ja Sje­ver­ne Ko­re­je.
Do­nald Tramp, ko­ji je pro­blem na­sli­je­dio od dvo­ji­ce pret­hod­ni­ka, Bu­ša i Oba­me, na­iv­no je po­vje­ro­vao da će to ri­je­ši­ti ta­ko što će, na nje­go­vu mol­bu, Kim Džong Una od da­ljih nu­klear­nih avan­tu­ra od­go­vo­ri­ti nje­gov pr­vi kom­ši­ja, ki­ne­ski pred­sjed­nik Si Đin­ping. Is­hod je, me­đu­tim, bio Tram­po­va pr­va lek­ci­ja iz ge­o­po­li­ti­ke: po­ka­za­lo se da ni­je baš ta­ko jed­no­stav­no sa­sta­vi­ti taj tro­u­gao.
Ki­na, na­i­me, ne­ma in­te­re­sa da ob­u­zda­va Ki­ma (ma­da joj ne od­go­va­ra ni da on za­i­sta za­ra­ti sa SAD). Ne od­go­va­ra joj ni even­tal­no br­zo ru­še­nje ”Ko­rej­skog zi­da”: uje­di­nje­nom Ko­re­jom bi na­i­me do­mi­ni­ra­la Ju­žna Ko­re­ja, u ko­joj je da­nas 25.000 ame­rič­kih voj­ni­ka, a ta­mo su i ame­rič­ke nu­kle­ar­ne bom­be, što prak­tič­no zna­či da bi ame­rič­ko oruž­je bi­lo na ki­ne­skim gra­ni­ca­ma. To je glav­ni raz­log zbog ko­jeg Si Đin­ping mi­sli da Kim Džong Un ni­je pro­blem ko­ji tre­ba da ri­je­ši Pe­king.
Ima na Ko­rej­skom po­lu­o­str­vu još tro­u­glo­va: u jed­noj kom­bi­na­ci­ji tre­ći krak je Ru­si­ja, što je eho či­nje­ni­ce da je So­vjet­ski Sa­vez ne­ka­da bio glav­ni spon­zor ko­mu­ni­stič­ke Sje­ver­ne Ko­re­je, či­je je i da­na­šnje na­o­ru­ža­nje ma­hom iz so­vjet­skih fa­bri­ka ili na­pra­vlje­no po so­vjet­skim li­cen­ca­ma.
Šta u ova­ko­vom kon­tek­stu pre­o­sta­je Tram­pu? Ne baš ve­li­ki iz­bor. Ako je rat ne­što što po sva­ku ci­je­nu tre­ba iz­bje­ći, al­ter­na­ti­va je on­da pre­go­va­ra­nje. On je, do­du­še, već na­ja­vio da bi to ”sa Ki­mom mo­gao da sre­di uz ham­bur­ger”, ali ga ne tre­ba uzi­ma­ti ozbilj­no. Šta, uosta­lom, Ame­ri­ka u pre­go­vo­ri­ma mo­že da obe­ća da bi Sje­ver­na Ko­re­ja pre­sta­la da raz­vi­ja svo­je ra­ket­ne i nu­kle­ar­ne po­ten­ci­ja­le?
”Stra­te­ško str­plje­nje” – če­ka­nje da se ne­što do­go­di što bi si­tu­a­ci­ju olak­ša­lo ko­je je pri­mje­nji­vao Oba­ma - da­nas ne do­la­zi u ob­zir, jer je oči­gled­no da Sje­ver­na Ko­re­ja sva­ko­dnev­no na­pre­du­je u sa­vla­da­va­nju teh­no­lo­gi­je tro­ste­pe­ne ra­ke­te, ko­ja bi do­ba­ci­la do Men­het­na, što je obe­ćao Kim Džong Un. Ni­je pre­po­ruč­lji­vo ni to­le­ri­sa­nje stal­nih pro­vo­ka­ci­ja, jer je pre­ve­lik ri­zik da ne­što po­đe na­o­pa­ko.
Op­ci­ja sva­ka­ko ni­je ni uzda­ti se da će se re­žim u Pjon­gjan­gu uru­ši­ti sam od se­be – jer Sje­ver­na Ko­re­ja je eks­trem­no si­ro­ma­šna ze­mlja. To na­i­me mo­že da se do­go­di, ali ni­je vje­ro­vat­no.
Da­kle, pre­go­va­ra­nje. Ima ne­kih na­zna­ka da se ta­ko ne­što uve­li­ko spre­ma, pa osta­je da se vi­di ko­ja će stra­na pr­va us­pje­ti da ubi­je­di dru­gu da je njen ri­zik ve­ći.
Si­tu­a­ci­ja je sva­ka­ko te­ška, al’ se po­gor­ša­va…
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)