- Pi­še: Milka Šćepanović

Osvr­ću­ći se na od­nos si­ro­ma­šnog pre­ma bo­ga­to­me, uvi­đa­mo da je to plod jed­ne fru­stra­ci­je iza­zva­ne eg­zi­sten­ci­jal­nim po­lo­ža­jem u kom gra­đan­stvo gr­ca. Čo­vje­kov naj­te­ži po­lo­žaj je u to­me što ne­pra­ved­na ras­po­dje­la bo­gat­stva do­vo­di si­ro­ma­ha do to­ga da po­či­nje da se ba­vi onim stva­ri­ma ko­ji­ma se ni­kad ne bi ba­vio ka­da bi imao bo­lje uslo­ve ži­vo­ta u ma­tič­noj dr­ža­vi, ne bi ula­zio u si­vu eko­no­mi­ju, ne bi se ba­vio ile­gal­nim i ne­mo­ral­nim stva­ri­ma, ni sit­nim kri­mi­na­lom. Bez trun­ke ka­ja­nja, mo­že se re­ći da je to pro­sta za­ko­ni­tost ogra­ni­če­nih re­sur­sa i nji­ho­ve ne­jed­na­ke di­stri­bu­ci­je, a da ri­jet­ko ko uspi­je­va da pre­va­zi­đe tu eg­zi­sten­ci­jal­nu gra­ni­cu i osta­ne do­sle­dan svo­jim mo­ral­nim opre­dje­lje­nji­ma. Kad se osvr­ne­mo na lju­de ko­ji nas okru­žu­ju, ba­rem ka­da go­vo­ri­mo o sla­bi­je sto­je­ćem gra­đan­stvu, mo­že­mo da za­klju­či­mo da kod ku­će ima­ju pre­vi­še glad­nih dječ­jih usta da bi se od­u­sta­ja­lo od kom­pro­mi­sa te vr­ste. Da­nas go­vo­ri­ti o si­ro­ma­štvu i bo­gat­stvu je go­to­vo ne­u­ku­sno, ne­pri­stoj­no i ta­bu­i­za­ci­ja te te­me je ta­ko­đe dio ide­o­lo­gi­je gra­đan­skog dru­štva.
Svr­sta­va­nje i di­je­lje­nje na bo­ga­te i si­ro­ma­šne mo­že da zvu­či kao ne­ka­kvo na­uč­no, li­te­rar­no po­jed­no­sta­vlje­nje ko­je ni­kad ni­je po­sto­ja­lo unu­tar bi­lo ko­je dru­štve­ne di­sci­pli­ne, a to zna­či i unu­tar sa­me dru­štve­ne stvar­no­sti. Me­đu­tim, pra­vac u kom glo­bal­ni svi­jet ide sve vi­še po­ja­ča­va ove po­dje­le bez ob­zi­ra na to ko­li­ko po­sto­ja­lo ma­njih ili ve­ćih “me­đu­kla­sa”. Na­rav­no, sa­me slu­žbe­ne de­fi­ni­ci­je me­đu si­ro­ma­šni­ma i bo­ga­ti­ma, kao i nji­ho­vo sta­ti­stič­ko od­re­đi­va­nje ta­ko­đe su veoma če­sto u slu­žbi ide­o­lo­ške od­bra­ne si­ste­ma i ne tre­ba ima­ti mno­go po­vje­re­nja u njih. Mo­ram da pri­znam da se ,,je­žim” to­ga ka­da pre­zir si­ro­ma­šnog pre­ma bo­ga­to­me bu­de plod fru­stra­ci­je eg­zi­sten­ci­jal­nim po­lo­ža­jem u kom gr­ca. Naj­bol­ni­je je to što ne­pra­ved­na ras­po­dje­la bo­gat­stva do­vo­di si­ro­ma­ha do to­ga da po­či­nje da se ba­vi ne­za­ko­ni­tim rad­nja­ma.
Da­kle, pu­ko na­go­mi­la­va­nje ka­pi­ta­la ni­je ono što iri­ti­ra obič­nog čo­vje­ka već gu­blje­nje osnov­nog ljud­skog i mo­ral­nog do­sto­jan­stva i kon­stant­no oča­ja­nje zbog ula­že­nja u mo­ral­ne kom­pro­mi­se sa so­bom i sa dru­štvom u cje­li­ni. S dru­ge stra­ne, bo­ga­taš ima po­red sve­ga još i mo­ral­ni mo­no­pol zbog obez­bi­je­đe­ne eg­zi­sten­ci­je i ve­li­kog vi­ška sred­sta­va ko­ji­ma mo­že da se ba­vi hu­ma­nim ak­tiv­no­sti­ma. Me­đu­tim, ba­rem mi se ta­ko či­ni, u Cr­noj Go­ri to ni­je slu­čaj. Bo­ga­taš se­bi nov­cem obez­bje­đu­je i pra­vo na ve­li­ko­du­šnost, ko­ja je u su­šti­ni ne­ma­te­ri­jal­na vri­jed­nost, i mo­gla bi da bu­de upra­vo vri­jed­nost po ko­joj si­ro­ma­šan mo­že je­di­no da bu­de su­per­i­o­ran.
To je osno­va da­na­šnje fi­lan­tro­pi­je, jer da­nas onaj ko­ji ima nov­ca ima moć nad so­bom i svi­ma. U tom smi­slu za­ni­mlji­va je Se­le­ro­va kon­sta­ta­ci­ja da si­ro­mah ne vo­li bo­ga­tog zbog to­ga što bo­ga­tom ni­je po­treb­na ve­li­ko­du­šnost si­ro­ma­ha. Sa­mo on je ospo­so­bljen za ve­li­ka dje­la, da spa­sa­va glad­ne i si­ro­ma­šne, da gra­di gra­do­ve po­go­đe­ne kli­mat­skim ka­ta­stro­fa­ma, od nje­go­vih in­ve­sti­ci­ja i do­na­ci­ja za­vi­se umjet­nost i kul­tu­ra, ali ni­šta ma­nje i po­li­ti­ka.
Ka­da go­vo­ri­mo o po­li­tič­kom ži­vo­tu u Cr­noj Go­ri, bo­gat­stvo i luk­suz su ne­što što mo­že da se kul­ti­vi­še kao i sve dru­go. U dik­ta­tor­skim re­ži­mi­ma kao što je ovaj u Cr­noj Go­ri, u kom je obez­bi­je­đe­na pot­pu­na kon­tro­la nad ni­žim slo­je­vi­ma, no­si­o­ci vla­sti se ne li­be da is­ka­žu svo­je bo­gat­stvo i ras­koš, ne oba­zi­ru­ći se ko­li­ko je glad­nih, ko­li­ko je onih ko­ji ra­de za po­ni­ža­va­ju­ća pri­ma­nja. Me­đu­tim, su­zbi­ja­nje ras­ko­ši i nje­ne jav­ne po­jav­no­sti ta­ko­đe ubla­ža­va este­ti­ku kla­sne raz­li­ke, ta­ko da ima i so­cio-po­li­tič­ki zna­čaj. Po­pu­lar­na kul­tu­ra če­sto že­li na ,,ro­man­ti­čan” na­čin da pre­mo­sti taj jaz, u svo­jim kli­še­i­ma u ko­ji­ma se ga­zda za­lju­blju­je u svo­ju se­kre­ta­ri­cu ili se princ že­ni si­ro­ti­com. U ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, po­zo­ri­štu i li­te­ra­tu­ri če­sto se ja­vlja ro­man­ti­čar­ska pri­ča o ne­sreć­nom bo­ga­ta­šu i sreć­nom si­ro­ma­hu i u sve­mu to­me po­sto­ji ele­me­nat isti­ne. Za­i­sta ono što je če­sto odva­ja­lo si­ro­ma­ha od bo­ga­tog je lju­bav.
Ono dru­go, po če­mu je si­ro­mah tra­di­ci­o­nal­no bio is­pred bo­ga­tog, je­ste ljud­skost, ali da­nas u ve­ći­ni slu­ča­je­va i to ne­do­sta­je. Do­bro­čin­stvo ni­je uni­šte­no sa­mo po se­bi već je do­mi­nan­tan si­stem te­žnji i po­tre­ba da se ob­ra­ču­na sa do­bro­čin­stvom kao vri­jed­no­šću, to­tal­no ga obez­vr­je­đu­ju­ći i ti­me de­gra­di­ra­ju­ći sva­ki po­ku­šaj onih ko­ji ne­ma­ju ma­te­ri­jal­ne mo­guć­no­sti da bu­du bo­lji. Da za­klju­čim, bo­ga­taš upra­vlja si­ste­mi­ma vri­jed­no­sti i dik­ti­ra kri­te­ri­ju­me ostva­re­nja i ljud­sko­sti, a naj­tra­gič­ni­je je što si­ro­mah če­sto že­li ono što imu­ćan ima. U Cr­noj Go­ri je to te­ško ostva­ri­ti....
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca NVO ,,Na­še sun­ce’’)