- Pi­še: Ne­da Bo­ga­vac

Ni­ka­da ni­sam uspje­la da shva­tim cje­lo­vi­to zna­če­nje ri­je­či „bot“. Ra­zu­mi­jem da po­sto­je lju­di ko­ji ima­ju po­tre­bu ili čak po­sao da ne­što pro­ko­men­ta­ri­šu, pa i da se ne pred­sta­ve ime­nom ako već me­di­ji da­ju pro­stor za ta­kve ano­nim­ne ak­tiv­no­sti, ali da ne­ko pri­sta­ne da skri­ven iza iz­mi­šlje­nog ime­na kon­ti­nu­i­ra­no vri­je­đa, la­že, kva­li­fi­ku­je, svr­sta­va lju­de gdje mu pad­ne na pa­met, da skri­ven iza iz­mi­šlje­nog iden­ti­te­ta in­si­nu­i­ra, kon­stru­i­še, ši­ri mr­žnju i strah – to ni­ka­ko ne mo­gu da shva­tim, ni­ti da pri­hva­tim kao ne­va­žnu po­ja­vu.
Da­kle, po­sto­je tzv. „bo­to­vi“, u slo­bod­nom pre­vo­du i po for­mi to bi mo­gli bi­ti ko­men­ta­to­ri. Su­štin­ski, pre­ma to­me što je mo­ja da­na­šnja te­ma, ra­di se ot­pri­li­ke o lju­di­ma ko­ji ne­ma­ju hra­bro­sti da ne­skri­ve­no ka­žu šta mi­sle i osje­ća­ju. Na nji­ho­vu sre­ću, po­sto­je me­di­ji, od­no­sno por­ta­li, ko­ji ima­ju ta­kvu ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku da do­zvo­lja­va­ju po­sta­vlja­nje ano­nim­nih ko­men­ta­ra na ob­ja­vlje­ne ve­sti. Ja­sno je da se me­di­ji ta­ko­đe ogra­đu­ju od ne­pri­mje­re­nih ko­men­ta­ra na na­čin što ure­đi­va­či por­ta­la iste ukla­nja­ju, ali iz­gle­da da ovaj, ko­ji je mo­ja da­na­šnja te­ma, ni­je uklo­njen do­volj­no br­zo da ne na­šte­ti či­ta­o­ci­ma. Da­kle, na por­ta­lu jed­nog od elek­tron­skih me­di­ja u Cr­noj Go­ri, po­ja­vio se ko­men­tar sle­de­će sa­dr­ži­ne:
„Po­gle­daj­te pro­fi­le onih ko­ji po­dr­ža­va­ju Da­ni­lo­vi­ća, ova­ko ide: krst, kan­di­lo, srp­ska za­sta­va, tri pr­sta, Ko­so­vo, Sr­bi­ja, fre­ske, cr­kve. Gra­đan­ski, ne­ma šta“.
Ni­šta po­seb­no no­vo. Ovo je sli­ka i pri­li­ka jed­nog od ta­ko­zva­nih „bo­to­va“, ma ka­kvi po pre­ci­znoj de­fi­ni­ci­ji oni bi­li. Ova­kvi ko­men­ta­ri na por­ta­li­ma po­sta­ju sva­ko­dne­vi­ca, a, tvr­dim, ovaj i slič­ni „bo­to­vi“, od­no­sno ko­men­ta­to­ri, na ovaj na­čin pot­pu­no svje­sno i na­mjer­no po­ku­ša­va­ju da do­pri­ne­su stva­ra­nju po­dje­la me­đu gra­đa­ni­ma, da do­pri­ne­su stva­ra­nju ja­za me­đu lju­di­ma, kao i na­ci­o­nal­ne i vjer­ske ne­tr­pe­lji­vo­sti u ma­loj Cr­noj Go­ri u ko­joj su lju­di po­ve­za­ni u ve­li­koj mje­ri ro­đač­kim i pri­ja­telj­skim re­la­ci­ja­ma. Za ci­ti­ra­ni ko­men­tar sam sa­zna­la od dru­ga ko­ji, za raz­li­ku od me­ne, ured­no pra­ti štam­pu, a ko­ji me je u ra­no ne­djelj­no ju­tro pro­bu­dio po­zi­vom i za­mo­lio da po­gle­dam fo­to­gra­fi­ju ko­ju mi je po­slao, a ko­ja sa­dr­ži ovaj ko­men­tar. Ve­o­ma ozbilj­nim, uči­ni­lo mi se čak za­bri­nu­tim gla­som pi­tao me je: „Ima li raz­lo­ga da se pla­ši za nas – nje­go­ve pri­ja­te­lje i ro­đa­ke”?!
Shva­tiv­ši o če­mu se ra­di, po­ku­ša­la sam da mu ob­ja­snim da su ta­kve stva­ri po­sta­le dio sva­ko­dne­vi­ce i da uglav­nom ni­su vri­jed­ne pa­žnje. Ob­ja­snih da mo­žda ne tre­ba slu­ša­ti šta se go­vo­ri, ne­go ko go­vo­ri – u ovom slu­ča­ju ot­pri­li­ke „ni­ko“... Ali, sa­ti­ma ka­sni­je me je pro­go­ni­la jed­na nje­go­va re­če­ni­ca: „ču­vaj­te se, bri­nem, ova­ko je i kod nas po­če­lo...“ S ob­zi­rom na to da je drug di­je­te de­ve­de­se­tih, sa­da već od­ra­stao, po­ro­di­čan čo­vjek ko­ji od­lič­no pam­ti stra­ho­te ra­ta u re­gi­o­nu, kao i iz­bje­gli­štva nje­go­ve po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja, vr­lo ja­sno sam shva­ti­la za­što ga je, na­iz­gled obi­čan, ko­men­tar do­ko­nog čo­vje­ka, to­li­ko za­bri­nuo.
Ja­sno je da ne­ko­ga po­tre­sa­ju i pla­še ri­je­či iz ovo­ga i slič­nih ko­men­ta­ra, jer pod­sti­ču ši­re­nje stra­ha i pa­ni­ke, naj­ma­nje me­đu oni­ma ko­ji su iz­me­đu ovih za­re­za pro­zva­ni. Ipak, mo­žda ovaj ne­sreć­ni „bot“ i ni­je baš vri­je­dan pa­žnje jer „KA­BA­DA­HI­JA“, čak ni iza la­žnog ime­na ko­je je oda­brao da bi svr­sta­vao, di­je­lio i vri­je­đao lju­de, ne mo­že sa­kri­ti fru­stra­ci­je i kom­plek­se ko­ji­ma je op­te­re­ćen.
Da, pla­šim se, „ka­ba­da­hi­jo“, ovo­ga što si na­pi­sao, jer na ovaj na­čin ko­men­ta­ri­šeš sa­op­šte­nja lju­di s ko­ji­ma imam pro­fe­si­o­nal­nu čast da sa­ra­đu­jem. Pla­šim se jer do­zvo­lja­vaš se­bi da me bez mo­ga do­pu­šte­nja una­pri­jed svr­sta­vaš u gru­pe i ta­bo­re i jer tvr­diš da mo­je, ne­či­je, sva­či­je na­ci­o­nal­no i vjer­sko, ni­je gra­đan­sko ko­li­ko i tvo­je. Shva­tam da si ta­ko za­klju­čio pra­te­ći pre­zen­ta­ci­je ko­ri­sni­ka dru­štve­nih mre­ža, ili mo­žda sa­mo op­sje­da­ju­ći moj pro­fil na Fej­sbu­ku, ka­da si se za­le­dio pred fo­to­gra­fi­jom Peć­ke pa­tri­jar­ši­je?
Da, pla­šim se, u stva­ri, pre­stra­vlje­na sam čak i od po­mi­sli da po­sto­jiš u svo­me si­vi­lu iz ko­ga pi­šeš na ova­kav na­čin! Da, zbog ta­kvih po­či­nju ra­to­vi! Da, zbog ta­kvih se bje­ži u azi­le dru­gih ze­ma­lja!
Ipak, imam na­de vi­še ne­go što ti imaš obra­za, jer znam da u Cr­noj Go­ri za ta­kve, moj „gra­đa­ni­ne“, po­sto­je i su­do­vi na ko­ji­ma ime­nom i pre­zi­me­nom, bez mo­guć­no­sti da se u svo­joj me­mlji­voj so­bi­ci iza „KA­BA­DA­HI­JE“ sa­kri­ješ od sun­ca i lju­di, su­di­je pi­ta­ju i utvr­đu­ju šta si to svo­jim ko­men­ta­ri­ma po­ru­čio? Ko­me? U či­je ime si na­pi­sao ovaj i slič­ne ko­men­ta­re…A pi­sao si sil­ne uvre­de. Na kra­ju, pi­ta­će te, za­što si to ura­dio i da li se mo­žda ka­ješ!?
A ti, „gra­đa­ni­ne“, ne­moj pla­ka­ti. Is­pr­si se, „KA­BA­DA­HI­JO“, bu­di do­sto­jan­stven i ko­nač­no do­sto­jan la­žnog ime­na. Gle­daj mr­ko, zbo­ri gla­sno i ja­sno, i ne boj se, bre! Bu­di si­gu­ran u se­be, jer Bog i prav­da su na tvo­joj stra­ni, kao i onaj ad­mi­ni­stra­tor ko­ji je uklo­nio tvoj ko­men­tar jer je pa­met­ni­ji od te­be. I još ne­što, ka­da sklo­piš oči pri­je spa­va­nja, a po­sle mo­li­tve ko­ju u se­bi zbro­jiš u že­lji da od sju­tra vi­še ne bu­deš mi­zer­ni „bot“ već uva­žen čo­vjek, sje­ti se da ni­su te­bi kri­va ni­či­ja kan­di­la i fre­ske, ni­ti su ti išta du­žna mo­ja tri pr­sta.
Ra­zu­mi­je­va­nja i pri­ja­te­lja, moj „ka­ba­da­hi­jo“, lju­ba­vi si že­ljan. Ži­vio!