-Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša

Go­vo­re­ći o srp­sko-hr­vat­skim od­no­si­ma pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić dao je za­di­vlju­ju­će obe­ća­nje: “Iz­gra­di­ću most pre­ko pro­va­li­je!“ S ob­zi­rom na to da spo­re­nje Sr­ba i Hr­va­ta tra­je či­tav vi­jek, s tra­gič­nim po­sle­di­ca­ma po srp­ski na­rod u Hr­vat­skoj, Vu­či­će­vo obe­ća­nje bio bi ve­li­ki hu­ma­ni isto­rij­ski po­du­hvat, na­rav­no i ve­li­ka ra­dost za sve ra­zum­ne i do­bro­na­mjer­ne. Uko­li­ko bi uspio da ostva­ri ovaj „pod­vig“, zaslužio bi da bu­de oki­ćen i No­be­lo­vom na­gra­dom za mir, a mo­žda mu je i obe­ća­na, ako kroz „srp­sko-srp­ski di­ja­log“ pri­zna Ko­so­vo, kroz ovu čud­nu lin­gvi­stič­ku sin­tag­mu i iz­gra­di „obe­ća­ni“ most. Uosta­lom, ako je No­be­lo­vu na­gra­du za mir do­bio Ba­rak Oba­ma, na­kon tri mje­se­ca od usto­li­če­nja, a pro­iz­veo je to­li­ko ra­to­va i zla, za­što je ne bi do­bio i Vu­čić, ako iz­gra­di most pre­ko pro­va­li­je. Me­đu­tim, za pre­mo­šta­va­nje i naj­ma­nje re­či­ce, a ka­mo­li pro­va­li­je, po­treb­ne su naj­ma­nje dvi­je tač­ke oslon­ca. Isto­rij­ska op­te­re­će­nja, ne­ka­žnje­ni zlo­či­ni NDH i „Olu­je“, di­vlja­nje usta­štva na svim ni­vo­i­ma, dru­ga tač­ka oslon­ca u ovom vre­me­nu ne po­sto­ji, ni­ti je re­al­no usko­ro nje­no po­sto­ja­nje. Ana­li­ti­ča­ri će ovo Vu­či­će­vo obe­ća­nje pri­je oci­je­ni­ti kao jef­ti­ni po­li­tič­ki mar­ke­ting, ne­go kao ne­što re­al­no i mo­gu­će. Jaz, ili pro­va­li­ja iz­me­đu ova dva na­ro­da je ja­ma bez­da­ni­ca u ko­ju su sur­va­ne naj­mno­go­ljud­ni­je grob­ni­ce i ne­sre­će srp­skog na­ro­da. Na­ža­lost, ta pro­va­li­ja se stal­no pro­du­blju­je otro­vom mr­žnje pre­ma Sr­bi­ma, da se mo­že­mo upi­ta­ti da li je to po­stao i ge­net­ski kod Hr­va­ta. Ka­ko čo­vjek mo­že da mr­zi čo­vje­ka ko­jeg uop­šte ne po­zna­je, sa­mo za­to što je du­ge vje­re i na­ci­je, a ta mr­žnja kre­će se ne sa­mo do in­di­vi­du­al­nog, ne­go do sa­ti­ra­nja či­ta­vog jed­nog na­ro­da?! Ne­pri­ja­telj­stvo i mr­žnja se gra­de i ni­je­su spon­ta­na ma­ni­fe­sta­ci­ja. Mr­žnja Hr­va­ta pre­ma sve­mu što je srp­sko i pra­vo­slav­no tra­je či­tav XX vi­jek. Po­lo­vi­nom i kra­jem vi­je­ka kul­mi­ni­ra­la je tra­ge­di­jom srp­skog na­ro­da u Hr­vat­skoj. Ako se tra­ži ob­ja­šnje­nje za iz­vo­ri­šte hr­vat­ske mr­žnje, mo­že se na­ći u „di­jag­no­zi“ di­plo­ma­te i pje­sni­ka Jo­va­na Du­či­ća „da su Hr­va­ti naj­hra­bri­ji na­rod na pla­ne­ti, ne za­to što se ni­če­ga ne bo­je, ne­go što se ni­če­ga ne sti­de!“ Do­volj­no je pro­či­ta­ti Du­či­će­vu po­sve­tu „Si­nu ti­su­ću­ljet­ne kul­tu­re“. Ko­li­ko god ove Du­či­će­ve op­ser­va­ci­je iz­gle­da­le pre­stro­ge, njih po­tvr­đu­je ovo­vre­me­ne i isto­rij­ske či­nje­ni­ce. Go­di­na­ma una­zad 5. av­gu­sta slu­ša­mo i gle­da­mo ša­blo­ni­zi­ra­ni sce­na­rio sla­vlja ak­ci­ja „Blje­sak“ i „Olu­ja“ ka­da je s vje­kov­nih og­nji­šta Hr­vat­ska pro­tje­ra­la 250.000 svo­jih gra­đa­na, 2.000 je ubi­je­no, a to­li­ko ih se vo­de kao ne­sta­li. Sr­bi se op­tu­žu­ju da su glav­ni kriv­ci za sve ne­da­će ovog svi­je­ta. Sla­vlje­nje ne­sre­će srp­skog na­ro­da kao naj­ve­će po­bje­de u sop­stve­noj isto­ri­ji ozna­ča­va­ju kao Dan dr­žav­no­sti, a kul­mi­ni­ra usta­ško-fa­ši­stič­kim po­kli­čem „Za dom sprem­ni“. Ta­bla s ovim fa­ši­stič­kim po­zdra­vom do pri­je ne­ki dan sta­ja­la je na naj­ve­ćem srp­skom stra­ti­štu i mu­či­li­štu - u Ja­se­nov­cu. Hr­va­ti na­sto­je da svo­ja­ta­ju i Ni­ko­lu Te­slu, a Du­či­će­va tvrd­nja ostva­ri­la se i kad je u pi­ta­nju naj­ve­ći um čo­vje­čan­stva... Tuđ­ma­no­vi bo­jov­ni­ci će mu to­kom ra­ta mi­ni­ra­ti spo­me­nik u rod­nom Smi­lja­nu i opljač­ka­ti nje­go­vu ku­ću, od­ni­je­ti lič­ne stva­ri ve­li­kog na­uč­ni­ka - na­o­ča­re, ta­šnu, štap, še­šir, ko­šu­lju i bi­bli­o­te­ku. Opljač­ka­li su sve pred­me­te iz Te­sli­nog dje­tinj­stva i sru­ši­li ku­ću u ko­joj je ro­đen. U Smi­lja­nu vi­še ne­ma ni­jed­nog Te­sle, a ono što je bi­lo osta­lo pro­tje­ra­no je sa „Olu­jom“. Osta­lo je ne­ko­li­ko sta­ra­ca i sta­ri­ca i go­di­na­ma su bi­li bez stru­je u rod­nom mje­stu na­uč­ni­ka ko­ji je elek­trič­nu ener­gi­ju da­ro­vao čo­vje­čan­stvu. U svo­ja­ta­nju naj­vi­še im sme­ta Te­slin otac Mi­lu­tin, pra­vo­slav­ni sve­šte­nik. Sru­ši­li su i cr­kvu u ko­joj je slu­žbo­vao i gdje je kr­šten nje­gov sin Ni­ko­la. Na zi­di­ni, cr­nim spre­jom je na­pi­sa­no „Za dom sprem­ni“! Usta­štvo i fa­ši­zam vi­di i ču­je Evro­pa, oli­če­na u EU, i ću­ti! Umje­sto da, ako že­li mir u re­gi­o­nu, pri­mje­ni fud­bal­sko pra­vi­lo i po­ka­že cr­ve­ni kar­ton svo­joj čla­ni­ci, zbog glo­ba­li­stič­kih ci­lje­va to­le­ri­šu i usta­ški fa­ši­zam. Či­nje­ni­ca je da usta­ška ide­o­lo­gi­ja kod ve­ći­ne Hr­va­ta ni­je tre­nut­na po­ja­va, ona ima kon­ti­nu­i­tet i pre­no­si se s ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju; od ra­si­stič­ke ide­o­lo­gi­je, od Star­če­vi­ća do Pa­ve­li­ća i Tuđ­ma­na, pa do da­na­šnjih da­na. Ono što je za­po­čeo Pa­ve­lić 1941. do­vr­šio je Tuđ­man 1991.-1995. Zlo­či­ni i zlo­čin­ci ni­kad ni­je­su ka­žnje­ni. Pa­ve­lić i Tuđ­man u grob su oti­šli ne­ka­žnje­ni.
Ako po­gle­da­mo ra­zum­no, ljud­ski i s dru­ge stra­ne, ne mo­že se op­tu­ži­va­ti či­tav je­dan na­rod da je ge­no­ci­dan, jer to po­tvr­đu­ju ve­li­či­ne lič­no­sti Lor­da­na Za­fra­no­vi­ća, Igo­ra Man­di­ća, Mi­lo­ša Žan­ka, Sti­pe Šu­va­ra, Pre­dra­ga Ma­tve­je­vi­ća, Dra­ga Pil­se­la, Žar­ka Pu­hov­skog i dru­gih. Ali, ako se iz tog na­ro­da iz­dvo­ji ve­ćin­ska go­mi­la, on­da je taj na­rod od­go­vo­ran što se ni­je su­prot­sta­vio toj go­mi­li. Voj­ni­ke Tre­ćeg Raj­ha 1941. hr­vat­ska usta­ška go­mi­la je u ime hr­vat­skog na­ro­da za­si­pa­la cvi­je­ćem i ur­la­la: „Za dom sprem­ni!“ Tim po­vo­dom, ogla­sio se i Jo­sip Broz: „Ta­da sam se pr­vi put za­sti­dio kao Hr­vat!“ Ali, taj „za­sti­đe­ni“ Hr­vat, „naj­ve­ći sin na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti“, ni­je ostao u Za­gre­bu da di­že usta­nak, po­šao je u Sr­bi­ju, i od­re­dio im dan sla­vlje­nja ustan­ka - ka­da je Sr­bin ubio Sr­bi­na, a ubi­cu oki­tio ime­nom na­rod­nog he­ro­ja! Sve su mu to omo­gu­ći­li sa­mi Sr­bi, da od­ra­di „po­sao“; što je od­go­vor­nost za zlo­či­ne nad Sr­bi­ma u Hr­vat­skoj pri­pi­sao nje­mač­kom oku­pa­to­ru. Na osno­vu ovog Bro­zo­vog „dje­la“, biv­ši za­gre­bač­ki nad­bi­skup Fra­njo Ku­ha­rić, pro­vje­re­ni sr­bo­mr­zac, u za­gre­bač­koj ka­te­dra­li fe­bru­a­ra 1981. sum­nji­ča­vo je po­me­nuo 40.000 žr­ta­va ko­je se „pri­pi­su­ju“ Ja­se­nov­cu, da bi tu ci­fru Tuđ­man sma­njio na 30.000.
Ko­lin­da na ovo­go­di­šnjoj pro­sla­vi „Olu­je“ iz­ja­vlju­je: „Hr­vat­ski na­rod ni­je že­lio rat, hr­vat­ska je na­pad­nu­ta spo­lja i iz­nu­tra...!“, a njen idol Tuđ­man je 24.3.1992. u Za­gre­bu jav­no sa­op­štio: ,,Ra­ta u Hr­vat­skoj ne bi bi­lo da ga Hr­vat­ska ni­je že­lje­la, jer rat joj je bio po­tre­ban!“ A tek ne­bu­lo­zne iz­ja­ve An­dre­ja Plen­ko­vi­ća: „Mi­lo­še­vić je za­va­dio Sr­be i Hr­va­te! Ak­ci­je „Blje­sak“ i „Olu­ja“ spri­je­či­le su no­ve Sre­bre­ni­ce!“
Da li će no­vo­ro­đen­če, u či­joj će kr­šte­ni­ci pi­sa­ti da­tum i go­di­na ro­đe­nja: 5. av­gust 2017. go­di­ne, bi­ti in­dok­tri­ni­ra­no usta­škom ide­o­lo­gi­jom kad stek­ne pu­no­ljet­stvo? Od­go­vor je u svim iz­ja­va­ma pred­sjed­ni­ce i pre­mi­je­ra Hr­vat­ske. Ko­lin­da tvr­di da je usta­ški po­zdrav sta­ri hr­vat­ski po­zdrav, a „na­ći će do­ka­ze“ da je po­sto­jao još i pri­je no­ve ere, „pro­na­đen“ u ne­kim is­ko­pi­na­ma! An­drej Plen­ko­vić ro­đen je u vri­je­me „mas-po­ka“, a Ko­lin­da je sta­ri­ja dvi­je go­di­ne. Obo­je se odu­še­vlja­va­ju, i to ne kri­ju, Tom­so­no­vim pje­sma­ma ko­je sla­ve usta­štvo, kla­nje i ubi­ja­nje Sr­ba.
Lju­de­vit Vu­li­će­vić iz Cav­ta­ta, Sr­bin – ka­to­lik, ste­kao je za ži­vo­ta ve­li­ku knji­žev­nu sla­vu. Tra­ga­ju­ći za Bo­gom, ne­smi­re­na du­ša, od­re­kao se pap­stva i po­stao „pro­po­vjed­nik Je­van­đe­lja“. Srp­stva, ko­jem ga je maj­ka na­u­či­la, ni­kad se ne od­re­če. Ima li da­nas išta srp­sko u Cav­ta­tu osim gro­bo­va, a 1900. ni­je bio ni­je­dan Hr­vat!? Nad nje­go­vim dje­lom „Ma­ti“ usta­še su iz­vr­ši­le knji­go­cid. U Du­brov­ni­ku kod ko­ga bi pro­na­šli tu knji­gu za­vr­ša­vao je u Ja­se­nov­cu. Uni­šti­li su sve od nje­go­ve knji­že­ne sla­ve, osim za­bo­ra­vlje­nih ru­ko­pi­sa... Ko­je bi va­lja­lo po­no­vo pro­či­ta­ti, ka­da se go­vo­ri o od­no­su Sr­ba i Hr­va­ta.
,,Go­vo­ri se o slo­zi Sr­ba i Hr­va­ta’’, go­vo­rio je Vu­li­će­vić, ‘’Je li to zbi­lja? Mo­že li to­ga bi­ti gdje ne­ma te­me­lja zna­me­ni­ta po­či­ta­nja? Je li to unu­tra­šnja, pra­va ži­va po­tre­ba srp­skog i hr­vat­skog sr­ca i du­ha, ili je pra­zna ri­ječ, ko­ja zvu­či, ne­plod­no pro­la­zi, i gu­bi se s vje­trom i ma­glom!?’’
Vu­li­će­vi­će­va po­ru­ka za sva vre­me­na gla­si: „Čo­vjek je za­i­sta ve­lik ka­da je uvje­ren da je ma­len; do­bar je kad osje­ća da tre­ba bi­ti bo­lji; na­u­čan je kad zna da mu tre­ba još mno­go na­u­či­ti, da mo­ra uči­ti dok je živ!“