-Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić

Sve ima svoj po­če­tak i kraj. Svo­je tra­ja­nje, svr­hu i svo­je umi­ra­nje ma­kar i bi­o­lo­ško. Ni­je naj­go­re što sve pro­la­zi. Bog je ta­ko ure­dio i ta­ko mo­ra bi­ti. Naj­go­re je što mi ne mo­že­mo da se po­mi­ri­mo s tom pro­stom i ne­iz­bje­žnom či­nje­ni­com. Ko­li­ko god bi­li hra­bri, upor­ni, tvr­di i ute­me­lje­ni u svo­jim sta­vo­vi­ma, ima­mo rok tra­ja­nja. Čak i ku­ka­vi­ce, po­žmi­re­pi, pol­tr­o­ni i oni ko­ji či­ne sva­ko­ja­ka zla, kad-tad skon­ča­ju. A ja vo­lim da pi­šem o hra­brim lju­di­ma i hra­bro­sti. Shva­tio sam da hra­brost ni­je od­su­stvo stra­ha, već tri­jumf nad njim. Hra­bar čo­vjek ni­je ne­ko ko ne osje­ća strah, već onaj ko ga po­bi­je­di. To je su­sret sa sa­mim so­bom. Su­sret oči u oči sa svo­jim stra­hom. Čo­vjek je sam se­bi naj­ve­ći ne­pri­ja­telj. I ako us­pi­je da po­bi­je­di se­be, sva­ku pre­pre­ku će la­ko sa­vla­da­ti. Sa­mo pre­ma se­bi smo traj­no is­kre­ni, a pre­ma dru­gim lju­di­ma ni­je­smo pra­ved­ni ni kad ih vo­li­mo ni kad ih mr­zi­mo. Za­to pi­šem o lju­di­ma ko­ji su po­bi­je­di­li strah i se­bi obez­bi­je­di­li mje­sto u isto­ri­ji. Pi­šem o ot­pu­šte­nim pro­fe­so­ri­ma nik­šić­ke gim­na­zi­je ko­ji su se bo­ri­li za oču­va­nje srp­skog je­zi­ka i zbog to­ga osta­li bez po­sla i eg­zi­sten­ci­je. Pi­šem, jer vi­dim da Sr­bi za­bo­ra­vlja­ju svo­je he­ro­je. A ovaj čin, iako mno­gi mi­sle dru­ga­či­je je i vi­te­ški i ju­nač­ki. Za me­ne su oni rat­ni­ci. Ne mo­že sva­ko no­si­ti oruž­je i bo­ri­ti se na fron­tu. Ve­ća bor­ba se ta­da vo­di­la na ka­te­dra­ma i u kan­ce­la­ri­ja­ma po cr­no­gor­skim ško­la­ma i fa­kul­te­ti­ma. I ovi lju­di su da­li sve što su ima­li i mo­gli. Pri­lič­no usa­mlje­ni u toj bor­bi, po­dr­ža­ni po­koj­nim Vu­kom Ve­la­šom i još po­ne­kim svi­je­tlim pri­mje­rom, da­li su se­be. Vi­še od to­ga i ni­je mo­gu­će. Pa i kad su iz­gu­bi­li po­sao, i kad su nam pre­i­me­no­va­li je­zik, kad su ga ote­li oni ko­ji o je­zi­ku ne zna­ju ni­šta, ide­ja je osta­la da ži­vi. Srp­ski se go­vo­ri i pi­še u Cr­noj Go­ri. Po­zna­to je da rat­nik sla­vljen zbog hi­lja­du po­bje­da jed­nim po­ra­zom bi­va bri­san sa li­ste ča­sti i pod­vi­zi mu po­sta­ju bez­vri­jed­ni. Ali ne mo­že i ne smi­je ta­ko. Hra­bri lju­di uvi­jek osta­ju hra­bri, jer zna­ju da sve mo­žeš po­sti­ći, stvo­ri­ti, oprav­da­ti i opra­ti osim cr­nog obra­za. Nji­ma je ostao po­nos, čast i po­što­va­nje, a vla­sti­ma u Cr­noj Go­ri crn obraz. I on je sve cr­nji i cr­nji. Va­lja­ju se u ka­lju­zi ko­ju su sa­mi na­pra­vi­li i sa­mo se če­ka tre­nu­tak kad će se uda­vi­ti u sop­stve­nom bla­tu. Jer, kao što re­koh, sva­či­je pro­la­zi pa će i nji­ho­vo. A kad već pi­šem o hra­bri­ma, mo­ram da po­me­nem Du­ška Jo­va­no­vi­ća i nje­go­vu žr­tvu. Du­ško je svo­ju bor­bu pla­tio naj­vi­šom ci­je­nom. Svo­jim ži­vo­tom. Iskren, po­šten, ta­čan i su­ro­vo re­a­lan, ni­je mo­gao da ću­ti o ne­dje­li­ma re­ži­ma. Ot­krio je u svo­me ,,Da­nu’’ sve to­ko­ve fi­nan­si­ra­nja, la­nac šver­ca ci­ga­re­ta i do­kle se­žu pip­ci kri­mi­nal­ne ho­bot­ni­ce vla­sti u Cr­noj Go­ri. Ubi­li su ga, pro­šao je nje­gov ži­vot­ni vi­jek, ali ide­ja o bor­bi ko­ju je vo­dio ži­vje­će vječ­no. Ve­li­ki i hra­bri lju­di su uvi­jek bi­li mu­če­ni­ci svo­je sla­ve. Ta­ko je bi­lo, ta­ko će iz­gle­da bi­ti u Cr­noj Go­ri ko­jom vla­da DPS. Bez ob­zi­ra na ova­kav ha­os u dr­ža­vi, bor­ba za prav­du ne smi­je pre­sta­ti. Osta­je nam da bu­de­mo na tom pu­tu iz­me­đu po­čet­ka i kra­ja, okre­nu­ti Bo­gu i vje­ri u nje­ga, želj­ni bo­lje bu­duć­no­sti i po­bje­de. Ugle­dav­ši se na hra­bre lju­de iz na­še oko­li­ne i iz na­šeg vre­me­na, ide­mo da­lje, u na­di da nam na­rod ne­će su­di­ti po to­me ko­li­ko smo pu­ta pa­li, već ko­li­ko smo pu­ta na­kon pa­da usta­li.