Pi­še: Če­do­mir An­tić

Bra­vo, su­di­ja Mu­go­ša! Od­lič­no, tu­ži­o­če Kat­ni­ću! Do­bri ste i vi, svje­do­ci–ne­rad­ni­ci! Po­čeo je pro­ces sto­lje­ća. Za ne­dje­lo ko­je se pri­vi­dje­lo pre­stra­vlje­nom Đu­ka­no­vi­ću i za­stra­še­nom Du­šku Mar­ko­vi­ću. Zna­te li da smo mi Sr­bi to­kom či­ta­ve na­še isto­ri­je ikad po­ku­ša­li dr­žav­ni udar, a da je sa­mo dje­lo tre­ba­lo ka­sni­je da se do­ka­zu­je na su­du?! Na­ža­lost, ni­smo uvi­jek uspi­je­va­li, ali da ni­smo uspje­li ni da bu­de­mo u po­ku­ša­ju pri­mi­je­će­ni – e, to ni­ka­da ni­je bi­lo. Mo­žda su ne­ke dru­ge na­ci­je, ko­je je iz­mi­slio Kar­delj, ima­le ta­kva is­ku­stva... Mi ni­smo. Jad­no je sud­stvo ko­je je u ra­tu sa gru­pom pen­zi­o­ne­ra iz Sr­bi­je, sa na­rod­nim po­sla­ni­ci­ma, sa na­ci­jom či­jem je­zi­ku i kul­tu­ri pri­pa­da ap­so­lut­na ve­ći­na gra­đa­na Cr­ne Go­re. Još je bjed­ni­ji tu­ži­lac ko­ji se sa­pli­će pred jav­no­šću s pred­me­tom kao da je na min­skom po­lju. Ili mu se, ne daj Bo­že, sta­nje sa­vje­sti pre­li­lo na sta­nje svi­je­sti, pa ne mo­že se­bi da do­đe... Ja sam se ne­ka­ko na­dao da se do­ma­će pra­vo­su­đe dr­ži cr­no­gor­skog re­ži­ma kao sli­je­pac za ćo­ra­vog. Oče­ki­vao sam ovu ba­ha­tost i udvo­rič­ko raz­me­ta­nje ne­struč­no­šću, ku­ka­vič­lu­kom, ne­sa­vje­sno­šću i pri­stra­sno­šću... Me­đu­tim, ta in­sti­tu­ci­o­nal­na de­ment­no-sa­di­stič­ka sprem­nost da jed­nog gra­đa­ni­na Cr­ne Go­re, po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni, po­ni­ze ta­ko što mu sa pet sed­mi­ca za­ka­šnje­nja za­bra­ne da pu­tu­je u Sr­bi­ju...!? Du­klja­no­i­di, ne ot­kri­vaj­te po­lo­ža­je! Ne oprav­da­vaj­te se tvrd­njom da je prav­da na od­mo­ru ka­da su­di­ja ode da se brč­ka! A da pred­sjed­nik su­da, na ra­dost vla­sti, ne ra­di svoj po­sao. Ja sam mi­slio da u vr­hu re­ži­ma ra­di sve sa­mo oka­to i zu­ba­to... Pa spri­je­či­li su dr­žav­ni udar u na­mje­ri! Zna­ju ka­ko ko di­še na hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra od di­o­klej­skog Len­gli­ja – sje­di­šta Agen­ci­je za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost. A ne mo­gu da bla­go­vre­me­no ri­je­še je­dan za­htjev za pri­vre­me­nim po­vra­ća­jem put­nih is­pra­va. Kad smo već kod to­ga... Da li zna Mi­lo Đu­ka­no­vić da je adre­sa ANB-a „Bu­le­var re­vo­lu­ci­je br. 1“ u Pod­go­ri­ci!? Pa vi, na­tov­ci, sla­vi­te re­vo­lu­ci­ju ko­ja je obo­ri­la de­mo­kra­ti­ju, mo­nar­he po­tom­ke kra­lji­ce Vik­to­ri­je ko­ja je ubi­ja­la biv­še mi­ni­stre, ba­no­ve i ar­hi­man­dri­te po Cr­noj Go­ri... A su­di­te je­dan „dr­žav­ni udar“ u pred­u­mi­šlja­ju?! Umje­sto da ih na­gra­di­te. Pa ti bi Vas lju­di, op­tu­že­ni po­sla­ni­ci i pen­zi­o­ne­ri, ne ga­ran­tu­jem za Sin­đe­li­ća i Jo­va­no­vi­ća (oni mi ne­ka­ko sum­nji­vo iz­gle­da­ju, kao da su išli za Đu­ka­no­vi­ćem 1991. go­di­ne) pu­sti­li da po­bjeg­ne­te u Ita­li­ju, Bri­ta­ni­ju, Emi­ra­te... Ov­dje se Mi­lo­še­vić svo­je­volj­no za­dr­žao, a da­nas bi bio za­mje­nik pre­mi­je­ra, sa­mo da Đu­ka­no­vi­će­vi go­spo­da­ri ni­su htje­li da po­sta­ne di­plo­mat­ski i prav­ni pre­se­dan. Đu­ka­no­vić ne mo­že bi­ti ni di­plo­mat­ski, ni prav­ni, a ni po­li­tič­ki pre­se­dan. Nje­gov zna­čaj na po­lju kri­mi­na­li­sti­ke je to­li­ki da one­mo­gu­ća­va sla­vu na dru­gim po­lji­ma. Svi do­bro zna­ju da je on za mu­zej, a ne za za­tvor. Sa­mo mo­gu da za­mi­slim da su se ti, či­jem je dje­lu po­sve­ćen bu­le­var u ko­me sto­lu­je opa­sni ANB (od ko­ga, si­gu­ran sam, ne drh­te je­di­no kri­mi­nal­ci, me­đu­na­rod­ni te­ro­ri­sti i iz­daj­ni­ci), dav­ne 1942. ili 1945. do­ko­pa­li, re­ci­mo, Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Šta bi ura­di­li sa vla­sni­kom sa­ta ko­ji vri­je­di kao dva sta­na u Be­o­gra­du...? Ja ne mo­gu da za­mi­slim, mo­žda bi mo­gao ve­li­ki pi­sac ho­ro­ra Sti­ven King...
Ima li ova sud­ska far­sa pre­se­da­na? Re­kao bih da ne­ma. Knjaz Ni­ko­la je­ste bio ti­ra­nin i ope­ret­ski vla­dar, ali bra­nio je kru­nu mi­sle­ći da će upra­vo jed­nog da­na on lič­no oslo­bo­di­ti i uje­di­ni­ti Srp­stvo. Na­šao je svog la­žnog svje­do­ka Na­sti­ća. A sâm se na­šao Austro­u­gar­skoj u ča­su ka­da je oti­ma­la na­še se­stre Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Za čas, ne to­li­ko du­go da pro­pu­sti mje­sto me­đu vi­te­zo­vi­ma ko­ji su 1912. oslo­bo­di­li Peć i Pri­zren, sta­ri je knez po­pu­stio se­bič­no­sti, vla­sto­hle­plju i pri­sti­sci­ma... Ka­ko Du­ško i Mi­lo da po­pu­ste? Pa oni ne bi bi­li na vla­sti da ni­je sla­bo­sti. Kao pro­iz­vod lič­ne bez­ob­zir­no­sti i na­rod­nih ma­na, oni ne mo­gu je­di­nog kra­lja Cr­ne Go­re da imi­ti­ra­ju čak ni u nje­go­vom naj­go­rem iz­da­nju.
I do­kle ova­ko...? Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja, ko­ja je od­i­gra­la ključ­nu ulo­gu u us­po­sta­vi ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re 2006. vi­še ne po­dr­ža­va Đu­ka­no­vi­ća. Do­la­zak bri­tan­ske am­ba­sa­dor­ke u sje­di­šte No­ve srp­ske de­mo­kra­ti­je, po­red por­tre­ta vo­žda Ka­ra­đor­đa, is­pu­nio me je na­dom u prav­du.
Mar­ko­vić i Đu­ka­no­vić ima­ju to­li­ko is­ku­stvo, ali zar se ni­su ma­lo ras­pi­ta­li o isto­ri­ji. Ima si­la ko­je su svo­ju ve­li­či­nu ute­me­lji­le na pra­vi­lu da „ne­pri­ja­te­lje ku­pu­ju, a pri­ja­te­lje iz­da­ju“. Či­nje­ni­ca je da po­sle ula­ska u NA­TO ni­ko­me vi­še ne tre­ba gru­pa bal­kan­skih No­ri­je­ga. A mo­žda Đu­ka­no­vi­ćev re­žim ne pa­da za­to što ne­ma do­volj­nu spe­ci­fič­nu te­ži­nu. On se odr­ža­va na sna­zi po­vje­tar­ca, leb­de­ći... Za­što bi ta­kav re­žim bio oba­ran? I mo­že li bi­ti dr­žav­nog uda­ra bez dr­ža­ve? Ta­kve vla­sti SAD i Bri­ta­ni­ja mo­gu i da „za­mi­je­ne“. Ru­si­ja nji­ma ne­u­tral­nu vla­du, re­ci­mo, u Mol­do­vi, a oni da do­zvo­le de­mo­kra­ti­za­ci­ju i ,,Pe­ti ok­to­bar’’ u Cr­noj Go­ri. Eto, ,,Pe­ti ok­to­bar’’, re­ci­mo, ne sma­tra­mo za „dr­žav­ni udar“ sa­mo za­to što su mu da­li amin sa „pra­vog“ mje­sta. Đu­ka­no­vić je mi­slio da je imao udje­la u to­me, ali bio je sa­mo sta­ti­sta. Ma­lo bo­lje oba­vi­je­šten od ak­tu­el­nog svje­do­ka sa ne­za­slu­že­nim pre­zi­me­nom.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)