-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Već du­že vre­me­na po­sto­ji opa­snost za op­šte dru­štve­ne vri­jed­no­sti. Ta opa­snost do­la­zi od naj­ra­zli­či­ti­jih ob­li­ka ljud­ske dje­lat­no­sti, me­đu ko­ji­ma su, u po­sled­nje vri­je­me, naj­vi­še ma­ha da­li neo­li­be­ra­li­zam i tran­zi­ci­o­ni eli­ti­zam. Spoj „no­ve fi­lo­zo­fi­je“ sa du­hom „sa­vre­me­nog čo­vje­ka 21. vi­je­ka“, da­je sta­nje ne­pre­gled­ne ras­pro­stra­nje­no­sti gri­je­ha i kri­vi­ce. Za ve­li­ko ču­do, kao da se ta­kvo sta­nje ne do­ti­če obič­nog čo­vje­ka, oko ko­je­ga je sve vi­še rđa­vih ri­je­či, pa ni­je ni neo­bič­no što ih sam ni­je ka­dar da pra­šta. Ina­če, pre­te­žan dio svi­je­ta, ova­kav ka­kav je, ni­je spre­man za oprost, čak i da ne po­mi­šlja na to.
I, ono što je naj­tra­gič­ni­je, ne zna za svo­ju ci­je­nu. Sto­ga ni­ko ne mo­že spo­ri­ti da se svi­jet na­la­zi na niz­br­di­ci. Čin „Bož­je lju­ba­vi“ u soc­re­a­li­zmu, bio je pri­sut­ni­ji ne­go da­nas. Po­tre­ba za bez­bjed­no­šću op­sa­di­ra­la je svi­jet na sva­kom ko­ra­ku i sa svih stra­na. Val agre­si­je ši­ri se pro­stran­stvi­ma. Ni­ka­ko da se shva­ti da lju­bav ukla­nja sva­ko zlo. Ta­ko­đe, ni­ka­ko da uči­mo, i na­u­či­mo, da je­di­no po­šte­njem mo­že­mo „ukro­ti­ti kri­vi­cu“. Tre­nut­no, mo­der­na svi­jest „po­šte­nju za­ko­na“ ne da­je ni mi­ni­mum. Na­ro­či­to, za to ne ma­re oso­be iz sa­vre­me­nog evrop­skog obra­sca, ko­je „kra­se“ po­hle­pa, za­vist, osi­o­nost i ne­i­sti­na, ko­ji ne­iz­bje­žno ima­ju „ko­ri­je­ne kri­vi­ce“, iz ko­je će, vre­me­nom, iz­ra­sti i „ne­ke no­ve vri­jed­no­sti“. Ova­kvom vred­no­snom sta­nju do­pri­nos da­je i vje­štač­ka in­te­li­gen­ci­ja, ko­ja nam „do­ka­zu­je“ da ni­je­smo sa­vre­me­no dru­štvo. Ko­rak uz nju, po­ne­kad, ide i psi­ho­lo­gi­ja me­nadž­men­ta, ko­ja, če­sto, iz­la­zi iz okvi­ra hu­ma­nog ra­da, ka­ko bi se što lak­še ostva­rio pro­fit. Pri ta­kvom od­no­su, čo­vje­ku osta­je za­klju­čak da je u ovom ras­po­lu­će­nom vre­me­nu li­jek za eli­mi­ni­sa­nje kri­vi­ce je­di­no str­plji­vost i pra­šta­nje, s ob­zi­rom na to da je „da­na­šnji čo­vjek“ pre­pun na­bo­ja vi­so­kog na­po­na, uz­ne­mi­re­no­sti i bo­ja­zno­sti, bu­du­ći da od „stra­ha pro­tiv svo­je vo­lje“, či­ni ono, što pri, ne­kim nor­mal­nim okol­no­sti­ma, ne bi ra­dio. Va­lja za­to u ovom vre­me­nu pod­sje­ti­ti na ri­je­či Alf Ro­sa da za­jed­ni­ca tre­ba da se „za­sni­va na vla­da­vi­ni pra­va, a ne na vla­da­vi­ni lju­di“. Ono što, već du­že vre­me­na, za­pa­ža­ju um­ni lju­di iz svi­je­ta dru­štve­nih na­u­ka, je­ste da sa­da­šnji čo­vjek ne go­vo­ri „je­zi­kom onog vre­me­na“ i da se ne tru­di da is­pra­vi gre­šku, či­me sve du­blje to­ne u očaj, ne di­že glas pro­tiv gri­je­ha, i ako se kri­vi­ca pri­bli­ža­va „stra­sti­ma“. Ima se osje­ćaj da je Bož­ji za­kon uki­nut. Ne pri­hva­ta se da se kroz za­kon do­la­zi do po­zna­nja gri­je­ha. Da­kle, sve je ma­nje onih ko­ji ne osje­ća­ju kri­vi­cu. To­tal­no se za­bo­ra­vlja na „ži­vot u vr­li­na­ma“. Ni­ka­ko da se shva­ti da kri­vi­ca po­stoj­i ka­da se jed­no li­ce ne po­na­ša ona­ko ka­ko bi tre­ba­lo da se po­na­ša ra­zu­man i po­šten čo­vjek. Ne že­li­mo se sje­ti­ti one Jun­go­ve da je „kri­vi­ca sjen­ka ko­ja pra­ti čo­vje­ka“. Da ni­je još ostat­ka zdra­ve svi­je­sti i ra­zu­ma, kri­vi­ca bi bi­la ne­po­zna­ni­ca.
Taj osta­tak zdra­ve svi­je­sti je i je­di­ni ori­jen­tir ka­ko da se sna­đe­mo u „stal­noj ra­za­pe­to­sti“ svi­je­ta. Bez na­še svi­je­sti ne mo­že­mo raz­li­ko­va­ti do­bro od zla. Stid i sra­mo­ta su ko­or­di­na­te u ko­ji­ma se po­jam pra­šta­nja je­di­no i na­la­zi, što nam ba­rem da­je mo­guć­nost da „no­vog čo­vje­ka“ po­sma­tra­mo u „nje­go­voj sve­u­kup­no­sti“. Raz­li­ka do­bra od zla u ovom vre­me­nu je va­žna, jer je sa­da­šnje dru­štvo u „ve­li­koj ne­vo­lji“, pa ne ču­di da „Bož­je za­po­vi­je­sti“ zvo­ne na sva zvo­na, jer je sve vi­še svi­je­ta bez osje­ća­ja kri­vi­ce, iako je kri­vi­ca iz­vor „svih te­go­ba i kon­fli­ka­ta“. Ovo vrij­eme sa ta­kvim sta­njem, na­vo­di na sud, da ne po­sto­ji ni pri­li­ka za „sreć­ni mo­me­nat čo­vje­ka“ u nje­go­vom ži­vo­tu. Za­to, s pra­vom se po­sta­vlja pi­ta­nje da li da­nas po­sto­je sreć­ni lju­di. Ni­je ri­jet­ka ni kon­sta­ta­ci­ja da je ma­li broj in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji ima­ju sop­stve­no mi­šlje­nje. Vje­ro­vat­no zbog to­ga što se „psi­hič­ka de­for­ma­ci­ja“ osje­ća ši­rom svi­je­ta, ma­da i obi­čan čo­vjek uoča­va i vi­di mo­ral­no sro­za­va­nje. Sve je vi­še re­ak­ci­je za di­je­la pri­nu­de, jer je svi­jet za­bo­ra­vio da tre­ba tra­ga­ti za do­bri­ma. Te­ško se ko­ja sa­vre­me­na ze­mlja od­ri­če po­ro­ka i „svo­jih ju­na­ka“. Eko­nom­ska tje­sko­ba i „obi­ja­nje pra­go­va“ ši­rom svi­je­ta za ko­ru hlje­ba, po­ka­zu­je da je je­dan zna­tan dio dru­štva sa ove pla­ne­te do­šao do dna, što ta­ko­đe na­vo­di na za­klju­čak da zlo nad­vla­da­va do­bro. Je­di­no, u ovo do­ba, prak­tič­na upo­tre­ba obič­nog uma ne pred­sta­vlja is­prav­nost, pa ni­je ni ču­do što je sve­šte­nik Mi­loš Ve­sin kri­vi­cu lo­ci­rao „na ras­kr­šću“. Či­ni se da je on svo­jom knji­gom „Ras­kr­šća kri­vi­ce“ dao „ra­zr­je­še­nje za­mr­še­no­sti čvo­ra kri­vi­ce“. Ni­jed­no dru­štvo, pa ni dr­ža­va ni u pret­hod­nim pe­ri­o­di­ma ni­je bi­lo imu­no od po­ro­ka, gri­je­ha i kri­vi­ce. Čak ni sta­ra Cr­na Go­ra. Sje­ti­mo se da je Mi­tro­po­lit Pe­tar I – Sve­ti, u svo­joj po­sla­ni­ci, upu­će­noj Cr­no­gor­ci­ma i Br­đa­ni­ma (6.10.1825.), po­red osta­log, ka­zao: „... va­ma je pro­tiv­no sve što je Bo­gu i po­šte­nim lju­di­ma ugod­no, vi ste od bo­ga od­stu­pi­li i sa­svi­jem strah Bož­ji iz­gu­bi­li. Me­đu va­ma je mo­je sr­ce od va­še­ga zla uve­hlo“. Mo­žda o to­me i ne­dav­no po­sta­vlje­no pi­ta­nje Emi­ra Ku­stu­ri­ce da li je čo­vjek pro­ma­še­na in­ve­sti­ci­ja pri­ro­de, sa­svim do­volj­no go­vo­ri.