-Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Ma­lo sam živ, mno­go sam kriv - raz­mi­šlja kri­vi pra­ved­nik dok sr­ku­će ju­tar­nju por­ci­ji­cu sa­mo­pre­ko­ra.
Mno­go mi kri­vi­ce, pa mi ma­lo i ži­vo­ta-do­mi­šlja kri­vi pra­ved­nik nad­ni­jet nad po­po­dnev­nim mla­ka­šnim čor­bulj­kom.
Od­rek­nem li se kri­vi­ce, od­re­kao sam se i ži­vo­ta svo­ga - po­mi­šlja kri­vi pra­ved­nik pri­pre­ma­ju­ći se za po­či­nak bez du­bo­kog sna.
Ka­kav li je ži­vot bez kri­vi­ce, da mi je zna­ti - va­pi u se­bi kri­vi pra­ved­nik dok ru­žo­pr­sta zo­ra ula­zi kroz po­de­ra­nu za­vje­si­cu na pro­zo­ru.
I ima li, uop­šte, ži­vo­ta bez kri­vi­ce?- po­tmu­lo je­ca kri­vi pra­ved­nik dok ju­tro raz­vi­ja zor­na kri­la.
Kad sam već kriv, ima li smi­sla da pi­tam zbog če­ga sam kriv?-pi­ta se­be kri­vi pra­ved­nik u kri­vom ogle­da­lu svi­je­ta.
I ko­ga da pi­tam o kri­vi­ci, kad ni­ko ne zna ni šta je prav­da osim Ono­ga ko­ji na sve od­go­va­ra i bez pi­ta­nja?- za­klju­ču­je kri­vi pra­ved­nik iz­mi­va­ju­ći li­ce i umi­ru­ju­ći du­šu...
Zna kri­vi pra­ved­nik: sva­ki nje­gov sa­brat ne pi­ta za sop­stve­nu kri­vi­cu. Te­gli je kao na­sli­je­đe­ni dra­go­cje­ni to­var sve dok se ne do­vu­če do svog za­slu­že­nog kra­ja, kao i sva­ki kri­vi pra­ved­nik...
Eto nam mi­li­ne svak­da­šnje, eto nam mi­li­ne ov­da­šnje: pro­la­ze ta­ko i ova­ko kri­vi pra­ved­ni­ci po­red pra­vih kri­va­ca u ha­o­su pre­ci­znog po­ret­ka. Iako se ne zna - sve se zna. I zbog če­ga si kriv i zbog če­ga si prav, i ko je kriv, a ko je prav, ako je svi­jet mno­go vi­še za kriv­du, ne­go za prav­du...
Pa ako je svi­jet na­kri­vo na­sa­đen, ka­ko da ni­je i cr­na dr­ža­vi­ca na kriv­di za­sno­va­na? Mo­žda i dav­no, si­gu­r­no i sad...
- Do­bro ju­tro, pra­vi kriv­če-po­zdra­vlja kri­vi pra­ved­nik pra­vog kriv­ca.
- Idi bes­tra­ga!-ot­po­zdra­vlja pra­vi kri­vac kri­vom pra­ved­ni­ku.
Kri­vi pra­ved­nik sli­je­že ra­me­ni­ma na ko­je se obur­da­la sva kri­vi­ca kri­vog svi­je­ta. Od­lu­ču­je, kao i sva­ki kri­vi pra­ved­nik, da vi­še ne po­zdra­vlja pra­vog kriv­ca zna­ju­ći da ni­jed­na od­lu­ka, a po­go­to­vo nje­go­va, ni­je ko­nač­na.
- Do­bar dan, pra­vi kriv­če - opet po­zdra­vlja kri­vi pra­ved­nik pra­vog kriv­ca ko­ji mu je, na­vod­no slu­čaj­no, po dru­gi put tog da­na pre­pri­je­čio put.
- Idi bes­tra­ga!-sr­di­to od­go­va­ra pra­vi kri­vac uža­sno ra­sr­đen po­nov­nim su­sre­tom.
Kri­vi pra­ved­nik po­sra­mljen srdž­bom pra­vog kriv­ca opet sli­je­že ra­me­ni­ma na ko­ja se, re­ko­smo li, obur­da­la sva kriv­nja kri­vo­ga svi­je­ta.
- Do­bro ve­če, pra­vi kriv­če-po tre­ći put to­ga da­na kri­vi pra­ved­nik po­zdra­vlja pra­vog kriv­ca ko­ji mu je, čud­nog li slu­ča­ja, pre­pri­je­čio ho­da­li­šte tre­ći put to­ga da­na.
- Idi bes­tra­ga!-sik­će pra­vi kri­vac ne skri­va­ju­ći ga­đe­nje istin­skom gnu­so­bom na svom kri­vom-pra­vom pu­tu.
Kri­vi pra­ved­nik, po­ra­žen ga­đe­njem pra­vog kriv­ca, opet sli­je­že ra­me­ni­ma na ko­ja se, po­no­vi­mo, obur­da­la sva kriv­nja ovo­ga kri­vo­ga svi­je­ta...
Kri­vi pra­ved­nik bi ne­sum­nji­vo po­že­lio i la­ku noć pra­vom kriv­cu, ali se, sva je pri­li­ka, nji­ho­vi noć­ni pu­te­vi ne kri­ža­ju.
Kri­vi pra­ved­nik noć pro­vo­di u svo­joj ubo­goj su­vo­ti mu­če­ći se­be sop­stve­nom neo­bja­šnji­vom kri­vi­com, a pra­vi kri­vac uži­va u sla­sti­ma i stra­sti­ma mah­ni­tog noć­nog ži­vo­ta...
Kri­vi pra­ved­nik u glu­voj no­ći is­pi­ja na­ku­plje­nu žuč neo­bja­šnji­ve kri­vi­ce, a pra­vi kri­vac is­ka­plju­je nek­tar ne­do­ka­zi­ve kriv­nje.
- Ja sam kriv-po­na­vlja sa­mom se­bi kri­vi pra­ved­nik iz­mo­žden čud­nom neo­bja­šnji­vom kri­vi­com.
- On je kriv!-ur­la pra­vi kri­vac zna­ju­ći da je neo­bja­šnji­va kriv­nja kri­vog pra­ved­ni­ka je­di­ni do­kaz nje­go­ve kriv­nje...
Ako su do­ka­zi va­žni... ako ima kri­vih pra­ved­ni­ka u svi­je­tu pre­pu­nom pra­vih kri­va­ca... ako je po­treb­no do­ka­za­ti da je ubi­ca ubi­ca da bi bio ubi­ca... i da je lo­pov lo­pov da bi bio lo­pov... i da je la­žov la­žov da bi bio la­žov...
Pra­vi kriv­ci u kri­vom pra­ved­ni­ku vi­de opa­snost, a kri­vi pra­ved­ni­ci u pra­vom kriv­cu vi­de sop­stve­nu sra­mo­tu.
- Ako u me­đu­vre­me­nu ne lip­šem od gla­di-mi­sli kri­vi pra­ved­nik- sva­ka­ko ću umri­je­ti od tu­đe sra­mo­te...
Ima li sra­mo­te me­đu gra­đan­stvom ili je glad je­di­na pra­vo­sna­žna pre­su­da...
(Autor je knji­žev­nik)