- Autor: Bran­ko Mi­la­no­vić

Kroz ve­ći­nu tek­sto­va po­sve­će­nih iz­la­sku Bri­ta­ni­je iz Evro­pe i do­la­sku Tram­pa na vlast pro­vla­či se no­stal­gi­ja za opoj­nim da­ni­ma po­sle Hlad­nog ra­ta, če­žnja za vre­me­ni­ma ka­da je po­bje­da de­mo­kra­ti­je i neo­li­be­ral­ne eko­no­mi­je iz­gle­da­la kao svr­še­na stvar, a li­be­ral­ni ka­pi­ta­li­zam bio sma­tran vr­hun­cem isto­ri­je čo­vje­čan­stva.
Kod me­ne je to uvi­jek iza­zi­va­lo ne­la­go­du. Di­je­lom za­to što u ta­kve pri­ka­ze isto­ri­je ni­ka­da ni­sam vje­ro­vao, a di­je­lom za­to što je mo­je lič­no is­ku­stvo bi­lo dru­ga­či­je. Umje­sto da pri­hva­tim ob­ja­vu kra­ja isto­ri­je, za­vr­še­tak Hlad­nog ra­ta sam vi­dio kao do­ga­đaj sa dva li­ca: do­bar za lju­de ko­ji­ma je do­nio na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje i obe­ća­nje bo­ljeg ži­vo­ta, a tra­u­ma­ti­čan za one ko­ji­ma je do­nio uspon na­ci­o­na­li­zma, ra­to­ve, ne­za­po­sle­nost i ka­ta­stro­fa­lan pad pri­ma­nja.
Znam da su na moj stav uti­ca­li uvje­re­nje da je po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da gra­đan­ski rat u Ju­go­sla­vi­ji ne­iz­bje­žan (još se sje­ćam tu­rob­ne ve­če­re s maj­kom tog no­vem­bar­skog da­na) i di­rek­tan uvid u za­stra­šu­ju­ći pad u si­ro­ma­štvo ko­ji se do­go­dio u Ru­si­ji po­čet­kom 90-ih go­di­na ka­da sam ta­mo bio kao eko­no­mi­sta Svjet­ske ban­ke. Moj ot­por pre­ma tri­jum­fa­li­zmu bio je za­sno­van na te dvi­je okol­no­sti lič­nog is­ku­stva, ko­je se ri­jet­ko ja­vlja­ju za­jed­no. Mi­slio sam da je to raz­log mo­je eg­zi­sten­ci­jal­ne ne­la­go­de.
Ali či­ta­ju­ći ne­ke knji­ge, na­ro­či­to one Tonyja Jud­ta, shva­tio sam da ta ne­la­go­da ima du­blje kor­ije­ne. U po­pla­vi li­te­ra­tu­re na­sta­le ili ob­ja­vlje­ne po­sle Hlad­nog ra­ta ni­sam na­šao go­to­vo ni­šta što bi od­ra­ža­va­lo mo­je is­ku­stvo ži­vo­ta u Ju­go­sla­vi­ji 60-ih i 70-ih go­di­na. Ni­sam se sje­ćao ko­lek­ti­vi­za­ci­je, li­kvi­da­ci­ja, po­li­tič­kih pro­ce­sa, du­gih re­do­va za hljeb, za­tva­ra­nja slo­bo­do­um­nih lju­di i slič­nih is­ku­sta­va o ko­ji­ma se pi­še u knji­žev­nim ča­so­pi­si­ma. To mi je bi­lo čud­no, jer me je po­li­ti­ka za­ni­ma­la od ra­ne mla­do­sti, vi­še ne­go ve­ći­nu mo­jih vr­šnja­ka u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji.
Mo­ja sje­ća­nja na še­zde­se­te i se­dam­de­se­te go­di­ne pro­šlog vi­je­ka su dru­ga­či­ja. Sje­ćam se ve­če­ra i raz­go­vo­ra o po­li­ti­ci i dru­gim ze­mlja­ma, du­gih lje­to­va­nja, pu­to­va­nja u ino­stran­stvo, za­la­za­ka sun­ca, cje­lo­noć­nih za­ba­va, ep­skih fud­bal­skih utak­mi­ca, dje­vo­ja­ka u mi­ni suk­nja­ma, mi­ri­sa no­vog sta­na u ko­ji smo se pre­se­li­li, uz­bu­đe­nja zbog no­vih knji­ga i ku­po­vi­ne mog omi­lje­nog ne­djelj­ni­ka ve­če pri­je ne­go što će se po­ja­vi­ti na ki­o­sci­ma… Ni­šta od to­ga ni­sam na­šao kod Jud­ta, Sve­tla­ne Alek­si­je­vič i dru­gih auto­ra. Znam da su sje­ća­nja če­sto obo­je­na no­stal­gi­jom, ali ko­li­ko god da sam se pre­i­spi­ti­vao, to su i da­lje osta­ja­la mo­ja do­mi­nant­na sje­ća­nja. Pre­vi­še je de­ta­lja ko­je pam­tim da bih po­vje­ro­vao da je sve to „pro­iz­vod“ no­stal­gi­je. Pro­sto znam da se sve to do­go­di­lo.
Shva­tio sam da sje­ća­nja na Is­toč­nu Evro­pu i do­ba ko­mu­ni­zma ko­ja da­nas pu­ne ekra­ne, knji­ge i ča­so­pi­se ne­ma­ju go­to­vo ni­če­ga za­jed­nič­kog sa mo­ji­ma. A ži­vio sam ta­mo 30 go­di­na! Znam da mo­ja pri­ča mo­žda ni­je re­pre­zen­ta­tiv­na, iz­me­đu osta­log, i za­to što su se­dam­de­se­te bi­le pe­ri­od pro­spe­ri­te­ta u Ju­go­sla­vi­ji i za­to što je za­hva­lju­ju­ći Ti­to­vom po­kre­tu ne­svr­sta­nih taj za­pe­ćak Evro­pe imao ve­ći po­li­tič­ki zna­čaj ne­go ika­da u dvi­je hi­lja­de go­di­na svo­je isto­ri­je – i da ne­ke dru­ge i dru­ga­či­je pri­če o „za­o­sta­lo­sti“ i ko­mu­ni­zmu ima­ju pra­vo da bu­du is­pri­ča­ne. Ili mo­žda tre­ba vi­še da se po­tru­di­mo da iz­bri­še­mo svo­ja sje­ća­nja?
Te dru­ga­či­je pri­če je ve­o­ma te­ško is­pri­ča­ti. Isto­ri­ju za­i­sta pi­šu po­bjed­ni­ci, pa ono što se ne ukla­pa u pri­hva­će­ni na­ra­tiv mo­ra bi­ti za­bo­ra­vlje­no. Či­ni mi se da je to na­ro­či­to iz­ra­že­no u SAD ko­je su za vri­je­me Hlad­nog ra­ta iz­gra­di­le za­stra­šu­ju­ću ma­ši­ne­ri­ju otvo­re­ne i pri­kri­ve­ne pro­pa­gan­de. Nju ni­je la­ko za­u­sta­vi­ti. Ona ne mo­že da pro­iz­ve­de pri­če ko­je od­stu­pa­ju od do­mi­nant­nog na­ra­ti­va, jer u njih ni­ko ne bi vje­ro­vao, a ta­kve knji­ge ni­ko ne bi ku­po­vao. Pri­su­stvu­je­mo go­to­vo sva­ko­dnev­nom pre­kra­ja­nju isto­ri­je u ko­jem uče­stvu­ju i mno­gi sta­nov­ni­ci Is­toč­ne Evro­pe: ne­ki za­to što su za­i­sta pro­šli kroz tra­u­ma­tič­na is­ku­stva, a dru­gi za­to što se­be ubje­đu­ju (če­sto uspje­šno) da im je is­ku­stvo bi­lo lo­še. Pre­o­sta­li će se dr­ža­ti lič­nih uspo­me­na ko­je će nji­ho­vim od­la­skom za­u­vi­jek ne­sta­ti. Nji­hov po­raz će bi­ti pot­pun.
Na Svjet­skom pr­ven­stvu u Laj­pci­gu 2006. iz­ne­na­dio sam se ka­da sam u iz­lo­gu ne­ke skrom­ne rad­nje ugle­dao sli­ku is­toč­no­nje­mač­ke re­pre­zen­ta­ci­je ko­ja je na Svjet­skom pr­ven­stvu 1974. u Za­pad­noj Nje­mač­koj neo­če­ki­va­no po­ra­zi­la tim Za­pad­ne Nje­mač­ke sa 1:0. Ni­ko od igra­ča iz is­toč­no­ne­mač­kog ti­ma ni­je po­stao ni sla­van ni bo­gat. Na­sta­vi­li su da ži­ve kao mom­ci iz kra­ja. Po­mi­slio sam da je to ma­li, je­dak, go­to­vo pa­te­ti­čan po­ku­šaj da se sje­ća­nje sa­ču­va i da se ka­že: „I mi smo ne­što ra­di­li tih 40 go­di­na, po­sto­ja­li smo, ži­vot ko­ji smo ži­vje­li ni­je bio sa­mo be­smi­slen, bru­ta­lan i ru­žan.”
U mo­jim sje­ća­nji­ma na to do­ba po­seb­no se is­ti­če je­dan tre­nu­tak. Bi­lo je lje­to 1975. U Hel­sin­ki­ju se odr­ža­va­la Kon­fe­ren­ci­ja o evrop­skoj bez­bjed­no­sti i sa­rad­nji, či­me je Dru­gi svjet­ski rat ko­nač­no od­lo­žen u isto­ri­ju. Ne­ko­li­ko mje­se­ci ra­ni­je oslo­bo­đen je Saj­gon. Dok sam na pla­ži či­tao o kon­fe­ren­ci­ji u Hel­sin­ki­ju, po­mi­slio sam, po­ve­zu­ju­ći ta dva do­ga­đa­ja, da u mom ži­vot­nom vi­je­ku vi­še ne­će bi­ti ra­to­va na te­ri­to­ri­ji Evro­pe i da je im­pe­ri­ja­li­zam za­u­vi­jek po­ra­žen. Ko­li­ko sam se sa­mo pre­va­rio.
Pe­šča­nik.net