-Pi­še: De­jan Đu­ro­vić

Da­ni­lov­grad­ski gim­na­zi­jal­ci odr­ža­li su ovom na­šem ne­u­kom cr­no­gor­skom dru­štvu niz lek­ci­ja. Naj­pri­je ka­da su obi­lje­ži­li go­di­šnji­cu NA­TO bom­bar­do­va­nja, pa on­da kad su stav o vla­da­ju­ćem si­ste­mu po­ka­za­li kroz pje­smu ,,Pa­da vla­da”. I sa­da bun­tom za oču­va­nje ći­ri­li­ce u svo­joj ško­li. Naj­pri­je vas ob­u­zme tu­ga jer su ,,ta­mo ne­ki klin­ci” mo­ra­li da se ba­ve ovim pi­ta­nji­ma umje­sto dru­gim te­ma­ma od zna­ča­ja za nji­hov raz­voj. Mi, od­ra­sli, mo­ra­li bi­smo da im to obez­bi­je­di­mo. Ali, za­pra­vo to je sjaj­no. Sjaj­no je što DPS dik­ta­tu­ra ni­je ubi­la nji­hov duh, iako je slo­mi­la, i bu­kval­no i sim­bo­lič­ki, duh mno­gih od­ra­slih. Sjaj­no je što je duh mla­dih ne­sa­lo­miv. Hva­la Bo­gu na to­me. I ovom lek­ci­jom gim­na­zi­jal­ci su po­ka­za­li da nji­hov bunt, ko­ji se mo­že opi­sa­ti i kao ne­mi­nov­ni ado­le­scent­ski, ima du­bok smi­sao, do­sled­nost i ko­ri­je­ne. Oni su po­ka­za­li ka­ko za­i­sta sred­nja ško­la je­ste vri­je­me kad su mno­gi od nas naj­i­skre­ni­ji, naj­hra­bri­ji, a i naj­pa­met­ni­ji. Ta­da nas još ni­su slo­mi­li vje­tro­vi re­al­no­sti, pa zna­mo da ono što osje­ća­mo svo­jim za­i­sta i je­ste na­še. A da ono što za­mi­sli­mo za­i­sta mo­že i bi­ti – ne mi­ri­mo se sa stva­r­no­šću s ko­jom se ne sla­že­mo. Slu­ša­mo svoj, a ne glas jav­nog ser­vi­sa, po­li­tič­ki in­sta­li­ra­ne upra­ve ško­le, pa ni ro­di­te­lja raz­o­ča­ra­nih u ži­vot i tran­zi­ci­ju iz ko­je ni­kad da iza­đu. Za­to sle­de­ći put ka­da ra­tu­je­te sa svo­jom dje­com oko vre­me­na pro­ve­de­nog pred ekra­nom, ili oko vi­si­ne dže­par­ca, ili oko ter­mi­na za iz­la­zak, raz­mi­sli­te ka­ko su te bor­be sa­mo dio nji­ho­vog unu­tra­šnjeg ži­vo­ta. Tog bur­nog mje­sta u kom sta­nu­ju i Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski i Kri­sti­ja­no Ro­nal­do i Ra­sta. Na­ma je to, mo­žda, ne­pojm­lji­vo, ali i nji­ma su ne­ki na­ši ido­li za­si­gur­no ne­shva­tlji­vi. Ipak, du­žni smo da ču­va­mo pro­sto­re u ko­ji­ma će vo­di­ti te svo­je bor­be. Za­mi­sli­te ko­li­ko da­le­ko je ovo dru­štvo oti­šlo u ne­gi­ra­nju svog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta kad su naj­mla­đi ti ko­ji nas pod­sje­ća­ju na tra­di­ci­ju i ko­ri­je­ne!? I to na pi­smo! Na ći­ri­li­cu! Na slo­va! Na ono či­me se iz­dva­ja­mo i po­no­si­mo u svjet­skoj po­ro­di­ci na­ro­da. Ključ­na po­en­ta ove bor­be je u či­nje­ni­ci da su se gim­na­zi­jal­ci za­u­ze­li za jed­no kul­tur­no, isto­rij­sko, NE­MA­TE­RI­JAL­NO na­sle­đe, od­no­sno do­bro. U DPS-om ra­zo­re­noj Cr­noj Go­ri, gdje se i pri­ja­te­lji i rod­bi­na, i kum­stva i po­slov­na part­ner­stva od­re­đu­ju pri­je sve­ga mo­ti­vom ko­ri­sto­lju­blja. Gdje se ljud­ska vri­jed­nost mje­ri bren­do­vi­ma, a vri­jed­nost ci­je­le dr­ža­ve sum­nji­vim in­ve­sti­ci­ja­ma. Gdje se o obra­zo­va­nju go­vo­ri sa­mo ka­da se spi­nu­je jav­no mnje­nje da ne vi­di još ne­ki sum­nji­vi ten­der ili pljač­ku. Dok se u re­al­no­sti to obra­zo­va­nje ko­ri­sti kao par­tij­ski po­li­gon za kon­tro­lu za­po­sle­nih. E baš u ta­kvom ra­zo­re­nom dru­štvu ovi gim­na­zi­jal­ci je­su lu­čo­no­še (ka­ko su ih već dru­gi na­zi­va­li). Ali ni­su lu­čo­no­še svo­je ge­ne­ra­ci­je, već svih nas. Na kra­ju, ne že­lim da im se obra­tim, sa­mo ću re­ći da bih vo­lio da se oni na­ma što če­šće i što gla­sni­je obra­ća­ju.