-Pi­še: Alek­san­dar Tri­fu­no­vić

U su­bo­tu ve­če u Be­o­gra­du, ne­pla­ni­ra­no sam po­gle­dao film Ale­na Dr­lje­vi­ća „Mu­škar­ci ne pla­ču”. Po mom skrom­nom mi­šlje­nju, ra­di se o jed­nom od naj­bo­ljih fil­mo­va sni­mlje­nih u BiH, a i jed­nom od naj­bo­ljih rat­nih fil­mo­va uop­šte, iako je rad­nja smje­šte­na u po­sli­je­rat­no vri­je­me. Za­je­ban film.
Pre­ži­vlja­vao sam lič­no i vr­lo te­ško sva­ku sce­nu, pr­ven­stve­no za­hva­lju­ju­ći ne­sva­ki­da­šnjoj uvjer­lji­vo­sti glu­ma­ca. Ri­jet­ko do­bra po­dje­la ulo­ga, pa glum­ci funk­ci­o­ni­šu kao od­lič­no uigran tim.
Bo­ris Isa­ko­vić, gro­ma­da, bra­vu­ro­zni Le­on Lu­čev, Emir Ha­dži­ha­fi­zbe­go­vić u jed­noj od svo­jih naj­bo­ljih ulo­ga u ži­vo­tu, a sam se­bi je ogrom­na kon­ku­ren­ci­ja, sjaj­ni Bo­ris Ler, po­treb­ni Ivo Gr­gu­re­vić, Er­min Bra­vo u ulo­zi ži­vo­ta... ovi lju­di ni­su sa­mo glu­mi­li, oni su igra­li nas, bol­no i ka­tar­zič­no ci­je­di­li za­bo­ra­vlje­ni i sa­kri­ve­ni gnoj iz na­ših ži­vo­ta.
To je na mo­men­te ta­ko dir­lji­vo da ti trn­ci emo­ci­ja pro­la­ze kroz kič­mu, ste­žu­ći je ta­ko uple­te­ni do ne­iz­dr­ži­vo­sti.
Lju­di ko­ji su do ju­če pu­ca­li jed­ni na dru­ge, da­nas se, na­kon svih ovih go­di­na, naj­bo­lje ra­zu­mi­ju me­đu­sob­no. Pre­va­re­ni, na­gu­že­ni ba­rem ono­li­ko pu­ta ko­li­ko je od 90-ih do da­nas bi­lo iz­bo­ra. Da­li su ze­mlji u ko­joj ži­ve sve, od nje ni­su do­bi­li ni­šta do da svje­do­če da su rat­nim tr­gov­ci­ma i po­li­tič­kim pro­fi­te­ri­ma omo­gu­ći­li da u pot­pu­no­sti za­go­spo­da­re ze­mljom za ko­ju su bi­li sprem­ni da po­gi­nu, sma­tra­ju­ći je svo­jom.
Da­nas su svi ti biv­ši rat­ni­ci po­sta­li vi­šak u sop­stve­noj ze­mlji, na šta po­ku­ša­va­ju po­vre­me­no da pod­sje­te ma­šu­ći pro­te­za­ma i osa­ka­će­nim udo­vi­ma ta­mo gdje im vlast to do­zvo­li, da ne sme­ta­ju smo­tri naj­no­vi­jih mo­de­la nje­mač­ke auto­mo­bil­ske in­du­stri­je na pri­la­zi­ma mno­go­broj­nim vla­da­ma. Klin­ci ih za­o­bi­la­ze u ši­ro­kom lu­ku, jer ko će slu­šat tu­đu mu­ku, a Ša­ki­ra se raz­vo­di, Re­al po­bje­đu­je, a no­vi Ip­ho­ne iza­šao... Po­ne­kad ih po­zo­ve ka­kva NVO da sa nji­ma ra­di grup­ne te­ra­pi­je, da­ju do­bre dnev­ni­ce. Nji­ho­vi pred­stav­ni­ci u bo­rač­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ih ne je.u 2 po­sto; do­bi­li su auta i vo­za­če i ras­po­red ter­mi­na u pred­iz­bor­nim kam­pa­nja­ma. Na­klju­ka­ni ta­ble­ta­ma, či­ja se gra­ma­ža po­ve­ća­va sa sva­kom no­vom te­ra­pi­jom, ota­lja­va­ju svo­je da­ne, sreć­ni i kad mo­gu za­spa­ti.
U jed­noj od TV emi­si­ja Bu­ka ugo­stio sam ve­te­ra­ne, pred­stav­ni­ke ar­mi­ja ko­je su me­đu­sob­no ra­to­va­le na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je. Je­dan od uče­sni­ka ka­zao je dru­gom, na­kon što su se spri­ja­te­lji­li kao da su ci­je­li ži­vot pro­ve­li za­jed­no: „Znaš, dru­že, vo­lio bih da smo se zna­li pri­je ra­ta, da sam mo­gao da do­đem do te­be da ti ka­žem da ja ne­mam ni­šta pro­tiv te­be, da me se ne bo­jiš, da ne mo­ra­mo ra­to­va­ti, pa vi­diš sad da smo isti.” Slo­ži­li su se kom­plet­no, ta­ko ne­kom­plet­ni – je­dan bez ru­ke, dru­gi bez obje no­ge.
Po­gle­dao sam ovaj li­je­pi film u da­nu kad je, Kec me pod­sje­tio, u Ba­nja­lu­ci for­mi­ra­na stu­dent­ska bri­ga­da; je­di­ni­ca dje­ce ko­ja ni­kad ni­je­su vi­dje­la pu­šku po­sla­na je u tom tre­nut­ku na naj­že­šće ra­ti­šte od stra­ne ta­da­šnjeg ko­man­dan­ta. Nje­gov sin se tih da­na brč­kao na ov­da­šnjem ba­ze­nu, sve sa tje­lo­hra­ni­te­lji­ma. Njih de­se­ti­ne se ni­kad ni­su vra­ti­le svo­jim ku­ća­ma. Ne­ka bu­da­la je na­zva­la stu­dent­ski dom po tom idi­o­tu ko­ji je stu­den­te po­slao rav­no u smrt.
Upra­vo za­to, zbog svog tog olo­ša, ova­kvi ka­tar­zič­ni fil­mo­vi su nam po­treb­ni da shva­ti­mo šta nam se de­si­lo.
Šta je osta­lo od nas.
Ko­li­ko nas ima.
I na kra­ju, da shva­ti­mo da rat ni­je mo­rao da se de­si, da je laž da smo mo­ra­li ra­to­va­ti i da tre­ba da bu­de­mo sreć­ni što smo bi­li dio tog mo­ra­nja. I da je laž da će­mo opet mo­ra­ti ra­to­va­ti, ako tre­ba.
Za ovaj bez­ob­zir­ni ološ.
Po­gle­daj­te ovaj film i shva­ti­će­te, pra­vi Mu­škar­ci pla­ču.www.bu­ka.com