- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Zna­te li, go­spo­do Ma­li i do­ma­li Ve­si­ću, od­la­ze­ći maj­ci na In­sti­tut za on­ko­lo­gi­ju va­zda sam išao ste­pe­ni­ca­ma ka­ko bih pro­šao spra­tom na ko­jem su le­ža­la dje­ca.
Zna­te li šta su dje­ca, ma­li i još ma­nji čo­vje­če?! To su one div­ne, tre­pe­ra­ve i po­sve či­ste i div­ne du­še ko­je su to stra­šno si­vi­lo i ti­ši­nu mr­tvih hod­ni­ka bez kra­ja raz­go­ni­li smi­je­hom kao da se vr­po­lje i gur­ka­ju u re­du za rin­gi­špil, a ne za he­mi­o­te­ra­pi­ju.
Gla­vi­ce bez ko­se po­vi­je­ne u ša­re­ne ma­ra­me, bli­je­da li­ca, a po­gle­di ta­ko ži­vot­ni, pu­ni ho­ri­zon­ta, da­lji­na ko­je će na­ma pre­žva­ka­nim bi­o­gra­fi­ja­ma osta­ti ne­zna­ne i vje­re da će sve da­nas bi­ti - če­mer­no ju­če...
Do ma­mi­ne po­ste­lje vi­še ne­ma ste­pe­ni­ka. Ne­ma bo­li ko­ju je pre­ćut­ki­va­la i mu­ke da udah­ne ka­da je bra­ta i me­ne po­sled­nji put pre­po­zna­la, je­dva po­di­gla ru­ku do usne da je po­lju­bi i po­ša­lje po­sled­nji...
Kraj nje­ne po­ste­lje sa­da je po­ste­lja dje­ce. Na istom spra­tu ra­ja, u ne­pre­gled­noj bro­ja­ni­ci spo­me­ni­ka, na is­toj par­ce­li...
Zna­te li, mi­zer­ni­ci, ka­ko je ka­da u su­mrak dje­ti­nju sli­ku i to ma­lo go­di­na po­bi­je­nih u plač­ni mer­mer osvi­je­tli vo­šta­ni­ca?
Zna­te li ka­ko je mri­je­ti iz­no­va dok gle­da­te ka­ko pla­men ple­še pa se uči­ni da se po­no­vo vr­po­lje i gur­ka­ju u re­du za rin­gi­špil... bo­ži­ji ka­ru­sel?
Zna­te li ka­ko je sa­bra­ti go­di­ne s pet ka­me­na a je­dva na­bro­ja­ti 40?!
Zna­te li ka­ko je ras­tje­ri­va­ti ga­vra­no­ve da se ne str­ve na čo­ko­la­de spu­šte­ne kraj cvi­je­ća i ne dro­be oči i drob pli­ša­nim me­dvje­di­ći­ma što kraj va­zni če­ka­ju one ko­ji­ma su bi­li omi­lje­na igrač­ka?!
Zna­te li ka­ko je po­lju­bi­ti maj­či­nu sli­ku i re­ći: „Ču­vaj ih, ma­ma...”?!
Zna­te li uop­šte za­što vam pi­šem ovo dok s osma­trač­ni­ce na­ja­vlju­je­te kop­no za­gle­da­ni u sop­stve­ne no­se­ve?!
Sto mi­li­o­na je raz­lo­ga da vam pi­šem, baš ko­li­ko ih je i da ne na­pi­šem ni slo­va, jer šta će pro­mi­je­ni­ti?!
Sto mi­li­o­na ste raz­re­za­li za tu­lum na be­o­grad­skim tr­go­vi­ma na­mje­re­ni da pro­sla­vi­te uspje­šnu go­di­nu za va­ma i ne sum­njam još uspje­šni­ju pred va­ma!
Sto mi­li­o­na da se od ur­li­ka te no­ći ne ču­ju va­pa­ji maj­ki, krik oče­va, plač dje­ce što od De­da Mra­za ištu sa­mo jed­no – da pre­sta­ne bol!
Sto mi­li­o­na dok po­ru­ka­ma sa­ku­plja­mo kao pro­sja­ci da ba­rem jed­no di­je­te u ime svih do­gle­da onaj ho­ri­zont...
Sto mi­li­o­na dok maj­ke kle­če pred iko­nom na spra­tu ni­že, tru­de­ći se da is­pla­ču su­za što je u njih ka­ko bi ima­le sna­ge da se na­smi­ju ka­da zga­ze to ste­pe­ni­ka i svi­ju se kraj dje­te­ta ra­du­ju­ći se sva­kom udi­sa­ju kao bla­go­slo­vu!
Je­ste li ne­ka­da ko­ra­ča­li za bi­je­lim san­du­kom? Sva­kom sto­pa kao da je grob...
Pre­zi­re­te se­be što mo­že­te da­lje, pro­kli­nje­te ne­bo što se ne oka­me­ni i sur­va da vam ras­po­lu­ti lo­ba­nju, sve mi­sli­te sta­će po­vor­ka, gre­ška je, sa­mo se di­je­te za­i­gra­lo žmur­ke, ne spu­štaj­te ga...
Ne da maj­ka san­duk ze­mlji dok gro­ba­ri pre­zi­ru i lo­pa­tu i tu ra­ku što je ume­tri­še, pa na­po­slet­ku ču­je­te sa­mo ono: „tup”, kad uda­ri ča­mo­vi­na o dno, pro­kle­ti zvuk ka­na­pa ka­ko tri­je o ma­le­ne ruč­ke bje­že­ći mah­ni­to iz ru­pe i to­pot gru­me­nja kao da se či­ta­va pla­ni­na sju­ri­la na vas, a ne ma­ri­te ho­će li vas sa­tri­je­ti? Na­pro­tiv, za­tvo­ri­te oči, i mo­li­te se da se br­zak ze­mlje i kr­ša pre­va­li pre­ko vas i od­ne­se ne­gdje gdje maj­ka ni­je pri­gr­li­la po­krov i ne da ru­pi da za­si­ti če­lju­sti!
Sto mi­li­o­na, go­spo­do, da Be­o­grad pje­va je­dnu noć ne ma­re­ći za go­di­ne otrg­nu­te od da­lji­na skri­ve­nih is­pod ša­re­nih ma­ra­ma na go­lim gla­vi­ca­ma...
Pi­taj­te Be­o­grad, mu­če­ni­ci, znam ga, znam šta će vam re­ći – ne­ka vas je sram od gu.ice kad obra­za ne­ma­te!
Pi­taj­te ga, mo­lim vas, znam ga, di­van je to grad, da­će vam sto mi­li­o­na raz­lo­ga da plju­ne­te u ogle­da­lo i je­dan da za sto mi­li­o­na pot­pla­ti­te ho­ri­zon­te da sa­če­ka­ju svo­je ma­le­ne pu­sto­lo­ve!
Ma­ma, ču­vaj ih...
Ne daj da se upla­še kad ze­mlja za­drh­ti, to se sa­mo Be­o­grad ve­se­li...
An­đe­li, opro­sti­te nam ako ži­vot ne sa­če­ka po­ru­ku!
To­li­ko vas je, „iz­ra­sli“ ste u li­je­pe i la­ko pam­tlji­ve bro­je­ve, pa pra­štaj­te, mo­lim vas, ako do ne­kog ne stig­ne­mo na vri­je­me!
Da ste ba­rem vi­še od pu­ke če­ti­ri ci­fre pa da vam se i po­mog­ne, ali sto mi­li­o­na je raz­lo­ga da se te no­ći ra­du­je­mo ži­vo­tu, ra­zu­mje­će­te kad od­ra­ste­te...
Kad od­ra­ste­te… ako po­ru­ka­ma pre­stig­ne­mo ži­vot dok se ne opja­ni i ras­po­ja­sa na be­o­grad­skim tr­go­vi­ma...