- Pi­še: Đo­le Pe­ru­ni­čić

Spre­mi se i po­đi na se­lo da pre­o­reš, ili is­pa­laš onu nji­vu, te da je pri­pre­miš da na pro­lje­će po­si­je­mo krom­pir, luk, sa­la­tu, bo­ra­ni­ju i još ka­kve ze­le­ni – za­po­vi­je­di mi mo­ja „ne­vje­sta”, ka­ko je po­ne­kad zo­vem iz ša­le.
„E, ne­ću va­la, pa ma­kar ni­kad ne jeo ni krom­pi­ra, ni lu­ka i sa­la­te, je­si li ču­la – pod­vik­nuh i ja.
– A, za­što, po­bo­gu – lju­ti­to će ona.
– Evo za­što! Ja sam pen­zi­o­ner i pri­mam re­dov­no pen­zi­ju, pa da se ba­vim po­ljo­pri­vre­dom i da si­jem sa­la­tu i ko­je­šta još, bio bih u kon­flik­tu in­te­re­sa, a to ne­ću, da znaš i kvit – re­koh stro­go.
– Ka­kav cr­ni kon­flikt in­te­re­sa? To ti je sa­mo iz­go­vor da ne ra­diš ni­šta. Pri­čaš da si pen­zi­o­ner, pa ne tre­ba da ra­diš dru­ge po­slo­ve. A, vi­diš bo­lan, ka­ko je ova vlast an­ga­žo­va­la baš po­u­zda­ne pen­zi­o­ne­re da oba­vlja­ju po­vjer­lji­ve po­slo­ve. Eno, onaj pen­zi­o­ner je glav­ni u Agen­ci­ji za ko­rup­ci­ju, pa pri­ma pla­tu i pen­zi­ju, a onaj tvoj ro­đak, ta­ko­đe pen­zi­o­ner, di­rek­tor Agen­ci­je za bez­bjed­nost, uzi­ma i pen­zi­ju i pla­tu, pa još se­be do­di­je­li bo­nu­se za do­bar rad. Alal mu vje­ra – sa­op­šti mi pr­ko­sno že­na.
– E, nji­ma mo­že bi­ti, da si ti zdra­vo! Ono­me je pri­ja­telj pre­mi­jer, a ovaj dru­gi je za­jed­no s pre­mi­je­rom ra­dio dok je bio na če­lu Agen­ci­je za bez­bjed­nost, pa se do­bro po­zna­ju i ima­ju po­vje­re­nja je­dan u dru­gog, jer ko zna šta ih još ve­že? Mo­raš da znaš, ka­ko ka­že ona sta­ra po­slo­vi­ca: „Što je do­zvo­lje­no po­pu, ni­je đa­ku” – sa­op­štih gla­sno.
– Šta si se uhva­tio za kon­flikt in­te­re­sa, kao da si se pre­pao od onog pred­sjed­ni­ka Ad­mi­ni­stra­tiv­nog od­bo­ra ko­ji ra­zr­je­ša­va čla­no­ve sa­vje­ta na­ci­o­nal­nog ser­vi­sa, zbog na­vod­nog kon­flik­ta. Još pri­pri­je­ti da će ići do kra­ja i smje­nji­va­ti i one ko­ji su si­ja­li sa­la­te i dru­gu ze­len, a vje­ru­jem da će iza­bra­ti one ko­ji će vjer­no slu­ži­ti vla­sti i DPS-u, a ne kao ovi, što su na­sto­ja­li da jav­ni ser­vis bu­de ne­za­vi­sni me­dij i u slu­žbi svih gra­đa­na. A, vi­diš li ka­ko ovoj da­na­šnjoj eli­ti, što ras­pra­vlja o tim pi­ta­nji­ma u Skup­šti­ni ne ba­sta da uvjer­lji­vo do­ka­žu ne­ke či­nje­ni­ce, ne­go su je­zi­vo pra­zni, pa čak i to pra­zno što ima­ju i to im je is­kri­vlje­no, na­zad­no i la­žno i ma­hom po­kva­re­no – pr­ko­sno mi uz­vra­ti ona.
– Sve je to ta­ko, ali oni ima­ju dvo­stru­ka pri­ma­nja, a ne­ko, ili do­bar dio na­ro­da ne­ma ni za hljeb, pa vi­di ka­kva je to prav­da – kon­sta­tu­jem po­mir­lji­vo.
– E, ne­ka ima­ju i pe­to­stru­ko, ali nji­ma je no­vac sve, a bog­me u du­ši ne­ma­ju ni­šta – uz­vra­ti ona sr­di­to.
– Znam ja da si ti u pra­vu, ali nji­ma se do­zvo­lja­va da ra­de ka­ko ho­će i da uzi­ma­ju ko­li­ko ho­će, sa­mo da ra­de ona­ko ka­ko im ka­žu na­lo­go­dav­ci. Mo­gu da ima­ju fir­me, da ne pla­ća­ju po­re­ze, da ko­ri­ste sve što im je mi­lo i što im du­ša že­li, jer ta­kve šti­ti vo­đa. Oni ko­ji se za­mje­re nje­mu, bi­će pro­go­nje­ni i pro­ce­su­i­ra­ni, što se do­ga­đa ovih da­na. Sve je to isti­na, ali isti­na bez oči­ju ski­ta ovim pro­sto­ri­ma. Isti­na ne mo­že da se od­bra­ni do­sto­jan­stvom, ni­ti mi­lo­sr­đem. Nju go­spo­da­ri vre­me­na i smr­ti uvi­jek za­vo­de i uvi­jek žed­nu pre­ko ri­je­ke vre­me­na pre­vo­de. Laž joj, po­put pro­sti­tut­ke, uvi­jek po­sta­vlja no­ve zam­ke, že­li da je ob­na­ži i da nje­nu lje­po­tu i svje­tlost pro­gla­si za gri­jeh. Ne­ma bjek­stva od isti­ne i od smr­ti. Je­dan je ži­vot, a i isti­na je uvi­jek jed­na. Sva­ko ko po­ku­ša da stva­ra dvi­je pa­ra­lel­ne isti­ne, kao što to či­ne da­na­šnji vla­sto­dr­šci, spre­man je i za zlo­čin! Zlo­či­na su do­sta uči­ni­li ovo­me na­ro­du. Opljač­ka­li i osi­ro­ma­ši­li svoj na­rod i dr­ža­vu, a stal­no se hva­le po­stig­nu­tim re­zul­ta­ti­ma i pri­ča­ju jed­nu te istu laž već bli­zu tri de­ce­ni­je. Za­bo­ra­vlja­ju da na­rod pam­ti ka­ko su oni s uli­ca do­šli na vlast, a sad kri­ti­ku­ju ove ko­ji su pro­te­sto­va­li i tra­ži­li nji­ho­ve ostav­ke, pa to pro­gla­ša­va­ju „dr­žav­nim uda­rom”– re­koh že­ni u jed­nom da­hu.
– Sve što pri­čaš na­rod do­bro zna, ali i da­lje po­dr­ža­va ta­kvu vlast. Na­rod Zim­bam­vea usta­de za­jed­no sa voj­skom i pri­si­li vi­še­de­ce­nij­skog dik­ta­to­ra Mu­ga­bea da pod­ne­se ostav­ku. Da­kle, na­rod je taj ko­ji mo­ra otre­sti i ma­ći du­go­go­di­šnji ja­ram s vra­ta. Cr­no­gor­ski Mu­ga­be i oni oko nje­ga se ne­će za­si­ti­ti dok sve ne ras­pro­da­ju i sta­ve u svo­je dže­po­ve, a on­da će na­pu­sti­ti ze­mlju. Njih će do ta­da šti­ti­ti voj­ska na če­lu sa po­slu­šnim mi­ni­strom i po­li­ci­ja ko­ja je u slu­žbi re­ži­ma. Do­bro je bar da će im po­ro­di­ce do­bi­ti sta­no­ve. Ne­ma po­li­tič­kog, eko­nom­skog, na­ci­o­nal­nog ni kul­tur­nog pro­gra­ma za iz­la­zak iz bes­pu­ća u ko­jem ča­mi­mo. Ka­da bih zna­la šta i ka­ko bi tre­ba­lo či­ni­ti, po­ku­ša­la bih od­mah da se bo­rim. Ne­go, ne znam. A, vje­ru­jem da to ne zna­ju ni ovi ko­ji se ba­ve po­li­ti­kom ak­tiv­no, a po­seb­no ne zna­ju oni ko­ji to­li­ko go­di­na vla­da­ju, ali njih na­dah­nju­je vla­sto­lju­blje.
– Mo­raš da znaš da se ni­kad ne smi­je pot­cje­nji­va­ti moć glu­pih i la­ko­mih lju­di or­ga­ni­zo­va­nih u ve­li­kim par­tij­skim sku­po­vi­ma, jer su opa­sni­ji od bi­lo ka­kvih zvi­je­ri. U Cr­noj Go­ri po­sje­du­ju još iz­o­pa­če­ni­ju fi­gu­ru. Gen ko­ji po­ma­že glu­pa­ci­ma da se umre­že i pre­ži­ve. Taj se gen na­la­zi u sa­moj tr­tič­noj ko­sti i tu se ga­ji i pre­ži­vlja­va i pre­no­si se s ko­lje­na na ko­lje­no. Am­bis ko­ji nam je iz­nad gla­ve i is­pod no­gu je na­sli­je­đen. U psi­ho­lo­gi­ji taj se kon­cept na­zi­va po­ve­zi­va­nje lo­ših. Ku­da god da se okre­ne­te po­gled će vam okr­znu­ti ne­ko­ga ko u svom „uspje­šnom” ži­vo­tu ne ko­ra­ča za­hva­lju­ju­ći da­ru, ra­du, za­vr­še­noj ško­li, spo­sob­no­sti­ma za or­ga­ni­za­ci­ju, in­ven­tiv­no­šću, a po­seb­no ne do­brom du­šom i či­stim obra­zom. Da­kle, uspi­je­va­ju pol­tro­ni i pol­tron­či­ći, žbi­ri, član­ko­li­sci, udvo­ri­ce i po­žmi­re­pi, bro­zi­sti i ma­so­ni, cin­ka­ro­ši i cir­ku­san­ti, jef­ti­ni špi­ju­ni i do­u­šni­ci i sl. Svi oni se po­zi­va­ju i za­kli­nju obra­zom ko­ga su dav­no pen­ča­ti­ra­li, dok se ovi pa­met­ni me­đu so­bom sku­bu i pre­pi­ru– za­klju­či mo­ja „ne­vje­sta” na­mr­đe­no.
– Pri­čaj ti šta ho­ćeš, ali ja ne­ću ići da orem, pa ma­kar se od­re­kao je­lov­ni­ka gdje ima krom­pi­ra – sa­op­štih že­ni da bi pre­ki­nu­la pri­ču, a s kon­flik­ti­ma in­te­re­sa ne­ka ku­bu­ri pred­sjed­nik skup­štin­skog ad­mi­ni­stra­tiv­nog od­bo­ra, nje­mu to ba­sta.