- Autor: Zlat­ko Di­zda­re­vić

Dok u če­tvr­tak pri­je pod­ne na­sta­ju ovi re­do­vi o tzv. Re­zo­lu­ci­ji Evrop­ske ko­mi­si­je o Za­pad­nom Bal­ka­nu, da­kle ne­če­mu što je, ka­ko ka­žu, sud­bin­ski va­žno za nas ko­ji bismo u Evro­pu, naj­ma­nje tri us­put­na de­ta­lja obič­nom Sa­raj­li­ji pa­da­ju na pa­met.
Je­dan je ka­ko po­li­ti­ča­ri ov­dje leb­de od za­do­volj­stva pro­gla­ša­va­ju­ći se bez­ma­lo he­ro­ji­ma ko­ji su uspje­li ,,re­form­skim us­pje­si­ma’’ da iz­dej­stvu­ju per­spek­ti­vu učla­nje­nja BiH u Uni­ju. Na­rav­no, jed­nog da­na ka­da bez­ma­lo ci­je­la da­na­šnja sred­nja ge­ne­ra­ci­ja bu­de pred pen­zi­jom. Ako i ta­da.
Dru­go, ka­ko se ovaj ogrom­ni uspjeh de­ša­va uz za­glu­šu­ju­ću bu­ku si­re­na, tru­ba i lu­pa­nja u raz­ne kan­te i do­bo­še onih što de­mon­stri­ra­ju gra­dom jer su po­kra­de­ni, glad­ni i obes­pra­vlje­ni u ras­pad­nu­tom si­ste­mu tra­gom sve­ga što ,,smo već na­pra­vi­li u re­for­ma­ma’’, ka­ko eg­zal­ti­ra­no po­na­vlja pred­sjed­nik Vi­je­ća mi­ni­sta­ra. To se u nor­mal­nim ze­mlja­ma zo­ve Vla­da. Ov­dje ni­je jer ,,to’’ ov­dje ne vla­da...
I tre­će je sje­ća­nje uz ogrom­nu no­stal­gi­ju na da­na­šnji dan pri­je 34 go­di­ne ka­da je u Sa­ra­je­vu za­po­če­la Olim­pi­ja­da. I ka­da smo i kao lju­di i kao dru­štvo bi­li mno­go, mno­go vi­še od ono­ga če­mu se na­da­mo da bi­smo, even­tu­al­no, mo­gli bi­ti ne­ke ta­mo 2034. ili slič­ne go­di­ne. Ka­da nam kao li­li­hip dje­te­tu da­ju na po­klon mje­sto na no­vom, evrop­skom Bal­ka­nu. Na­kon svih dru­gih što su već ta­mo.
Stra­te­gi­ja na­še bu­du­će sre­će s pra­te­ćim za­htje­vi­ma slo­je­vi­ta je. I mu­dro smi­šlje­na.
U Bri­se­lu su od­lu­či­li: u vi­še gru­pi­ca po­di­je­lje­ni Za­pad­ni Bal­kan ima šan­si da bu­de u EU! Bo­sna i Her­ce­go­vi­na se pri­ja­vi­la pre­kla­ni, a ni­je još ni upit­nik skroz spa­ko­van za sla­nje, iako u Sa­ra­je­vu ka­žu da je­ste, u Ba­nja­lu­ci da ni­je. A ka­da stig­ne gdje tre­ba, po­či­nje če­ka­nje na kan­di­da­tu­ru. ,,Euro­pej­ci’’ u BiH ka­žu do­go­di­ne, ne­ki u Bri­se­lu is­po­ti­ha vr­te gla­vom. Te iste 2019. pri­stup­ne pre­go­vo­re otva­ra­ju Al­ba­ni­ja i Ma­ke­do­ni­ja.
Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra već uve­li­ko pre­go­va­ra­ju. Što su oni br­ži, Ru­si su da­lje od Bal­ka­na, na­pe­to ra­ču­na­ju i pra­te taj ri­tam u Evro­pi. Za­to će i Be­o­grad i Pod­go­ri­ca do 2023. za­vr­ši­ti pre­go­vo­re i po­če­ti dvo­go­di­šnje pri­pre­me za sla­vlje pri­je­ma, 2025. go­di­ne. Gdje su ta­da osta­li? Ne­ko na po­la pu­ta, ne­ko kao Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, ko zna gdje. S Ko­so­vom u bli­zi­ni.
Ako sje­ća­nje ne va­ra, Hr­vat­skoj je na­kon kan­di­dat­skog sta­tu­sa da­to sve­ga ne­ko­li­ko mje­se­ci do po­čet­ka pre­go­vo­ra. Cr­na Go­ra je ima­la ne­što vi­še od go­di­ne, a Sr­bi­ja ne­što ma­nje od dvi­je. Bo­sna i Her­ce­go­vi­na će če­ka­ti – ako 2019. po­sta­ne kan­di­dat – če­ti­ri go­di­ne da poč­ne pre­go­vo­re. Uslov za uslo­vom, te­ma po te­ma. U dr­ža­vi ni na­lik na bi­lo ko­ju nor­mal­nu u svi­je­tu.
U dru­goj rav­ni, onoj što se zo­ve re­ak­ci­ja na stra­te­gi­ju, pu­no je to­ga i tu­žnog i jad­nog. Po­vo­dom unu­tra­šnjeg sta­nja, ali i po­vo­dom tvo­ra­ca Stra­te­gi­je. Ve­le, re­ci­mo, ov­da­šnji ,,li­de­ri’’ da uz od­re­đe­ne na­po­re, ,,ima­mo ka­pa­ci­te­te i zna­nje’’ da do te ‘25. stig­ne­mo one što su sa­da is­pred nas.
,,Li­de­ri’’ tvr­de da im je ohra­bre­nje što iza stra­te­gi­je sto­ji ne­po­ko­le­blji­va po­ru­ka Evro­pe: umje­sto ri­je­či – tra­že se dje­la. A ako smo i po če­mu po­zna­ti ov­dje, on­da su to dje­la. Ra­zna. Na­rav­no, sre­ća je i što će tim na­šim dje­li­ma Evro­pa po­mo­ći broj­nim pri­stup­nim fon­do­vi­ma za eko­no­mi­ju, in­fra­struk­tu­ru, ener­ge­ti­ku, obra­zo­va­nje... Zna­ju u EU i sa­da šta na ,,is­to­ku’’ zna­či nji­hov auto­mat za pa­re. Sti­mu­lans za do­bro­hot­nost su u Bo­sni i ne­u­pit­ne evrop­ske vri­jed­no­sti – gra­đan­ska dr­ža­va i ci­vil­no dru­štvo!
Evro­pa će bez sum­nje zna­ti da va­lo­ri­zu­je sna­žnu po­dr­šku tim vri­jed­no­sti­ma u iz­ja­vi pred­sje­da­va­ju­ćeg Pred­sjed­ni­štva BiH (to se u Evro­pi zo­ve pred­sjed­nik dr­ža­ve, ali to za nas ne vri­je­di) ko­ji hlad­no us­tvr­di mi­nu­lih da­na ka­ko ,,...u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni gra­đan­ska dr­ža­va zna­či kla­si­čan uni­ta­ri­zam...a to vam zna­či u osno­vi islam­sku dr­ža­vu.’’
U toj i ta­kvoj dr­ža­vi ,,evrop­ska’’ re­al­nost je i da se pre­su­đe­ni rat­ni zlo­čin­ci do­če­ku­ju i sla­ve cvi­je­ćem i mi­nu­ta­ma šut­nje, a ime­ni­ma fa­ši­sta iz svjet­skog ra­ta pro­tiv fa­ši­zma ki­te se uli­ce, ško­le, ob­da­ni­šta... Re­al­nost je i ka­da je­dan en­ti­tet pri­je­ti dru­gom da će mu uki­nu­ti do­vod pli­na iz svi­je­ta za gri­ja­nje usred zi­me, ka­da se od­lu­ka­ma mi­ni­stra obra­zo­va­nja i kul­tu­re po­lo­vi­ne dr­ža­ve za­bra­nju­je sva­ka da­lja na­uč­na sa­rad­nja sa in­sti­tu­ci­ja­ma i po­je­din­ci­ma iz dru­ge po­lo­vi­ne dr­ža­ve.
O to­me ni slo­va ni­ot­kud. Re­al­nost je i što u mno­gim op­šti­na­ma/op­ći­na­ma, u istom na­se­lje­nom mje­stu dru­gog ime­na po­sto­je dvi­je ad­mi­ni­stra­ci­je. Raz­li­či­ta im ,,na­ci­o­nal­nost’’. Hlad­no se pre­la­zi i pre­ko to­ga kad član pred­sjed­ni­štva ove dr­ža­ve eg­zal­ti­ra­no uz­vik­ne pred­sjed­ni­ku dru­ge dr­ža­ve ,,vi ste i naš pred­sjed­nik...’’ itd. itd.
Za pre­va­spi­ta­va­nje ova­kve BiH tre­ba pu­no vre­me­na. S ne­kim dru­gim lju­di­ma i ja­snim kon­cep­tom ze­mlje, mo­glo bi i mno­go kra­će. Ču­di ne­shva­ta­nje da će po­nov­no osta­vlja­nje Bo­sne kao pra­znog pro­sto­ra iz­van Evro­pe, kao i na­kon mi­nu­log ra­ta, do tih da­le­kih tri­de­se­tih, si­gur­no bi­ti na­pad­nu­to sta­rim ili no­vim ne­e­vro­plja­ni­ma. Pra­znog pro­sto­ra u svjet­skoj oti­ma­či­ni ne­ma. A ov­dje je za sit­ne i krup­ne lo­po­ve sve­jed­no ko su ga­zde. Slu­ži­će im oda­no za pi­ljar­ske do­bit­ke. Uz pro­tje­ri­va­nje iz ze­mlje bo­ljih od se­be.
Ni pri­ča o spe­ci­fič­nim si­vim ni­jan­sa­ma u po­za­di­ni kon­cep­ta stra­te­gi­je za Bal­kan ni­je po­seb­no sup­til­na. Do­ku­ment je re­zul­tat hlad­ne lo­gi­ke ko­ju ba­šti­ne ze­mlje ta­ko­zva­ne sta­re Evro­pe. Pro­sto ka­za­no, to su red, rad, si­stem, di­sci­pli­na uz ,,njih’’ ko­ji će nam po­mo­ći ono­li­ko ko­li­ko bu­de­mo do­bri u po­slo­vi­ma što nam da­ju. Kad sve na­u­či­mo, otva­ra­ju nam se vra­ta. Ogrom­na ve­ći­na iz sa­da­šnjih gar­ni­tu­ra ne­će ni­ka­da sve na­u­či­ti.
On­da se kri­te­rij re­du­ku­je na ,,li­de­re’’ ko­ji Evro­pi ga­ran­tu­ju mi­ran san što se na­ših na­vi­ka s pu­ca­njem ti­če. Da bi se oni okre­nu­li no­vim pla­ne­tar­nim opa­sno­sti­ma. Slu­šam pri­je ne­ko ve­če euro­par­la­men­tar­ku s ovih pro­sto­ra ko­ja nas već sa­da na­u­če­no ne pla­ši sa­mo Ru­si­jom, već evo i Ki­nom i da­lje... Za­to je nji­ma va­žno da evrop­ski mir ov­dje i da­lje osi­gu­ra­va­ju ja­ki i si­gur­ni mom­ci. De­mo­kra­ti­ja baš i ne mo­ra bi­ti pri­rod­ni am­bi­jent za ta­kve, ali pod njom se odav­no smje­šta pu­no to­ga du­bi­o­znog.
Sa­mo in­te­re­si, bi­znis i si­gur­nost, to su no­ve za­kle­tve. A na­rod se u sve to mo­ra uklo­pi­ti. Ako su bra­ni­te­lji ve­li­kih in­te­re­sa na lo­kal­nom te­re­nu ma­lo ko­rum­pi­ra­ni, ma­lo na­ci­o­na­li­sti, ma­lo ne­spo­sob­ni i ne­sklo­ni si­ste­mu, ali ne­u­pit­no po­slu­šni, ni­je gre­da. Lju­di smo.
Dir­lji­vo je, otud, što se po­vo­dom stra­te­gi­je i na­či­na na ko­ji su ran­gi­ra­ni po­te­zi u njoj, ne­ki in­te­lek­tu­al­ci, do­bri ov­da­šnji lju­di, istin­ski zgra­ža­va­ju nad ne­kim lo­gi­ka­ma i po­te­zi­ma me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce ko­ja ,,ne­gi­ra uni­ver­zal­ne i evrop­ske vri­jed­no­sti’’. Ta­man kao da se sve ovo ra­di zbog nas i vri­jed­no­sti, a ne zbog onih ko­ji su odav­no u Evro­pi. Bal­kan im po­sta­je opa­snost i tre­ba ga usi­sa­ti.
In­te­res je dvo­stran. Bal­ka­nu tre­ba Uni­ja kao obra­zac za ne­po­sto­je­ći si­stem. Je­di­no se ta­ko mo­že iz­la­zi­ti iz lo­po­vlu­ka, pre­va­ra, na­ci­o­na­li­zma i sva­kog zla kao do­mi­nant­nog in­te­re­sa ma­nji­ne. Evro­pi tre­ba Bal­kan pod nji­ho­vim uslo­vi­ma. Na­ža­lost, što se Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ti­če, stra­te­gi­ja sli­je­po pod­ra­zu­mi­je­va po­sto­ja­nje mno­go to­ga što ov­dje na­pro­sto ne po­sto­ji. Od kon­cep­ta dr­ža­ve, ja­snog, pre­ci­znog, su­vi­slog i ostva­ri­vog. Do lju­di u vla­sti ko­ji će to da re­a­li­zu­ju iz­nu­tra, ne če­ka­ju­ći stran­ce. Ovi sa­da iza­bra­ni – ma ko­li­ko iz­bo­ri teh­nič­ki bi­li de­mo­krat­ski – to ili ne zna­ju ili ne že­le da ra­de. Ni­je im u in­te­re­su, a i mo­že im se. Šut­nja i le­tar­gi­ja po­ra­že­nih je po­bi­je­di­la.
U ogrom­nom či­šće­nju dr­ža­ve od pa­me­ti i sna­ge već su po­stig­nu­ti ,,im­pre­siv­ni re­zul­ta­ti’’. Sna­ga tog po­ra­za će slu­ži­ti dru­gi­ma. Ge­ne­ra­ci­ja ko­ja umi­je i ho­će za­mi­je­nje­na je po­li­ti­kan­ti­ma ni­že sred­nje ili one do­nje, pri­zem­ne kla­se. Lju­di­ma ko­ji do­i­sta poj­ma ne­ma­ju ku­da ide svi­jet, šta i ka­ko da­nas u tom svi­je­tu mo­že, a šta ne mo­že, šta je re­spek­ta­bil­no, a šta za sprd­nju. Ko­nač­no, šta su si­stem, or­ga­ni­za­ci­ja i vla­da­vi­na pra­va.
Uz ona sje­ća­nja na dir­lji­ve olim­pij­ske da­ne ka­da smo bi­li ve­li­ki, pa vi­še ni­smo, osta­li su u ra­ji, ipak, po­ne­ki tra­go­vi. Ne­što od onog ne­ka­da­šnjeg šar­ma, du­ha i lu­ka­vo­sti. Pa se ta­ko Sa­ra­je­vom ovih da­na ču­de: ,,Ne ra­zu­mi­jem za­što je kod nas kri­mi­nal bo­lje or­ga­ni­zo­van ne­go dr­ža­va, a vo­de ih isti lju­di’’.
Ne­ki ka­žu da je vic, ne­ki da baš i ni­je. Eto pi­ta­nja i za evrop­ske stra­te­ge na­šeg, ko­ba­ja­gi, vra­ća­nja u olim­pij­ska vre­me­na. Slu­ti na ,,Mis­sion im­pos­si­ble’’.wwwbu­ka.com