- Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

U ba­sni „Orao me­đu ko­ko­ška­ma“ go­vo­ri se o to­me ka­ko je je­dan čo­vjek pro­na­šao or­lov­sko ja­je i za­tim ga osta­vio u bli­zi­ni ne­kog ko­ko­šinj­ca. Jed­na od ko­ko­ša­ka je pri­hva­ti­la to ja­je, le­ža­la na nje­mu i po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na iz nje­ga se iz­le­gao or­lić. Osta­le ko­ko­ške su ga pri­hva­ti­le kao da je pi­le i ta­ko se pre­ma nje­mu po­na­ša­le. Or­lić je, ras­tu­ći u toj oko­li­ni i uvje­re­nju da je i on sa­mo jed­no pi­le, ra­dio sve što i osta­le ko­ko­ške: le­pr­šao kri­li­ma, ko­ko­da­kao, klju­cao na­o­ko­lo hra­ne­ći se bu­ba­ma i gli­sta­ma.
Jed­nog da­na or­lić je, već pri­lič­no po­od­ra­stao, vi­so­ko na ne­bu ugle­dao ve­li­ku pti­cu ši­rom ra­ši­re­nih kri­la. Za­pa­njen tim pre­kra­snim pri­zo­rom, ras­pi­tao se kod sta­ri­je ko­ke: ,,Ko je to?” ,,To je orao, kralj svih pti­ca” - od­go­vo­ri­la je ko­ko­ška. Or­lić je upi­tao: ,,Mo­gu li i ja ta­ko le­tje­ti?” Od­go­vor je bio: ,,Na­rav­no da ne mo­žeš, bu­da­lo! Mi smo ko­ko­ši, zar to ne znaš? Na­ša kri­la ni­je­su do­volj­no ve­li­ka i ja­ka da bi­smo mo­gli ta­ko le­tje­ti. Orao le­ti vi­so­ko, dok mi, ko­ko­ške, pri­pa­da­mo ze­mlji!”
Or­lić je tu­žan sa­slu­šao ob­ja­šnje­nje sta­ri­je ko­ko­ške, pi­ta­ju­ći se za­što se mo­rao ro­di­ti kao ko­koš, za­što ni­je i on mo­gao bi­ti ro­đen kao orao, za­što i on ne mo­že da se oti­sne na moć­nim vje­tro­vi­ma pro­mje­na i upo­zna i dru­gi svi­jet, ne sa­mo svo­je dvo­ri­šte i svo­je ja­to ko­ko­ša­ka.
Dok je ta­ko raz­mi­šljao, du­bo­ko je uz­dah­nuo i na­sta­vio klju­ca­ti tra­že­ći bu­be i gli­ste. I ta­ko je pro­ži­vio ci­je­li svoj vi­jek.
Is­toč­njač­ka fi­lo­zo­fi­ja uči da je svi­jet na­stao eks­plo­zi­jom ko­smič­kog ja­je­ta i da smo svi mi iskre ko­je su po­te­kle iz tog jed­nog Iz­vo­ra. U svo­joj su­šti­ni svi smo jed­no, i svi smo jed­no sa Iz­vo­rom, ali se u ko­smič­koj igri u ko­joj uče­stvu­je­mo po­is­to­vje­ću­je­mo sa ma­te­ri­jal­nim ti­je­li­ma u ko­ja se za­o­di­je­va­mo. Na tom evo­lu­tiv­nom pu­tu, te­že­ći da se vra­ti­mo svom iz­vor­nom do­mu, ide­mo iz ti­je­la u ti­je­lo, pri­ku­plja­ju­ći is­ku­stva i uz­di­žu­ći sta­nje svi­je­sti da bi se na nje­nom vr­hun­cu jed­nom odvo­je­na iskra opet sto­pi­la sa Iz­vo­rom.
Čo­vjek je evo­lu­tiv­no naj­ra­zvi­je­ni­je bi­će, sa­mo iz ljud­skog ti­je­la se mo­že pre­ći na taj naj­ve­ći, bo­žan­ski ste­pen svi­je­sti. Tra­ge­di­ja je kad se taj ve­li­čan­stve­ni po­ten­ci­jal za­ne­ma­ri i dra­go­cje­ni di­ja­mant po­is­to­vje­ti sa ko­ma­dom bes­ko­ri­sne bi­žu­te­ri­je. Kad orao po­vje­ru­je da je bes­po­moć­no pi­le.
Na­ža­lost, to kao da je cr­no­gor­ska stva­r­nost. Svi­jest ko­ja u se­bi ima utka­nu če­žnju ko­ja je vu­če ka sa­vr­šen­stvu, ka bes­kraj­nom i ne­u­slo­vlje­nom, ka Ono­me iz če­ga je po­te­kla, či­ja je iskra, tu te­žnju ka či­stom i bli­sta­vom po­is­to­vje­ću­je s na­met­nu­tom svi­je­šću pri­mi­ti­vi­zmom obo­je­nih me­di­ja i od­re­đe­nih par­tij­skih, re­li­gij­skih i dru­štve­nih or­ga­ni­za­ci­ja ko­je, čast iz­u­zet­nim po­je­din­ci­ma, vo­di usko­gru­da, bez­sa­dr­žaj­na, bez­i­dej­na, plit­ka svi­jest ko­ja naj­ve­će po­stig­nu­će na­la­zi u ostva­re­nju pri­zem­nog, bi­lo po­li­tič­kog, re­li­gij­skog, na­ci­o­nal­nog, a uvi­jek u sklo­pu to­ga i ma­te­ri­jal­nog in­te­re­sa. Ko­ja svo­ju sre­ću, smi­sao, ide­ju, ne na­la­zi van du­hov­nog ko­ko­šinj­ca u ko­jem se na­la­zi.
Unu­tra­šnja po­tra­ga za „ne­čim vi­šim“, ta sve­ta pu­sto­lo­vi­na ko­ja otva­ra sve ši­re ho­ri­zon­te ljud­skih spo­zna­ja ka stva­ra­nju bo­ljeg, smi­sle­ni­jeg, plo­do­no­sni­jeg ži­vo­ta, osta­je za­pre­ta­na u tim po­li­tič­kim, re­li­gij­skim i na­ci­o­nal­nim „ko­ko­šinj­ci­ma“, či­je star­je­ši­ne nas svo­jim „ko­ko­da­ka­njem“ uvje­ra­va­ju da su na­ša kri­la in­tro­spek­ci­je na­lik nji­ho­vim, ma­la i ne­ja­ka za do­sti­za­nje istin­skih ljud­skih, bo­žan­skih vi­si­na.
Po­zna­to je da vla­sti­tu stvar­nost ob­li­ku­je­mo iz­bo­rom na­či­na per­cip­ci­je i ostva­ri­va­njem in­ter­ak­ci­je s okol­nim svi­je­tom. Iz­vje­sno je da mno­ge od­lu­ke te vr­ste če­sto do­no­si­mo za­hva­lju­ju­ći uslo­vlje­nim re­ak­ci­ja­ma, pri­hva­će­nim uvje­re­nji­ma da smo ro­đe­njem ogra­ni­če­ni is­klju­či­vo na „ko­ko­ši­njac“, da mo­ra­mo ži­vje­ti po pra­vi­li­ma i za­ko­ni­ma ko­ji vla­da­ju u nje­mu.
Za­ne­se­ni po­li­tič­kim i re­li­gij­skim eli­ta­ma, nji­ho­vim ob­ja­šnje­nji­ma svi­je­ta i pra­vi­la po ko­ji­ma tre­ba da ži­vi­mo, vri­jed­no­sti po ko­ji­ma tre­ba jed­ne dru­ge da mje­ri­mo, ži­vot pro­vo­di­mo u „ko­ko­šinj­ci­ma“ nji­ho­vih du­hov­nih i um­nih ogra­ni­če­no­sti, vje­ru­ju­ći da je ono što nam oni sa­op­šta­va­ju je­di­na isti­na o smi­slu na­šeg ze­malj­skog po­sto­ja­nja. Oni, „jed­na­ki­ji“ me­đu na­ma jed­na­ki­ma, već tri­de­set go­di­na nas svo­jim mi­sli­ma, osje­ća­nji­ma, svi­je­šću i dje­li­ma evo­lu­tiv­no po­ni­ža­va­ju, spu­šta­ju na svoj ni­vo, či­ne­ći ju­na­ci­ma ba­sni, sa­ti­rič­nih pri­ča, or­ve­lov­skih i dru­gih, do­ma­ćih, ma­nje-vi­še ži­vo­tinj­skih, far­mi. I no­si­o­ci­ma i po­dr­ža­va­o­ci­ma tra­gič­nih, zlo­či­nač­kih, rat­nič­kih felj­to­na, nji­ho­vom vo­ljom i že­ljom, što svje­snom što ne­svje­snom, ko­ja iz­ra­nja iz osje­ća­nja va­žno­sti i mo­ći, od po­je­di­na­ca i da­nas pri­zi­va­nih.
Ko­li­ko ju­če, u rat su nas vo­di­li po­zi­va­ju­ći se na mir, uči­li nas da dru­ge i dru­ga­či­je ubi­ja­mo po­zi­va­ju­ći se na pa­tri­o­ti­zam, oprav­da­va­li ru­še­nja, pa­lje­nja i si­lo­va­nja po­zi­va­ju­ći se na hu­ma­na pre­se­lje­nja. Ubi­ce, nar­ko-di­le­ri, tr­gov­ci oruž­jem, osvje­do­če­ni la­žo­vi uve­ze­ni i do­ma­ći, pot­ku­plje­ni i uci­je­nje­ni svje­do­ci i in­sti­tu­ci­on­alni či­nov­ni­ci, stu­bo­vi su prav­de ko­jom nas usre­ću­ju. I ju­če i da­nas, na sve sem se­be i svoj in­te­res ogu­gla­li, svim tim nam, nji­ma oči­gled­no naj­vi­še do­sti­žu­ćim um­nim spe­ku­la­ci­ja­ma, po­ka­zu­ju ko­li­ko svje­snim nas sma­tra­ju. A da tra­ge­di­ja bu­de ve­ća, na­ša za­jed­nič­ka, sve te nji­ho­ve po­zi­ci­o­no-opo­zi­ci­o­no-re­li­gij­ske de­ma­go­ške po­šta­pa­li­ce sma­tra­mo sve­tom isti­nom i vr­hun­cem lju­ba­vi pre­ma svo­joj na­ci­ji, svo­joj dr­ža­vi, svo­joj vje­ri... Orao, bo­žan­ski sin či­ja du­hov­na do­mo­vi­na je ci­je­li svi­jet, za­tvo­ren u ko­ko­šinj­cu sklo­plje­nih kri­la ko­ko­da­če i klju­ca na­o­ko­lo hra­ne­ći se cr­vi­ma i bu­ba­ma... Par­tij­skim ide­o­lo­gi­ja­ma, na­ci­o­nal­nim ostra­šće­no­sti­ma, re­li­gij­skim fun­da­men­ta­li­zmom... Uvje­ren da je to je­di­ni na­čin ži­vlje­nja, nje­go­va sud­bi­na...
Ka­da po­ri­če­mo lič­nu od­go­vor­nost i ogra­ni­če­nja ko­ja se­bi po­sta­vlja­mo i pri­pi­su­je­mo ih uzro­ci­ma ko­ji do­la­ze spo­lja, ote­ža­va­mo po­stu­pak osvje­šte­nja. Mo­žda je je­dan od naj­ve­ćih iza­zo­va ko­ji se po­sta­vlja pred čo­vje­ka upra­vo pri­zna­va­nje po­je­di­nač­ne od­go­vor­no­sti za vla­sti­ti iz­bor, sa­mim tim i ži­vot. Raz­voj je ne­mo­guć bez pri­hva­ta­nja te od­go­vor­no­sti. Mi je­di­ni mo­že­mo oda­bra­ti dru­ga­či­ji smjer. Mi smo ti ko­ji jed­nom zasvag­da mo­ra­mo re­ći ne svim tim ostra­šće­nim, na­sil­nim, ba­ha­tim, bez­i­dej­nim, su­jet­nim, pri­mi­tiv­nim, se­bič­nim de­ma­go­zi­ma i po­ka­za­ti im da smo dru­ga­či­ji od njih, da na ži­vot gle­da­mo dru­ga­či­jim oči­ma, da u se­bi no­si­mo svi­jet ko­ji se te­me­lji na vje­ri u vi­ši smi­sao ži­vo­ta i smr­ti. Da duh ni­je mo­gu­će spu­ta­ti unu­tar gra­ni­ca ko­je su nam po­sta­vi­li. Sve ih boj­ko­va­ti jed­nom za­u­vi­jek, osta­vi­ti ih sa­mi­ma se­bi, nji­ho­vim na­zad­nim ide­ja­ma i ogra­ni­če­nji­ma. „Ubi­ti“ pi­le u se­bi, sru­ši­ti ogra­de „ko­ko­šinj­ca“ u ko­ji su nas smje­sti­li i svo­jim vi­đe­nji­ma svi­je­ta i ži­vo­ta hra­ni­li, oži­vi­ti or­lov­sku, unu­tra­šnju, bo­žan­sku vi­si­nu, ra­ši­ri­ti kri­la svo­ga du­ha i le­tje­ti ne­bom kul­tur­ne i du­hov­ne slo­bo­de. „Bog nas je stvo­rio lju­di­ma i tra­ži od nas da to i bu­de­mo. Ne­ma ta­kvih vre­me­na u ko­ji­ma to ne bismo mo­gli bi­ti i ne bismo bi­li du­žni da to bu­de­mo“. Du­žni da ši­ri­mo du­hov­ne ho­ri­zon­te, bu­di­mo ka­pa­ci­te­te ko­je u se­bi po­sje­du­je­mo, da umje­sto na­met­nu­tog par­tij­skog, re­li­gij­skog, na­ci­o­nal­nog, me­dij­skog, uzme­mo du­hov­ni ži­vot kao uzor, da sa­ču­va­mo ono ple­me­ni­to, ono naj­ljep­še u čo­vje­ku, da ži­vi­mo ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka i shva­ti­mo da upo­zna­va­nje s dru­gim kul­tu­ra­ma, dru­ga­či­jom du­hov­no­šću, ne zna­či iz­da­ju, na­pu­šta­nje svo­je kul­tu­re, već nje­no obo­ga­ći­va­nje, ši­re­nje, pro­du­blji­va­nje. Da je raz­li­či­tost bo­gat­stvo, unu­tra­šnje i spo­lja­šnje, a ne pro­klet­stvo, ka­ko nas de­ce­ni­ja­ma uče.