Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
Nema zastare za Milovu ekipu * Podržite mene i srušićemo DPS * Katnić traži pritvor za Mandića * Jelić ne prijavljuje da ima firmu * Nema zastare za Milovu ekipu * Nije strašno * Djeca ćute o nasrtajima sajber nasilnika
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 08-03-2018

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
Slađana Radojević, samohrana majka :
– Ne treba mi ruža, nego metar drva.

Vic Dana :)

- Haloo! Je l‘ to vatrogasna služba?
- Jeste gospođo, izvolite.
- Ja sam skoro posadila cvijeće...
- Gospođo, tražili ste vatrogasnu službu!?
- Da jesam, to je vrlo skupo, egzotično cvijeće...
- Gospođo, tražili ste i dobili ste vatrogasnu službu a ne cvjećaru! Recite kako vam možemo pomoći ili spustite slušalicu i smjesta nam oslobodite vezu!!!
- Ma dobro de, šta me odmah napadate, komšiji gori kuća, pa kad budete gasili požar pazite mi na cvijeće...
Ako posle tri mjeseca teretane ne vidite rezultate, pređite na fotošop.
Čujem da ti se sestra udala za boksera. Kako izgleda?
Nemam pojma! Posle svakog meča je drugačiji.







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Stav - datum: 2018-03-06
Orvelovsko-partijska crnogorska svakodnevica
Orvelovsko-partijska crnogorska svakodnevica „Mi kao individue moramo pronaći naš spiritualni put. Mi moramo pronaći našu sopstvenu istinu. Dugo mi je trebalo da spoznam da nema previše bitnih stvari u životu, ali ono što je bitno je da mi jedni druge poštujemo, da održimo i zadržimo našu ljudskost i naše zajedničko ,,biti čovjek’’ preko svih zastava i religija i svega onoga što one predstavljaju“ (Majnard Kerigan)
- Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

U ba­sni „Orao me­đu ko­ko­ška­ma“ go­vo­ri se o to­me ka­ko je je­dan čo­vjek pro­na­šao or­lov­sko ja­je i za­tim ga osta­vio u bli­zi­ni ne­kog ko­ko­šinj­ca. Jed­na od ko­ko­ša­ka je pri­hva­ti­la to ja­je, le­ža­la na nje­mu i po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na iz nje­ga se iz­le­gao or­lić. Osta­le ko­ko­ške su ga pri­hva­ti­le kao da je pi­le i ta­ko se pre­ma nje­mu po­na­ša­le. Or­lić je, ras­tu­ći u toj oko­li­ni i uvje­re­nju da je i on sa­mo jed­no pi­le, ra­dio sve što i osta­le ko­ko­ške: le­pr­šao kri­li­ma, ko­ko­da­kao, klju­cao na­o­ko­lo hra­ne­ći se bu­ba­ma i gli­sta­ma.
Jed­nog da­na or­lić je, već pri­lič­no po­od­ra­stao, vi­so­ko na ne­bu ugle­dao ve­li­ku pti­cu ši­rom ra­ši­re­nih kri­la. Za­pa­njen tim pre­kra­snim pri­zo­rom, ras­pi­tao se kod sta­ri­je ko­ke: ,,Ko je to?” ,,To je orao, kralj svih pti­ca” - od­go­vo­ri­la je ko­ko­ška. Or­lić je upi­tao: ,,Mo­gu li i ja ta­ko le­tje­ti?” Od­go­vor je bio: ,,Na­rav­no da ne mo­žeš, bu­da­lo! Mi smo ko­ko­ši, zar to ne znaš? Na­ša kri­la ni­je­su do­volj­no ve­li­ka i ja­ka da bi­smo mo­gli ta­ko le­tje­ti. Orao le­ti vi­so­ko, dok mi, ko­ko­ške, pri­pa­da­mo ze­mlji!”
Or­lić je tu­žan sa­slu­šao ob­ja­šnje­nje sta­ri­je ko­ko­ške, pi­ta­ju­ći se za­što se mo­rao ro­di­ti kao ko­koš, za­što ni­je i on mo­gao bi­ti ro­đen kao orao, za­što i on ne mo­že da se oti­sne na moć­nim vje­tro­vi­ma pro­mje­na i upo­zna i dru­gi svi­jet, ne sa­mo svo­je dvo­ri­šte i svo­je ja­to ko­ko­ša­ka.
Dok je ta­ko raz­mi­šljao, du­bo­ko je uz­dah­nuo i na­sta­vio klju­ca­ti tra­že­ći bu­be i gli­ste. I ta­ko je pro­ži­vio ci­je­li svoj vi­jek.
Is­toč­njač­ka fi­lo­zo­fi­ja uči da je svi­jet na­stao eks­plo­zi­jom ko­smič­kog ja­je­ta i da smo svi mi iskre ko­je su po­te­kle iz tog jed­nog Iz­vo­ra. U svo­joj su­šti­ni svi smo jed­no, i svi smo jed­no sa Iz­vo­rom, ali se u ko­smič­koj igri u ko­joj uče­stvu­je­mo po­is­to­vje­ću­je­mo sa ma­te­ri­jal­nim ti­je­li­ma u ko­ja se za­o­di­je­va­mo. Na tom evo­lu­tiv­nom pu­tu, te­že­ći da se vra­ti­mo svom iz­vor­nom do­mu, ide­mo iz ti­je­la u ti­je­lo, pri­ku­plja­ju­ći is­ku­stva i uz­di­žu­ći sta­nje svi­je­sti da bi se na nje­nom vr­hun­cu jed­nom odvo­je­na iskra opet sto­pi­la sa Iz­vo­rom.
Čo­vjek je evo­lu­tiv­no naj­ra­zvi­je­ni­je bi­će, sa­mo iz ljud­skog ti­je­la se mo­že pre­ći na taj naj­ve­ći, bo­žan­ski ste­pen svi­je­sti. Tra­ge­di­ja je kad se taj ve­li­čan­stve­ni po­ten­ci­jal za­ne­ma­ri i dra­go­cje­ni di­ja­mant po­is­to­vje­ti sa ko­ma­dom bes­ko­ri­sne bi­žu­te­ri­je. Kad orao po­vje­ru­je da je bes­po­moć­no pi­le.
Na­ža­lost, to kao da je cr­no­gor­ska stva­r­nost. Svi­jest ko­ja u se­bi ima utka­nu če­žnju ko­ja je vu­če ka sa­vr­šen­stvu, ka bes­kraj­nom i ne­u­slo­vlje­nom, ka Ono­me iz če­ga je po­te­kla, či­ja je iskra, tu te­žnju ka či­stom i bli­sta­vom po­is­to­vje­ću­je s na­met­nu­tom svi­je­šću pri­mi­ti­vi­zmom obo­je­nih me­di­ja i od­re­đe­nih par­tij­skih, re­li­gij­skih i dru­štve­nih or­ga­ni­za­ci­ja ko­je, čast iz­u­zet­nim po­je­din­ci­ma, vo­di usko­gru­da, bez­sa­dr­žaj­na, bez­i­dej­na, plit­ka svi­jest ko­ja naj­ve­će po­stig­nu­će na­la­zi u ostva­re­nju pri­zem­nog, bi­lo po­li­tič­kog, re­li­gij­skog, na­ci­o­nal­nog, a uvi­jek u sklo­pu to­ga i ma­te­ri­jal­nog in­te­re­sa. Ko­ja svo­ju sre­ću, smi­sao, ide­ju, ne na­la­zi van du­hov­nog ko­ko­šinj­ca u ko­jem se na­la­zi.
Unu­tra­šnja po­tra­ga za „ne­čim vi­šim“, ta sve­ta pu­sto­lo­vi­na ko­ja otva­ra sve ši­re ho­ri­zon­te ljud­skih spo­zna­ja ka stva­ra­nju bo­ljeg, smi­sle­ni­jeg, plo­do­no­sni­jeg ži­vo­ta, osta­je za­pre­ta­na u tim po­li­tič­kim, re­li­gij­skim i na­ci­o­nal­nim „ko­ko­šinj­ci­ma“, či­je star­je­ši­ne nas svo­jim „ko­ko­da­ka­njem“ uvje­ra­va­ju da su na­ša kri­la in­tro­spek­ci­je na­lik nji­ho­vim, ma­la i ne­ja­ka za do­sti­za­nje istin­skih ljud­skih, bo­žan­skih vi­si­na.
Po­zna­to je da vla­sti­tu stvar­nost ob­li­ku­je­mo iz­bo­rom na­či­na per­cip­ci­je i ostva­ri­va­njem in­ter­ak­ci­je s okol­nim svi­je­tom. Iz­vje­sno je da mno­ge od­lu­ke te vr­ste če­sto do­no­si­mo za­hva­lju­ju­ći uslo­vlje­nim re­ak­ci­ja­ma, pri­hva­će­nim uvje­re­nji­ma da smo ro­đe­njem ogra­ni­če­ni is­klju­či­vo na „ko­ko­ši­njac“, da mo­ra­mo ži­vje­ti po pra­vi­li­ma i za­ko­ni­ma ko­ji vla­da­ju u nje­mu.
Za­ne­se­ni po­li­tič­kim i re­li­gij­skim eli­ta­ma, nji­ho­vim ob­ja­šnje­nji­ma svi­je­ta i pra­vi­la po ko­ji­ma tre­ba da ži­vi­mo, vri­jed­no­sti po ko­ji­ma tre­ba jed­ne dru­ge da mje­ri­mo, ži­vot pro­vo­di­mo u „ko­ko­šinj­ci­ma“ nji­ho­vih du­hov­nih i um­nih ogra­ni­če­no­sti, vje­ru­ju­ći da je ono što nam oni sa­op­šta­va­ju je­di­na isti­na o smi­slu na­šeg ze­malj­skog po­sto­ja­nja. Oni, „jed­na­ki­ji“ me­đu na­ma jed­na­ki­ma, već tri­de­set go­di­na nas svo­jim mi­sli­ma, osje­ća­nji­ma, svi­je­šću i dje­li­ma evo­lu­tiv­no po­ni­ža­va­ju, spu­šta­ju na svoj ni­vo, či­ne­ći ju­na­ci­ma ba­sni, sa­ti­rič­nih pri­ča, or­ve­lov­skih i dru­gih, do­ma­ćih, ma­nje-vi­še ži­vo­tinj­skih, far­mi. I no­si­o­ci­ma i po­dr­ža­va­o­ci­ma tra­gič­nih, zlo­či­nač­kih, rat­nič­kih felj­to­na, nji­ho­vom vo­ljom i že­ljom, što svje­snom što ne­svje­snom, ko­ja iz­ra­nja iz osje­ća­nja va­žno­sti i mo­ći, od po­je­di­na­ca i da­nas pri­zi­va­nih.
Ko­li­ko ju­če, u rat su nas vo­di­li po­zi­va­ju­ći se na mir, uči­li nas da dru­ge i dru­ga­či­je ubi­ja­mo po­zi­va­ju­ći se na pa­tri­o­ti­zam, oprav­da­va­li ru­še­nja, pa­lje­nja i si­lo­va­nja po­zi­va­ju­ći se na hu­ma­na pre­se­lje­nja. Ubi­ce, nar­ko-di­le­ri, tr­gov­ci oruž­jem, osvje­do­če­ni la­žo­vi uve­ze­ni i do­ma­ći, pot­ku­plje­ni i uci­je­nje­ni svje­do­ci i in­sti­tu­ci­on­alni či­nov­ni­ci, stu­bo­vi su prav­de ko­jom nas usre­ću­ju. I ju­če i da­nas, na sve sem se­be i svoj in­te­res ogu­gla­li, svim tim nam, nji­ma oči­gled­no naj­vi­še do­sti­žu­ćim um­nim spe­ku­la­ci­ja­ma, po­ka­zu­ju ko­li­ko svje­snim nas sma­tra­ju. A da tra­ge­di­ja bu­de ve­ća, na­ša za­jed­nič­ka, sve te nji­ho­ve po­zi­ci­o­no-opo­zi­ci­o­no-re­li­gij­ske de­ma­go­ške po­šta­pa­li­ce sma­tra­mo sve­tom isti­nom i vr­hun­cem lju­ba­vi pre­ma svo­joj na­ci­ji, svo­joj dr­ža­vi, svo­joj vje­ri... Orao, bo­žan­ski sin či­ja du­hov­na do­mo­vi­na je ci­je­li svi­jet, za­tvo­ren u ko­ko­šinj­cu sklo­plje­nih kri­la ko­ko­da­če i klju­ca na­o­ko­lo hra­ne­ći se cr­vi­ma i bu­ba­ma... Par­tij­skim ide­o­lo­gi­ja­ma, na­ci­o­nal­nim ostra­šće­no­sti­ma, re­li­gij­skim fun­da­men­ta­li­zmom... Uvje­ren da je to je­di­ni na­čin ži­vlje­nja, nje­go­va sud­bi­na...
Ka­da po­ri­če­mo lič­nu od­go­vor­nost i ogra­ni­če­nja ko­ja se­bi po­sta­vlja­mo i pri­pi­su­je­mo ih uzro­ci­ma ko­ji do­la­ze spo­lja, ote­ža­va­mo po­stu­pak osvje­šte­nja. Mo­žda je je­dan od naj­ve­ćih iza­zo­va ko­ji se po­sta­vlja pred čo­vje­ka upra­vo pri­zna­va­nje po­je­di­nač­ne od­go­vor­no­sti za vla­sti­ti iz­bor, sa­mim tim i ži­vot. Raz­voj je ne­mo­guć bez pri­hva­ta­nja te od­go­vor­no­sti. Mi je­di­ni mo­že­mo oda­bra­ti dru­ga­či­ji smjer. Mi smo ti ko­ji jed­nom zasvag­da mo­ra­mo re­ći ne svim tim ostra­šće­nim, na­sil­nim, ba­ha­tim, bez­i­dej­nim, su­jet­nim, pri­mi­tiv­nim, se­bič­nim de­ma­go­zi­ma i po­ka­za­ti im da smo dru­ga­či­ji od njih, da na ži­vot gle­da­mo dru­ga­či­jim oči­ma, da u se­bi no­si­mo svi­jet ko­ji se te­me­lji na vje­ri u vi­ši smi­sao ži­vo­ta i smr­ti. Da duh ni­je mo­gu­će spu­ta­ti unu­tar gra­ni­ca ko­je su nam po­sta­vi­li. Sve ih boj­ko­va­ti jed­nom za­u­vi­jek, osta­vi­ti ih sa­mi­ma se­bi, nji­ho­vim na­zad­nim ide­ja­ma i ogra­ni­če­nji­ma. „Ubi­ti“ pi­le u se­bi, sru­ši­ti ogra­de „ko­ko­šinj­ca“ u ko­ji su nas smje­sti­li i svo­jim vi­đe­nji­ma svi­je­ta i ži­vo­ta hra­ni­li, oži­vi­ti or­lov­sku, unu­tra­šnju, bo­žan­sku vi­si­nu, ra­ši­ri­ti kri­la svo­ga du­ha i le­tje­ti ne­bom kul­tur­ne i du­hov­ne slo­bo­de. „Bog nas je stvo­rio lju­di­ma i tra­ži od nas da to i bu­de­mo. Ne­ma ta­kvih vre­me­na u ko­ji­ma to ne bismo mo­gli bi­ti i ne bismo bi­li du­žni da to bu­de­mo“. Du­žni da ši­ri­mo du­hov­ne ho­ri­zon­te, bu­di­mo ka­pa­ci­te­te ko­je u se­bi po­sje­du­je­mo, da umje­sto na­met­nu­tog par­tij­skog, re­li­gij­skog, na­ci­o­nal­nog, me­dij­skog, uzme­mo du­hov­ni ži­vot kao uzor, da sa­ču­va­mo ono ple­me­ni­to, ono naj­ljep­še u čo­vje­ku, da ži­vi­mo ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka i shva­ti­mo da upo­zna­va­nje s dru­gim kul­tu­ra­ma, dru­ga­či­jom du­hov­no­šću, ne zna­či iz­da­ju, na­pu­šta­nje svo­je kul­tu­re, već nje­no obo­ga­ći­va­nje, ši­re­nje, pro­du­blji­va­nje. Da je raz­li­či­tost bo­gat­stvo, unu­tra­šnje i spo­lja­šnje, a ne pro­klet­stvo, ka­ko nas de­ce­ni­ja­ma uče.

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"