- Pi­še: dr Pe­tar Rmuš

Smje­na li­ca i ne­na­lič­ja po­lju­lja­ne cr­no­gor­ske po­zor­ni­ce, ha­o­tič­nog dru­štve­nog ogle­da­la, za­la­zi u po­tre­san i dra­ma­ti­čan epi­log. In­fek­tiv­ni sce­na­rio po­mu­će­ne cr­no­gor­šti­ne, svoj­stve­ne to­po­nim­skoj atri­bu­ci­ji, ima du­bok, isto­rij­ski uko­ri­je­njen kod, či­ja ma­tri­ca pro­fi­li­še i re­ži­ra po­nor­nu svi­jest na­šeg vi­ru­lent­nog psi­ho­ka­men­šta­ka. Iza uz­vi­še­nog ho­ri­zon­ta cr­no­gor­stva, čo­vje­ko­li­kog i čoj­skog, stal­no vi­ruc­ka­ju skri­ve­ne, za­sjen­če­ne gla­ve, ne­u­rav­no­te­že­ne, či­ji iš­ča­še­ni po­gle­di ma­gle sli­ku očo­vje­če­nih raz­mje­ra i ne­u­ku­sno mi­ri­šu. Taj sklad i ne­sklad, lje­po­ta i gr­do­ba, ozrač­je i ta­ma, iz­vi­ri i uvi­ri, sli­ke su i sa­dr­ža­ji cr­no­gor­ske ži­vot­ne raz­gled­ni­ce. Tra­go­vi osta­vlja­ju sta­ze i bo­ga­ze an­ti­pod­stva ljud­skog, su­mor­no cr­no­gor­skog. De­struk­ci­ju iden­ti­te­ta mu­ti i re­bri pra­vil­nost i ra­zro­kost vi­da, ka­rak­ter­na ra­šte­lo­va­nost, men­tal­ne pli­me i osje­ke, usi­ja­ne la­vi­ne na­ra­vi i du­šev­ne bu­re su­no­vrat­ne. Sun­co­kre­ti Cr­ne Go­re su uro­di­ca i iz­ro­di­ca svo­ga ro­da. Iz du­bo­kih ko­ri­je­na ro­do­slo­va, a uvi­jek se zna­lo ko je ko i od ko­ga je, sad iz­ra­sta­ju no­va sta­bla, i gra­na­ju no­ve gra­ne, sa­mo­ni­kle i bez ko­ri­je­na, sa ino­vi­ra­nim, po­vam­pi­re­nim sklo­pom otu­đe­nog za­met­ka. No­vi Cr­no­go­rac ne zna ko je? Iz­gu­bio je ori­jen­ta­ci­ju, be­so­muč­no lu­ta pu­či­nom ži­vo­ta, gu­bi se. Sa­mo da ni­je ono što je bio. Kao ne­do­no­šče bun­ca u gro­zni­ci, mo­der­ni­zu­je je­zik i slo­va, iz­mi­šlja na­ci­ju i cr­kvu, pre­po­ra­đa se na­ci­o­nal­no i bić­no, kri­mi­ni­li­zu­je i ra­zo­pa­ču­je... Ima tren­do­ve bje­lo­svjet­skog ni­šta­vi­la i po­ro­ka. A kad se Cr­no­go­rac za­bo­ra­vi, a za­bo­ra­vlja se, ne­vi­đe­no po­sr­će i pa­da.
Do­če­ku­ju Cr­no­gor­ci mo­der­ni­zo­va­ne, na­do­bud­ne, pro­e­vrop­ske mi­si­o­na­re i me­še­ta­re, igra­ju im, po­di­la­ze i jun­ke­ri­zu­ju svoj dič­ni po­nos, evro­pe­i­zi­ra­ju se, a sve vi­še tran­sa­tlan­ti­zu­ju i na­da­sve ame­ri­ka­ni­zu­ju. Zna se, sa­mo Ame­ri­ka si­lom so­li svi­jet, je­di­no nje­na uzor­na dik­ta­tu­ra ima pra­vo na osva­ja­nje. Ona si­lom oma­mlju­je i ro­bi, go­spo­da­ri, kr­va­vo bar­ja­či i tla­či. Ov­dje mno­gi ,,jun­ke­ri’’ do­la­ze, svi spa­ko­va­ni na isti na­čin... Vi­de, ima­ju po­slu­šni­ke, po­da­ni­ke i do­u­šni­ke. Mo­že im se, ali sa­mo ka­ko im va­lja. Iz­gle­da da je iš­ću­re­la pa­met cr­no­gor­ska, jer je za­bo­ra­vi­la sve­va­že­ću an­tič­ku mu­drost: „Ču­vaj se Da­na­ja­ca i kad ti da­ro­ve no­se“. A zna se da nas sa Za­pa­da ni­kad sun­ce ni­je ogri­ja­lo. Za­pi­sa­la je i za­pam­ti­la na­ša isto­ri­ja sve ša­ma­re i nor­man­ske, i ro­man­ske, i ger­man­ske; i la­tin­ske, i beč­ke, i fran­cu­ske, i en­gle­ske ko­ji­ma ne­du­žno pla­ća­mo da­nak i pri­no­si­mo žr­tvu ot­kad je­smo i ni­je­smo. „Je­vro­pa“, „tru­lež sta­ra“, „zmi­ja sik­ta­vu­ša“, „san­ta le­da“, va­ti­kan­ska ku­ri­ja, vje­či­to zi­je­va­ju na nas i da­vi­li su i da­ve na­še ime. Sva­ki ka­men Cr­ne Go­re pam­ti za­pad­no­e­vrop­ske pa­da­vi­ne ko­je su za nas bi­le ži­vot­ne ne­po­go­de, kon­ti­nu­i­ra­no, pa i da­nas, pre­o­bra­će­ne u per­fid­nu fi­lo­zo­fi­ju te­ro­ra, na­si­lja, ra­na i bo­la, pat­nje, iži­vlja­va­nja, sra­ču­na­te na fi­lo­zo­fi­ju glo­bal­nog, pod­jarm­lje­nog im­pe­ri­ja­li­zma. Na kra­ju su nas i po­ro­bi­li i po­tu­kli dik­ta­tor­stvom svo­je de­mo­krat­ske to­pu­zi­ne. Svi su isti i svi jed­nom ci­lju te­že. Bez­na­đe i po­kor­nost su osnov­na svoj­stva nji­ho­vog bez­du­šnog i de­spot­skog, ko­lo­ni­jal­nog im­pe­ri­ja­li­zma. Svi su oli­če­ni u Jun­ke­ru, Klar­ku, Ble­ru, Ko­lu... s glo­bal­nom op­sa­dom ame­rič­ke ste­ge od ko­je ste­nje i stra­da či­tav svi­jet.
Ne­pojm­lji­va je na­sil­no mo­der­na, oku­pa­ci­o­na evro­pe­i­za­ci­ja Cr­ne Go­re. Što tra­že sve do­bi­ju, sa­mo još da nam ri­je­ke uz­vod­no te­ku. Cr­na Go­ra ne­će bra­ta za bra­ta, a ima ga, ho­će tu­đi­na za go­spo­da­ra. La­žne op­sje­ne i ćo­ra­ve na­de sa­mo sli­je­pi­ma slu­že. Sa­vre­me­ni te­ro­ri­zam pri­je­ti čo­vje­čan­stvu. Jun­ke­ri­za­ci­ja ni­je i ne mo­že bi­ti bu­duć­nost Cr­ne Go­re.