- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Uvod i po­tvr­da da­na­šnjem na­slo­vu i te­mi ne­ka bu­de iz­ja­va Do­nal­da Tram­pa, ka­da je do­šao na mje­sto pred­sjed­ni­ka SAD: ,,Mo­je dvi­je naj­ve­će pred­no­sti u ži­vo­tu do­sad su bi­le to što sam men­tal­no sta­bi­lan i ve­o­ma pa­me­tan. Pro­šao sam put od uspje­šnog bi­sni­sme­na, pre­ko TV zvi­je­zde do pred­sjed­ni­ka SAD. Mi­slim da me sve to či­ni ne sa­mo pa­met­nim već ge­ni­jem. I to ve­o­ma sta­bil­nim ge­ni­jem!’’
Re­če Tramp, i osta­de živ. Ili još bo­lje- lu­pi Do­nald i po­sta­de pred­sjed­nik. Ne­ću se u da­ljem tek­stu ba­vi­ti ovim bi­zMi­sMe­nom, jer sam već pi­sa­la o to­me šta mi­slim o ,,pa­met­noj’’ Ame­ri­ci i o nji­ho­vim ,,tram­pi­ta­ma’’.
Ni­šta kao glu­post, moj bra­le, ne mo­že ta­ko ja­ko da uvri­je­di i za­bo­li. Dža­ba ti sva pa­met ovo­ga svi­je­ta (ma­da i ni­je ne­ki svi­jet) ako sa glu­pa­kom imaš po­sla. Ne mo­gu ni ovo­ga pu­ta bez na­rod­nih mu­dro­sti, pa ću onu ,,če­ga se pa­me­tan sti­di ti­me se bu­da­la po­no­si’’ ra­do is­ko­ri­sti­ti, ali i do­da­ti-a ka­ko se tek glu­pan po­no­si! Di­či se ovaj de­li­ja svo­jim ne­pre­su­šnim ne­zna­njem, po­nos i di­ka su ne­iz­mjer­ne gra­ni­ce nje­go­ve glu­po­lo­gi­je. Šta će nje­mu pa­met kad se od glu­po­sti od­lič­no ži­vi? Ka­ko su sa­mo za nje­ga glu­pi oni što ni­su kao on glu­pi! Nje­go­va glu­post je naj­pa­met­ni­ja na svi­je­tu. Što bi se glup­son mal­tre­ti­rao i mu­čio svo­ju ve­li­ku i pra­znu gla­vu či­ta­ju­ći ,,ta­mo ne­ke knji­ge’’, kad se od pri­ruč­ni­ka za glu­pa­ke mo­že da­le­ko do­gu­ra­ti!
Do­bri, ,,sta­ri’’ či­ka Ajn­štajn je po­red one da su sa­mo dvi­je stva­ri bes­kraj­ne- sve­mir i ljud­ska glu­post, a da za pr­vu ni­je baš si­gu­ran, re­kao i ovu, ko­ja za­da­je ja­či uda­rac: ,,Raz­li­ka iz­me­đu glu­po­sti i ge­ni­jal­no­sti je u to­me što ge­ni­jal­nost ima svo­je gra­ni­ce.’’
Ne­do­sta­tak kre­a­tiv­no­sti i ne­spo­sob­no­sti da se stvo­ri vla­sti­to mi­šlje­nje, la­ko­ća ko­jom od­re­đe­na mi­šlje­nja po­sta­ju op­šta, od­lič­na su pod­lo­ga za cvje­ta­nje i raz­voj već ,,na­bu­ja­log’’ glu­pa­ka. U vre­me­nu u ko­me ži­vi­mo, gdje je sve pa­met­ni­je ne­go bi­ti pa­me­tan, ti­pi­čan pri­mjer glu­pa­ka se po­i­sto­ve­ću­je sa sna­la­žlji­vo­šću, ili još go­re sa spo­sob­no­šću. Ne­do­pu­sti­vo, ali bol­no tač­no. Glu­post je opa­sni­ji ne­pri­ja­telj do­bra ne­go što je to zlo. Pro­tiv zla no­si i kli­cu sop­stve­nog uni­šte­nja, za­to što kod lju­di ma­kar iza­zi­va ne­pri­jat­nost. Pro­tiv glu­po­sti smo ne­moć­ni. Tu se ne mo­že ni­šta po­sti­ći pro­te­sti­ma ili si­lom. Ar­gu­men­ti ne vri­je­de, u či­nje­ni­ce ko­je go­vo­re pro­tiv pret­hod­no oform­lje­nih mi­šlje­nja jed­no­stav­no ni­ko ne vje­ru­je. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma je glu­pak čak i kri­ti­čan, stva­ra­ju­ći sli­ku la­žnog pa­met­nja­ko­vi­ća. Osim to­ga, glu­pak je za raz­li­ku od zli­kov­ca u pot­pu­no­sti za­do­vo­ljan so­bom. Ali zna bi­ti i vr­lo raz­dra­žljiv pa za­to i vr­lo opa­san. Da­kle, ni­je la­ko iza­ći na kraj s glu­pa­kom. Su­šti­na nje­go­ve glu­po­sti ni­je de­fekt in­te­lek­ta, već ono­ga što je mno­go go­re, a to je ne­do­sta­tak ljud­sko­sti.
Ima lju­di in­te­lek­tu­al­no do­bro pot­ko­va­nih, a ko­ji su glu­pi, a ima i onih ko­ji su in­te­lek­tu­al­no spo­ri, alu ni­su glu­pi. Či­nje­ni­ca da je glu­pak če­sto i tvr­do­glav, ne smi­je da nas za­ve­de da po­vje­ru­je­mo da je sa­mo­sta­lan i svoj. Na­pro­tiv, za­ro­bljen je, za­sli­je­pljen i za­po­sjed­nut u či­ta­vom svom bi­ću. A, kao ta­kav ni­ka­ko ne mo­že bi­ti do­bro­na­mje­ran.
Za­to, dra­gi mo­ji, mi­sli­te o to­me. Sa­mo ta­ko bi­će­te na stra­ni onih ko­ji­ma glu­post ne mo­že ni­ka­da bi­ti po­nos. Ja sam na tom pu­tu. I ja i moj bič, jer po­no­si­ti se glu­po­šću je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)